Србија није тражила да се однароде Хрвати, да се денационализују Словенци, него су почели у свом народу да развијају осећај југословенске припадности , занемарујући сопствени национални интерес. То се ради и сада. Данас смо ми већи Европејци од чланица ЕУ, показујемо више расположења да потиснемо свој национални идентитет, баштину, зарад прикључивања Европи.То нико у ЕУ не ради- каже уважени српски историчар, академик др Чедомир Попов
Ваша књига„Велика Србија, стварност и мит” представљају својеврсан одговор на покушај да се наш национални програм , српска идеја у Хашком Трибуналу проблематизују и оптуже као корен и узрок српских злочина у последњем рату. Да ли сте књигом успели да обесмислите такве оптужбе?
–Вероватно јесам. Да сам сумњао у то не бих је ни написао.Књига је проистекла из елабората који сам припремио за суд као реч одбране .Да доведем у питање тезу америчке историчарке Одри Бадинг да је великосрспка политика која је геноцинног карактера имала историјске корене дуге вековима-од цара Душана , преко српске револуције у 19. веку, до наших дана, ратова 90-их година прошлог века.Када сам видео њен елаборат, то ме је изреволтирало. Било је одлучујуће да прихватим позив одбране председника Милошевића, да доведем ту тезу у питање.За суд сам урадио елаборат од 50 страница, на основу којег су ме касније, тамо у Хагу пропитивали и тужилац и сам Милошевић, као свој властити бранилац. Сам тужилац Најс , на крају мог сведочења је рекао, „ па ја не знам, зашто сте су вас и позвали када у тужби и нема те оптужбе о континуитету великосрпске политике”.Судија Робинсон га је тада опоменуо да се сети шта је написао, те да на два места постоји таква оптужба.Предочио му је да такава оптужба не постоји, не би било ни елабората Одри Бадинг.Према томе, моје сведочеење, експертиза, имали су итекако смисла.За мене је то био подстицај.О томе сам, иначе, деценијама размишљао, бавећи се европском и српском историјом и релацијама.Био је истовремено и подстицај да систематизујем, средим те идеје и да их поткрепим већим бројем чињеница.При том сам се руководио принципом којег се, иначе, држим-да књиге не треба претрпавати фактографијом.То значи , ако имате у једној појави 15 или 20 јаких чињеница,на које можете да се ослоните, не морате да изнесете свих 50 које знате, јер тиме разбијете пажњу и заморите читаоце.О књизи нека суде читаоци. Рецензенти су дали своје мишљење, а награда Владимира Ћоровића ураво ми је због тога додељена . Наравно да сам желео ширу јавност да упознам са стварним чињеницама, у погледу српских националних, државних и културних програма. Чињеница да је за годину и по дана изашло шест издања, говори да је то у ствари, књига за народ.Ова књига о Великој Србији, има практични, културни и политички значај. Чак ми је сада и драго,на тај начин сам се надовезао да идеју Матице Српске, са почетка 20. века- када је опет почело да посустаје српско национално осећање , да се осећа змор и апатија. Матица Српска покренула је тада књиге за народ.Нису имале научну амбицију, писане су полуларнијим језиком, али су колико-толико , продирале у српску јавност, нарочито у то време у Угарској, на територији Војводине, у тадашњој Хабсзбуршкој монархији.У међувремену урадио сам и једну синтезу- Српски проблем у источном питању, која је изашла у 100. колу Српске књижевне задруге.Покушао сам да дам одговор- где је Србија и њена борба за националну афирмацију, за националну интеграцију, за улазак као равноправне државе, народа, у историју Европе, где су корени и које су то везе?
У поменутој књизи правили сте паралелу између српског националног програма и националног програма других народа. Какви су ваши закључци, паралеле, између, рецимо, српског и америчког националног програма?
