У петак ујутру, 5. децембра, упокојио се у Господу Поглавар Руске Православне Цркве Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Алексиј II, који се 18 година налазио на челу Руске Православне Цркве. Смрт је Поглавара Руске Цркве задесила у 80. години живота у Патријаршијској резиденцији у подмосковском Переделкину.
У складу са Статутом Руске Православне Цркве, 6. децембра ће се одржати ванредно заседање Светог Синода Руске Православне Цркве, на коме ће бити изабран Чувар Патријарховог престола, који ће управљати Руском Црквом до избора новог Патријарха, и бити на челу Комисије за сахрану.
Време сахране Његове Светости Патријарха Алексија биће одређено на заседању Светог Синода.
По Статуту, нови Патријарх Московски и целе Русије мора бити изабран на Помесном Сабору током пола године од смрти претходника, то јест најкасније у мају 2009. године.
Текст последњег интервјуа Патријарха Московског и целе Русије Алексија II телевизијском каналу „Вести“. Патријарх га је дао крајем октобра 2008. године.
-- Ваша Светости, добар дан.
-- Добар дан.
-- Ваша Светости, ваши први свесни кораци у храму почели су још док сте били мало дете. Када сте имали шест година, ваше прво послушање је било да сипате богојављенску воду. И сазнали смо да је ваше родитеље у почетку мало узнемирила ваша ревност, па су се чак обратили валаамским старцима за савет. Шта су им они рекли?
-- Јако сам захвалан својим родитељима који су ме васпитали у православној вери. Родио сам се у благочестивој хришћанској породици. И сматрам да је изузетно важно управо породично васпитање, које пружа основ за будућност. Да, моје родитеље је узнемирило то што сам већ од малих ногу знао читаво богослужење напамет и чак сам служио, и то је моје родитеље узнемирило. Зато су се обратили валаамским старцима који су рекли да, ако се све чини озбиљно, не треба да брину. Знајући из личног искуства шта даје васпитање, сматрам да и у школе треба увести предмет „Основи православне културе“, зато што је читава наша култура заснована на хришћанским вредностима, и сваки културан човек би требало да познаје основе своје културе. То је његова обавеза. Кажу нам да код нас има много људи који исповедају ислам или друге вере, али мислим да ти људи, који живе овде, у нашем друштву, и исповедају другу веру, морају познавати, осим основа своје културе, морају познавати и основе културе оне земље у којој живе.
-- Ваша Светости, постали сте свештено лице 1950. године, а епископско служење сте започели 1961. године, управо онда када је започео нови талас прогањања цркве. Како је цркви успело да опстане, и да ли сте лично на себи осетили та прогањања?
-- Више није било непосредних прогањања, нису стрељали, али је читав црквени живот био под контролом. Чак је било области и република где су се проповеди морале подносити локалним представницима Савета за питања религије, овлашћеним за проверу. Чиновници, који су најчешће били атеисти, проверавали су шта свештеник може да каже а шта не може да каже. Када сам 1961. године постао епископ, одмах сам се суочио са жељом да се затвори Пјухтицки успенски женски манастир у Естонији – једини женски манастир -- и 36 православних, углавном естонских парохија, који су по речима чиновника били нерентабилни. Али ми је успело да одложим затварање тих парохија. А већ почетком 1962. године сам, као заменик председника Одељења за спољне црквене везе, довео у манастир прву делегацију лутеранских пастора из ДР Немачке, који су потом у новинама изнели одушевљена мишљења о манастиру, и питање затварања је отпало.
Тако се морало на све могуће начине чувати од затварања оно што су у то време хтели да затворе. Суочио сам се и са невољама људи, и многи свештеници су, сећам се, када сам постао управник канцеларије -- тог огромног броја свештених лица лишених регистрације од цивилних власти и остављених без места и средстава за живот. И требало их је организовати, сместити, требало им је пружити могућност да наставе служење.
-- Ваша Светости, током вашег патријаршијског служења дошло је до епохалног догађаја -- уједињења двају делова Руске Православне Цркве. О томе се одавно разговарало, годинама. Зашто је до тога дошло управо сада и шта је на то утицало? Многи кажу да је то просто чудо.
-- Дуго смо ишли ка томе, пошто је то плот од плоти, крв од крви нашег руског народа. То су људи који су после револуције, после Грађанског рата, били принуђени да напусте своју отаџбину и обрели су се у иностранству, али су сачували веру, сачували љубав према отаџбини, сачували љубав према својој култури. И код нас је, у нашој земљи, у животу цркве, измењени положај цркве, наравно, утицао на позитивно решавање тог питања. Зато што су почели да се отварају храмови, обнављају храмови, препорађао се манастирски живот, духовно образовање, издаваштво. Људи су долазили овамо и видели како се препорађа црквени живот.
