Као и много тога, руско-црногорске везе почињу од Петра Великог. Многи будући команданти руске флоте која се тада градила послати су у Боку Которску на Јадранску обалу да се обуче морепловству код локалног становништва. Истовремено се у руској војној служби појављују и многи дошљаци из југословенских области, укључујући и Црну Гору. Петрова активна спољна политика је захтевала да се траже савезници. И „слободни људи“ који су живели у стратешки важном региону, а уз то били „вере хришћанске, језика словенскога“ нису могли а да не привуку погледе руских дипломата.
Управо отад на необичан начин настаје изузетно тесан савез двају народа, савез који је подсећа на рођачке односе. Није тако лако пронаћи сличне примере у историји. Шта је то међусобно привлачило равничарски северни народ и јужне брђане, огромну империју и омању племенску творевину изгубљену у планинама? Свакако, постојала је подударност интереса: стремљење Русије ка Мореузима и борба Црногораца за независност. Али, немогуће је само интересима објаснити међусобну привлачност двеју толико различитих величина. У основу тог неодољивог кретања Руса и Црногораца усусрет није лежала тек гола рачуница.
„Ми стремимо ка Русима, а Руси ће се нама уз Божју помоћ приближити, да не бисмо били толико далеко једни од других“ – изјавио је тих година владика Данило на скупштини поглавара црногорских племена. Са свих страна стиснутој моћним непријатељима, отргнутој чак и од Србије и већине српског народа, сићушној Црној Гори је придавало снагу и непоколебљивост постојање (па макар и негде бескрајно далеко) истоплемене и једноверне велесиле. Отуда и потиче познато русофилство српског народа, које је управо у Црној Гори стекло најконцентрисанији израз. Љубав према Русији је ту постала део националне самосвести. Настао је чак и својеврсни култ Русије. У дотичном случају је међусобна удаљеност само доприносила идеализацији лика „мајке Русије“. Није случајно у Црној Гори све досад популарна узречица „Нас и Руса – 200 милиона“. То ће већ први пролазник госту из Русије обавезно испричати.
Упоредо је и Русија, сразмерно бољем упознавању с малим словенским народима почињала да осећа своју обавезу да брине о њима и пре свега – о православним Словенима. Црногорци су у поређењу с другима били посебно упадљиви, поседовали непоновљиви праизворни колорит. Није се без разлога у Русији развијао и јачао романтичан лик те „православне Спарте“. Црногорци су сваки пут, без иоле размишљања, на позив Русије јуначки кретали у рат са Турском империјом и другим моћним непријатељима. Руси нису могли а да се не одушевљавају њиховом срчаношћу, неустрашивошћу и самопожртвовањем. Учесници заједничких руско-црногорских окршаја почетком XIX века сећали су се како би се Французи тренутно разбежали чим зачују ужасан „дивљи урлик“ с којим Црногорци крећу у напад, и спазе како им на леђима висе одсечене главе непријатеља.
Може се рећи да је Русија била на висини велике љубави малог народа коју је уживала. Никакви неспоразуми који су каткад искрсавали међу представницима двеју земаља нису били сметња оном главном. Фактички се руски двор примио издржавања Црне Горе, а потом су се владајуће династије двеју држава чак и ородиле. Опште је позната здравица коју је изговорио Александар III у част црногорског кнеза Николе: „Пијем у здравље кнеза црногорског, јединог искреног и верног пријатеља Русије“. То, дабоме, скупо кошта.
Црногорци су и касније очували верност Русији. Њихово чувено русофилство је представљало један од разлога што је Црногораца у Титовим партизанским одредима било процентуално више од осталих југословенских народа. Више их је било и међу онима који су доспели под Титову репресију после његовог сукоба са Стаљином 1948. године.
Ипак су међусобне везе после 1917. године осетно ослабиле. Данас у Русији и Црној Гори увредљиво мало знају једни о другима. Тек су последњих неколико година туристи из Русије почели да за себе откривају старог помало заборављеног пријатеља. Ипак је погрешно да се, како то поједини политичари чине, ствар представља тако као да је доба несебичне љубави одавно прошло, и да може бити говора само о прагматичним везама. То није само крајње узан поглед на суштину руско-црногорских односа, већ и покушај сламања генетског кода двају народа. Такве ствари олако не пролазе.
Одавно је примећено да се идентификација Русије, њено самоопредељење одвијало у тродимензионалном простору, по три осе координата. То су: Русија и Запад, Русија и Исток, Русија и словенски свет. При томе су у узајамним односима са словенским светом односи са Црном Гором у Русији заузимали сасвим посебно место. Још пре појаве термина „словенска узајамност“ међу Русима и Црногорцима су настали управо такви односи, настало је, по речима Фјодора Ивановича Тјутчева, „јединство, чврсто повезано љубављу“. И ништа не може бити чвршће од тога…
Извор: http://www.istrodina.com/rodina_articul.php3?id=1781&n=92