– Паралеле би ишле барем, у политичком, моралном смислу у нашу корист, То не говорим као као некакав националиста, заљубљен у властиту историју.Ако мало анализирате италијански национални програм, немачки, француски, амерички, који није национални, него великодржавни, па, програме наших суседа Хрвата, Бугара, Грка, Румуна, свуда уочавате већу меру амбиција да се што већи број припадника своје нације обједини, макар то ишло на штету других народа , њихових права.И српски национални програми су увек имали, на овако национално и етнички измешаном простору, неких територијалних амбиција према подручјима у којима је, поред српског, живео и други народ.Али се српски национални програм увек сводио на то да обједини у властитој држави само оне територије на којима је српски народ већина, а над којим не може да оствари своју националну егзистенцију, па чак ни опстанак, за неку предвидљиву будућност. Видите, рецимо, Италијани, су имали два паралелна програма. Поред Мацинијевог демократског, који је имао у виду ширу европску интеграцију демократског типа, никако данашњег, постојао је и Чезаре Балбо, са програмом из 1844. исте године када је Гарашанин правио наш програм. У италијанском је дакле, предвиђено, национално тумбање европских народа и подмиривање интереса Италијана на рачун других народа, Хрвата, Срба, пре свега, јужних Словена.Тада се нису правиле оштре дразлике између Срба и Хрвата .Нудио је чак Аустрији да препусти Италији што ширу територију на којој живе Италијани, а да се то надокнади, компензира на Балкану, узимајући јужнословенске народе.Кад је завршено италијанско уједињење, 1870. а, Истра и Далмација остале изван нове Краљевине Италије, њихова политичка елита, то је врло трагично схватила. Говорили су да је такво решење пропаст њихове историје, да се у потуности руше сва историјска права, оно што данас зовемо међународним правом..Мађари су рецимо, предњачили у централној и југоисточној Европи у својој националној интеграцији.Мађарски прогарам настао је први. Апсолутно није могло да се замисли, ни код најдемократскијих снага губљење извесних територија, које чак нису насељене Мађарима- хрватских, румунских у Трансилванији, српских, у јужној Угарској. Без икакве аутономије! Бугари су , имали програм који је предвиђао обнову Симеоновог царства.А то значи , од Београда, Браничева, на југу цео слив Мораве, Македонију, део Косова, све до албанских планина. Грци су , исто имали сличан програм „ Мегали идеа” , који је усвојен такође, 1844. –обнова византијског царства. Све што је некада припадало Византији, да припадне Грчкој, уз обећање да ће други имати своја национална права. Идеје су потицале још од времена Риге од Фере.Он је 1792. то формулисао, касније постaје и грчки државни и нацинални програм.Да не говорим о великоалбанском.
У том смислу, кажете да је српски нацинални програм најбезазленији !
–Најмање је агресиван и најмање оријентисан на отимање територије на којој Срби нису већина. И никаква обнова Душановог царства, па и ми смо имали царство.Тврдим да ни један српски државни програм, од Карађорђа, митрополита Стратимировића, из времена Првог српског устанка, преко кнез Милошевих идеја, ништа није предвиђало више од онога што заиста припада Србији.У читавој српској политици до Првог светског рата, запитајте се, које су земље српске? Нормално, Србија, и БиХ, где православни елеменат има врло јаку , релативну већину. Хрвати се у то време у БиХ, тако још не изјашњавају, него као Латини. Муслимани који чине мањину, национално се не опредељују, сматрају се Турцима, мада не знају турски, говоре српски језик.Ту је још и Стара Србија, односно, Косово и Метохија, део Македоније, Црна Гора, која је себе сматрала српском Спартом, најсрпскијом земљом. Ништа друго! Сматрало се тада да хабзбуршке територије не могу ући у састав те српскедржаве, мада Србија преузима на себе обавезу да води бригу о опстанку Срба у монархији. Такав национални програм, признаћете, најмање је агресиван, најмање хегемонистички и без непријатељске оријентације према другим народима.Био је најдемократскији у то време, у нашем региону, југоистоку Европе.Што се тиче паралеле српског и америчког програма, морам да кажем да је амерички програм, заправо великодржавни.