То није било само потписано у храму Христа Спаситеља у Москви, већ је стигло чак и до парохија. Јер, сада смо на сваком заседању Светог Синода у прилици да отварамо нове храмове у најразличитијим местима. Управо је освећена саборна црква у Хавани, управо је покренуто питање отварања храма у Венецуели… Тако да су у разним местима разбацани не само прва емиграција, већ и први, други и трећи нараштај људи који сада услед потешкоћа одлазе у иностранство на рад. Њима је потребна духовна подршка кад се нађу у туђој средини, окружени туђим менталитетом, туђом културом. А у руском православном храму они осећају живу везу са својом отаџбином, са црквом.
-- Ваша Светости, по вашем мишљењу, који сада изазови стоје пред човечанством и како би црква могла помоћи човечанству да на те изазове одговори?
-- Мислим да једнополарност у култури, једнополарност у привреди, једнополарност у политици – није онај пут којим би човечанство требало да иде. Човечанство би требало да иде ка јединству, не стварајући једнополарни свет. Зато што, када се примењује, с једне стране, двојно мерило према било којим испољавањима живота у Русији или земљама ближег иностранства, то је неправедно. Мислим да су догађаји који су се одиграли у Јужној Осетији очигледно показали како се бело приказује као црно и црно приказује као бело. Премда смо сопственим очима видели колико је жртава било, колико је људи било принуђено да напусти своја огњишта, у чије су куће пуцали из тенкова и који су, спасавајући животе, бежали. И Црква -- она је увек позивала на мир, увек је позивала да се седне за преговарачки сто. И чак је у време те кризе и с моје стране, и од стране грузијског патријарха -- католикоса -- било позива за мир. И код нас се добри односи између цркава чувају и чуваће се. Црква ће увек позивати на мир и слогу међу људима. И оно што се десило -- то је права трагедија, зато што су хтели да посвађају два православна народа.
-- Ваша Светости, и питање које данас просто не могу а да не поставим: поводом настале економске ситуације у свету. На њу се може гледати као на чисто економски, финансијски проблем, али то истовремено може бити извесно искушење, послано нам намерно, да би се људи нечему научили. Чему се можемо научити у насталој ситуацији?
-- Мислим да на Западу с високим стандардом то представља искушење -- не уздати се само у новац. И зато ће укидање радних места -- то ће за многе бити искушење. Требало би да и ми размислимо о томе да треба мислити не само на материјална блага. Често нам се проповеда да само треба градити добар, имућан живот. Али треба мислити и на своју душу. И мислим да ево ова економска, финансијска криза -- она мора натерати људе да мисле и на своју душу, и не само на своју судбину, већ и на судбину својих ближњих. Треба више мислити на оне којима је тешко, и помагати им.
-- Ваша Светости, велико вам хвала на времену које сте нам посветили и коментарима.
-- Хвала вама. И желим вам успеха у вашем раду.
Председник Русије Дмитриј Медведев обратио се грађанима Русије поводом смрти Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II
Драги грађани Русије!
Нашу земљу, наше друштво је задесила огромна жалост -- умро је Патријарх Московски и целе Русије Алексиј II. Он је био не само истакнути верски радник, истински духовни вођа -- био је велики Грађанин Русије. Човек, у чијој судбини су се одразила сва најтежа искушења за нашу земљу пресудног ХХ века. Истински пастир који је читавог живота служио као пример духовне истрајности и високих људских поступака. Био је са својом паством и у дане прогањања, и у раздобљу препорода вере. Управо је са њиме, са његовим именом непосредно повезан успон Руске Православне Цркве, стварно учвршћивање начела слободе савести и вероисповести. И наравно -- грађански мир и слога у вишенационалној и вишеконфесионалној земљи као што је Русија.
Величина саме Патријархове личности имала је колосалан утицај на духовни живот и морално стање руског друштва. Он је проповедао обједињавајуће општељудске вредности -- хуманизам, доброту, милосрђе. Позивао је на међусобно поштовање, трпељивост и поверење међу људима различитих веровања и традиција. Био је покретач дијалога између цркава и народа. И својом речју и делом мудро је мирио противречна схватања. Служио је јединству целе нације Русије. Под његовом управом се православна црква претворила у једну од утицајних институција које плодно садејствују са државом. Московска патријаршија је стекла поштовање и ауторитет не само у Русији, него и у међународној верској заједници.
Алексиј II је већ од првих дана свог патријаршества тежио превазилажењу трагичног раскола Руске Православне Цркве и њеном препороду у свој пуноћи и величини. И у томе што је до таквог поновног уједињења дошло -- има огромне његове личне заслуге.
Самопожртвовано извршавајући своју пастирску дужност, Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије био је свестан одговорности не само за цркву, већ и за читаву Русију. Сви смо ми дубоко уцвељени његовом смрћу. То је тежак губитак и за мене лично. Увек ћемо памтити његову духовну помоћ, мудрост и безграничну оданост својој земљи и свом народу.
Његову подршку ћемо увек осећати.
Слава му!