До пуног изражаја је дошло са Мороовом доктрином из 1822. која је поручивала- Америка, Американцима! Дакле, искључити Европу из историје Сједињених Америчких Држава. Онда се, после грађанског рата у Америци, после покушаја сецесије Југа,1861-1865, тај програм почео претварати у агресиван, хегемонистички покрет – Америка , Сједињеним Америчким Државама! Дакле, порука је- „ цела Америка је наше подручје, када је завршен обрачун, односно, геноцид над Индијанцима, кад је овладао принцип државног јединства, заснован на језичким принципу, ко год хоће да јеАмериканац, мора да зна енглески. Кад се све то завршило крајем 19. века, онда је САД кренуо у своју велико-државну политику, проглашавајући да- Америка у свету има мисију да шири своје вредности, јер то су највеће и економске, привредне, политичке, културне , до којих човечанство може да стигне!Још 60-их година они су прокламовали „ Манифест дестини” , да појасним, то би значило- наша судбина је да водимо свет ! За разлику од њих, српски програм није имао схватање, чак ни пијемонта јужног словенства, него српства.Идеја уједињења јужних Словена била је више хрватска, пољска, бугарска, а најмање-српска. Међутим, Срби су били угрожени у епохи империјализма, нарочито почетком 20. века. Почели су да сумњају у своју могућност не само да обједине Србе, него да опстану као народ . И повезивали се са националним покретима, пре свега, Хрвата, Словенаца. Под тим утицајима, нападнута Србија 1914. наједном мења свој државни програм у југословенски.Са српског државног и националног програма прелази на други, који још увек није национални, него само државни, претпостављајући национално уједињење свих јужнословенских народа. Али, десило се , да се после остваривања те идеје , која је ишла у корист оних народа који су били у саставу Аустро-угарске, поражене у Првом светском рату, спасавала је од судбине поражених, јер су се ујединили са победником –Србијом!Да би то спровела, Србија није тражила да се однароде Хрвати, да се денационализују Словенци, него су почели у свом народу да развијају осећај југословенске припадности , занемарујући сопствени национални интерес. То се, уосталом, ради и данас.Данас смо ми „ већи” Европејци од чланица ЕУ, показујемо више расположења да потиснемо свој национални идентитет, баштину, зарад прикључивања Европи.То уопште, нико у ЕУ не ради! Сви они који су се ослободили, еманциповали као нације и државе, рецимо распадом СССР-или на други начин, знате шта прво ураде !? Бесомучно журе да направе сопствене нове речнике књижевног језика, своје енциклопедије, лексиконе, да заправо, истрче у ЕУ са великом националном афирмацијом, да сачувају основе свог националног образовања. А ми смо сопствене вредности почели да потискујемо! То је наша огромна мана. Мада, стичем утисак, да се у последње време код нас у јавном животу, државној политици, понешто, у том смилу, мења.Можемо ми бити Европејци, али морамо љубоморно чувати свој национални идентитет.
Лондонским уговором из 1915. Србији је било обећано стварање велике српске државе. Да ли је Југославија, која се и сами кажете , показала као велика заблуда , била идеја и циљ тадашњих центара моћи са Запада?
–Била је то концепција Велике Антанте, пре свега, Енглеза и Француза, да некако задрже Бугарску да не уђе на страну централних сила у рат, да је компензирају делом Македоније, тражећи од Србије да се одрекне тог дела, надомештујући то тако што ће створити велику српску државу, узимајући Босну, Далмацију, скоро до Шибеника, целу Славонију, до близу Загреба.Српско руководство је тада добро схватило да таква држава не би имала среће.Јер, би у властитим границама дошло у питање њено национално преимућство, и њена национална хегемонија на друге народе.Срби су остали доследни да се са другима уједине у заједничку државу , у којој ће сваки народ чувати свој идентитет, обичаје, историју, традицију, религију, па чак , и своје привредне интересе.Срби су то одбили са чврстим уверењем да је боље решење југословенска заједница, него Велика Србија. Нико данас не може да тврди да ли би Велика Србија, да је тада створена по том Лондонском принципу , августа 1915. када је министар Греј то саопштио, а француска влада прихватила, била мање несрећна него што је Југославија !? Тешко! Имала би око себе све саме непријатеље, себи блиских народана.Нажалост, није их стекла ни у заједничкој држави, као пријатеље, него су они у добром делу, остали наши непријатељи.То је судбина Балкана, као етничког конгломерата, као геостратешке позиције, интереса великих сила и суседних народа и њихових преамбициозних програма.
Сматрате ли да су програми стварања хомогене српске државе као одговор на тадашње страшне усташке злочине који је написао Стеван Мољевић, а усвојио Дража Михајловић, Београдским програмом , који је створио Централни национални комитет у окупираном Београду, те програм Велике Србије - формулисао га Српски одбор у Сплиту 1941. године, били један од битних разлога што су Енглези окренули леђа четничком покрету и подржали комунисте на челу са Титом ?
– Мислим да то није било главни разлог, како кажете, енглеском окретању леђа четницима. Тај програм , четници су имали већ 1941. године, у време када их итекако Енглези и западни савезници прихаватају, сматрајући их носиоцима отпора.За западне савезнике окретање леђа Дражи Михајловићу и четништву је било мотивисано чињеницом да се четништво посивизирало као антифашистички, антинемачки , антихитлеровски покрет отпора.Дража је имао ону своју идеју , и они око њега- не дирај моћнијег окупатора. Доиста је то угрожавало чак физичку егзистенцију српског народа.Знате, онај принцип – за Немца, сто Срба!Дража је мислио да је то прескупо и у исто време да се даје шанса за социјалну и политичку револуцију комуниста, будући да су они антимонархисти, антикапиталисти. Због тога су се четници пасивизирали и чак кренули оружјем против комунистичког покрета.То западним свезницима уопше није ишло у рачун. Њима је овде био потребан јак покрет отпора, који ће на неки начин блокирати, држати ангажованим неколико десетина дивизија које би могле бити употребљене на другим фронтовима.То се заиста и десило. Када је 1943. ради гушења комунистичког покрета окупатор употребио што немачких, бугарских, мађарских, муслиманских, усташких фашистичких, скоро 30 дивизија, онда је постало јасно ко заправо игра улогу у тој борби против непријатеља- Немачке и фашистичке Италије. Био је то главни мотив Енглезима да кажу- па, видите, ти партизани воде стварно борбу.Четници су нападајући комунисте, одмагали.Черчил је био савршено прагматичан човек.Њему је било важно да има свазника на Балкану.Слао је и мисије и чак био спреман да до краја рата подржава тај народноослободилачки покрет који је однео дефинитивну превагу над српским националним покретом, чак натеравши Дражу Михајловића , у последњој фази рата 1944. године, да уђе у неку сарадњу са Немцима. После Техеранске конференције, Енглези су били јасни- помагаћемо оне, који нас помажу. Његов генерал, изасланик који је био код Тита и све из близа пратио , Черчилу је скренуо пажњу, да је истина да се партизани боре против Немаца, али да се поведе рачуна, јер ће увести комунизам. Черчил га тада је питао„ да ли ћеш ти живети тамо после рата!” Генерал му је одговорио, да неће, већ се враћа у своју Енглеску.„ па, шта вас је онда брига, ко ће тамо владати!” Черчил је већ тада имао споразуме са Русима, ко ће какав и колики утицај имати на Балкану, Чешкој, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Југославији.Совјети ће, дакле, ући у источне делове Југославије, а Енглези ће политички бити присутни, преко Католичке цркве , као противника православља и комунизма.Чак и да нисмо водили народноослободилачки рат, ми бисмо претрпели другу трагедију.Под претпоставком да смо успели да одржимо ону Југославију, онако како је нудио Хитлер 1941. године, те да не уђемо у Други светски рат, на страни савезника, већ у Тројни пакт, то би трајало највише две године.Оног момента , када су савезници, Американци и Енглези, освојили Африку, избацивши Намце и Италијане са тог континента, планирајући искрацавање у Европи, Хитлер би код нас умарширао, као што је то урадио у Италији.То би вероватно спасило део српског народа од великог геноцида који је доживео 1941.1942... у Хрватској. По мом мишљењу не би се избегао после завршетка рата обрачун између комунистичког и нациоаналистичког крила у српском народу.Онако као се то деслико у Грчкој. Грчка је имала сличне, комунистичке и монархистичкепокрете.По споразуму Стаљин-Черчил, као сфера утицаја припали су Енглезима.Дошло је до оног крвавог грађанског рата.У том смислу, велико је питање да ли би наши губици били већи, или мањи. То нам је судбина.Увек смо били на раскршћима.И не од јуче.То нису 90-те године 20. века. Напротив, то су дилеме од Косова.
Геополитички положај Србије као да одређује њену судбину !
– Можда је за неке заморно говорити о нашем геополитичком положају, јер је све чешће тема бројних коментара, писања у штампи.То је о одлучујућа чињеница која је усмеравала нашу судбину кроз историју.За Балкан су одувек били заинтересовани сви моћници. То је трансферзала која је протеже од праисторије, неолитских култура, преко античких, грчких, римских, византијских, варварских сеоба народа. Све се ту сручило.. Ми смо Словени, Срби ту стигли, привучени том позицијом. Упркос свим ракетама и савременим ракетним штитовима, атомским опасностима, свако жели да буде баш овде присутан. Испричаћу вам један детаљ.Новембар 1940. године.Совјетски Савез има споразум о ненападању са Немачком .Међутим, Стаљин осећа да се опасност приближава, да ће Немачка, губећи рат са Британијом, окренути оружје на Русију и шаље Молотова у Берлин, да покуша да се споразуме о новој подели. Рибентроп њему каже„ зашто нама не оставите тај Балкан.Што стално о томе водите рачуна? Узмите Персију, узмите у Азији шта год желите. Пустите нас да средимо ствари на Балану. Рус рече„ То никако не може!”.Јер, да појасним, присуство на Балкану, обезбеђује статус велиике силе и фантастичну могућност удара у „меки трбух” Европе са југа. Моравско-вардарска долина, продор на Дунав, широм отвара врата.Ко је ту, широм су му отворена врата централне Европе.Ту су, уосталом и Турци користили.Тим путем су ишли сви походи према Европи.Тако је и данас.
Како оцењујете стални напад на Меморандум САНУ-а, као документ који је, тако барем „неки” кжу, изазвао сукоб у бившој Југославији.У чему је вредност Моморандума?Како коментаришете чињеницу да они који га нападају, никада нису цитирали ни један део тог документа?
–Меморандум је објављен у неколико издања.Не ради се ни у ком случају о великосрспском националном програму, како да га неки етикетирају. Меморандум је критика и дијагноза кризног стања у Југославији на привредом и политичком плану.Опомена да се то под хитно мора решавати јачањем федералних институција да се у крви не би распала југословенска држава.Нико није био у дилеми да се држава која је створена крвљу, може без крви и распасти.Дакле, својеврсна дијагноза кризе комунистичког режима , његовог државног, уставног система који је створен 1974. године.Када је Моморандум изашао, цео Запад му је аплаудирао. Похваљиван је, у првом реду, као отпор комунизму који је пружила наша највиша научна институција.Ни у западним братским републикама није осуђиван. Међутим, када је наишао тренутак распада , који је опет планиран у Југославији, а подржаван споља, онда се потражило идеолошко оправдање за тај распад и за наводни отпор српском хегемонизму. Извучен је Меморандум као великосрспки програм, што он уопште није био.Сам Меморандум је најпре иритирао српске комунисте.Тадашњи председник Иван Стамболић је рекао да је то „ нож у леђа Србији”.Српска академија наука скоро је била збрисана, а највећу осуду на САНУ сручило је српско политичко руководство, осећајући опасност по своју позицију. Други су се радовали, јер такво стање слаби унутрашње снаге Србије.И данас мислим, била је то последња шанса за спасавање Југославије.Нисам веровао да ће се остварити.Видели смо шта се десило.Српски народ је више од 10 година пружао отпор и покушао да ратује, бранећи српске крајеве у Хрватској, БиХ, помажући борбу самих Срба тамо.У том погледу Моморандум је можда имао неки морални подстицај Србима да се бране.Они који данас нападају Меморандум јесу идеолошки стереотипи, створени 90-их година, који још увек на Западу имају неку „ прођу”. Наш народ, укључујући и интелектуалну елиту у великој је мери апатичан, деморалисан.Н еспособан за нови национални програм , он прихвата те идеје о јединственој Европи у којој ћемо бити што ситнији и што невидљивији.То одсуство идејне перспективе, визије новог света, то није само наша мука.Проблем је то целог света, од Немачке, Француске, Мађарске... И религија је изгубила мобилизаторски значај.Такође и идеја социјалне правде, ни стварна демократија не може да се оствари.Чини ми се да све ово води једном светском ублаженом тоталитаризму, који може да се заустави само поновном биполаризацијом.Тако амаричка хегемонија, покушава да „усрећи” овај свет уз одсуство хуманизма, солидарности, вере у будућност.То су страшне ствари које погађају човечанство. Код нас су то најбоље види по лошој економској, политичкој, идеолошкој ситуацији.Кад све сагледате, онда не можете, а да не будете песимиста , када је у питању судбина наше државе и народа.
Садашње опредељење за Европу не само једног значајног дела политичке елите, већ и народа можда потрђује чињеницу да су Срби склони политичким утопијама, утапању сопственог суверенитета, националног идентитета у вишенационалне заједнице и да нису ништа научили из историје?!
–То је разумљиво, јер у постојећим околностима , ви без Европе не можете да остварите ни један подношљив статус у свету, који не бу угрожавао опстанак грађана, људи.Наша несрећа, је да смо ми у том процесу из нужде, који нама не мора у великој мери да одговара.У основи, морамо га прихватити, али не морамо да предњачимо ни у чему. Када се примењује Болоњска декларација, не морамо ми да будемо први који је то реализовати.Када су у питању биометријски пасоши, па личне карте.Коме се то ми доказујемо?Хоћемо по сваку цену да докажемо, како смо, ето, ми „зрели” за Европу, а она нам чини неправду што нас не прима. А ми, већи Европејци од њих! За нас је најповољније да не одбијамо улазак у ЕУ, али не препуштајући се потпуно тој Европи, него држати равнотежу са осталим делом света.Ту, у првом реду, мислим на Русију.
Како гледате на тренутно стање духа српског народа, његов положај, како у земљи, тако и окружењу, наравно у контексту косметског проблема. Уз то, прокоментаришите економску и политичку ситуацију у држави?
– Оно што се према Космету сада води, јесте реално једина могућа политика.Дакле, независност КиМ ни под којим условима и никако и никада не треба признати.А не можемо га оружјем бранити.То је принципијелно питање, које сутра може да се постави у другом контексту.То је и питање нашег националног достојанства.Не може се тек тако олако било ко одрцати онога што је наше. Морамо помагати наш народ на Космету да опстане.Прихватати их, у случају да почну да одлазе.Што се тиче дешавања на нашој политичкој сцени, цепања СРС, то је једна врста трагедије.Стално врење које нас држи у тензијама, напетости, које заиста омета сваки стваралачки рад.Странке од унутрашњих или међусобних сукоба немају времена да се конценришу и да покажу да су способне, зреле да нађу основе заједничког државног и националног интереса.
Евидентан је покушај тихог институционалног одвајања Војводине од Србије као и покушај стварања заједнице мађарских регионалних општина. Ненад Чанак је недавно изјавио да ће Скупштина Војводине, као што је некад 1918. донела одлуку да приступи Србији, донети легалну одлуку да изађе из матичне државе.
– То крило сепаратиста које постоји, нажалост, опет је српско. Али њихови програми и сама реализација није у њиховим рукама .Они по своје мишљење иду...зна се где и код кога.Да ли ће они бити активирани, не зависи, наравно, од Чанка и сличних.Оно што више од 20 година покушавам да пласирам у Војводини, јесте да убедим Војвођане да без државног јединства са Србијом, неће бити ни Војводине.Сутра ако се отвори војвођанско питање, и она одвоји , ни један народ неће бити за њен опстанак.У таквим околностима сви ће тежити својој матици, од Мађара, Хрвата, Румуна до других, што је природно. Не треба да се заборави, тек када је ушла у састав Србије, Војводина је могла да размишља, прави комбинације, од 1941.и да временом оствари идеју аутономије.Она треба да има ту аутономију, из простог разлога што постоји врло снажан завичајни идентитет код Војвођана који не треба сузбијати, јер онда изазива отпор.Али он није довољан да замени национални и државни идентитет.Та сепаратистичка групација може поставити реално питање одвајања само ако Војводини издејствује, а то зависи од Републике, статус државе. Ако дакле, Србију претворе у федерацију. Направило би велике проблеме самим Србима, са озбиљним , несагледивим последицама за будућност. У то треба уверити наш народ у Војводини, где је 70 одсто Срба. Мада су Срби по „правилу”, нејединствени , у свим критичним историјским моментима исказивали су нациоанлну солидарност. На то треба и данас да рачунамо.
Има ли наде за српски народ!
–Носиоци глобализма, недемократског, синови су оних који су некада носили хуманистичке идеје.Али, унуци почињу да се враћају идејама својих дедова.Суочени са базизлазном ситуацијом, они почињу да преиспитују мишљења својих очева. То не значи да се враћамо марксизму, светском социјализму, али ће морати да се потражи излаз у некој хуманизацији света , или у демократскијој форми глобализма.Има, онда наде и за нас!
