Срби у суседним државама све угроженији !

     Тражимо да матице да се озбиљно заузме за нас. То би нам дало снаге да дефинитивно спречимо асимилацију, да опстанемо у Албанији – каже Павло Брајовић. Ако наша деца немају начина не стичу знање на матрењем језику и нема ко да их окупља биће временом угашено српско национално биће у Македонији – упозорвава Иван Стоиљковић

     

     

     Конференција о „Положају и перспективама српске заједнице у земљама окружења” у организацији Министраства за дијаспору недавно је окупила више од стотину представника нашег народа из суседних држава у којој Срби имају статус националне мањине, или , што је још горе, за такав положај тек се боре.Утисак је да, иако надлежно Министарство показује велику спремност да се бројни изложени проблеми, алармантни и озбиљни , реше, то неће ићи тако лако. Разлог јасан - евидентан и прилично беспомоћан положај наше државе у свету, али и приметан мањкајући углед на спољно-политичком плану, који наша држава тек треба да поврати. Речју, оно што се током једнодневног радног скупа, али и каснијих сусрета са нашим људима могло констатовати јесте - грчавита битка за опстанак и очување српског националног идентитета, па тек онда борба за права која им као националним мањинама припадају по важећим законима у свим демократским држава света .

     

     У најтежем положају су свакако Срби у Албанији, који махом живе у околини Скадра, али у сличан, донекле блажи третман имају наши сународници у Федерацији БИХ, Хрватској, Црној Гори, Македонији. Ако се може уопште говорити о повољном положају, односно снажном доприносу наших представника да се српска заједница максимално афирмише, онда за позитиван пример може да послужи организованост и јединство Срба у Румунији. Да ли се Миистарство бави, барем статистиком? Колико има уопше наших сународника у целој дијаспори, колико у окружењу!? Ко о томе води рачуна? Према излагањима учесника , у неким државама већ се у извесној мери, уочава забрињавајућа асимилација Срба, као, рецимо, у Мађарској , али у све агрисвнијем степену покатоличеања православног живља у Хрватској, милитантне србофобије у Црној Гори. Данас је, веома тешко нашим сународницима ван матице. Ипак, много је теже онима који живе у окружењу, у новоформираном државама и државицама од делова бивше СФРЈ, јер још нису стигли ни да поврате своје куће и домове, радна места, а камо ли да се организују и заштите сопствена национална права.У том смислу надлежно Министарсво чека тежак и одговоран посао.Од способности, ажурности и преданости њених службеника у великој мери зависиће квалитет живота, заштита права, али и опстанак нашег народа у околним земљама. На конференцији су изостали они који одговарају за финансије-кључна ставка, уз дужно поштовање према организатору, гостима, али учесницима из матице који су заинтересовани да помогну као што су министарства за верска питања, просвету, културу , Матица Српска, САНУ, СПЦ, МУП...

     – Свима је јасно да је данашњи скуп веома важан и да је немогуће не дотаћи све битне аспекте ове проблематике, јер овде се не ради само о положају српског народа у окружењу и односима српског народа са матицом, већ и о примени међународног права и међународних правила понашања међу државама. Поносни смо на чињеницу да се на територији државе Србије апсолутно поштују међународни стандарди, у смислу поштовања људских мањинских, грађанских, политичких, економских, културних права свих националних заједница које живе на територији Србије.Сматрамо великим богатством што велики број различитих националних заједница живи на територији наше државе.Спремни смо на негујемо и развијамо на најбољи могући начин односе са представницима свих тих заједница. Као држава која се определила за улазак у модерне европске токове желимо да пошаљемо поруку свим земљама у окружењу да апсолутно инсистирамо на поштовању свих права српске националне заједнице у земљама у окружењу на потпуно исти начин као што ми као држава поштујемо права националних заједница на територији Србије.У сарадњи са државама из окружења морамо заједнички да радимо на исправаљању свих последица кризе на просторима бивше Југославије и ратних разарања који су у великој мери допринели да се наши односи погоршају. Са друге стране, као позитивну чињеницу истичем опредељење ових држава да постану део ЕУ. Да подсетим , један од кључних услова за тај улазак је развој добросуседских односа . Мислим да је добро што ће ЕУ и владе неких земаља, оне који можда искрено нису опредељени за овакву политику , притиснути да би се поменута политика и практично спроводила. Не постоји нико позванији од вас присутних да говоре о овим проблемима.Због тога је битно да се о свему прича отворено, ма колико то било болно, како бисмо донели праве закључке, преузели конкретне обавезе, одговорности за спровођење активности за побољшање односа између српске заједнице и државе Србије.У том смислу, Министарство за дијаспору припремило је декларацију која ће бити обавеза свих нас – рекао је, између осталог, мр Срђан Срећковић, министар за дијаспору.

     

     Присутне је поздравио владика Атанасије , како је истако, као представнике свих ћелија живота српског национа у матици и расејању, у име његове светости Патријарха СПЦ господина Павла и митрополита Црногорско-приморског Амфилохија.

     – Све ћелије српског бића, без обзира где се налазе у матици, или ван ње, подједнако су важне.Само нису све ћелије нашега бића биле једнаке среће, неке су и даље изложене тешким искушењима, а друге ће, помоћи да се та искушења успешно савладају. Мудрошћу учинимо све да спречимо проширивање простора српске дијаспорности, јер од тога постоји опасност непрестална.Можда буде од користи да вам пренесем како тај проблем решава Русија.Био сам у Јоханезбургу, у посети најудаљенијој ћелији СПЦ, у храму Светог апостола Томе . Тада сам посетио и руску цркву.Већу и бољу координацију државног и црквеног живота нисам видео.Та руска ћелија у Јоханесбургу је, управо пример како треба решавати ове проблеме.Руси су буквално пренели парче Москве у Јоханезбург.Њихова амбасада и црквена општина представљају истинску целину.Онај ко се школује у том далеком граду на крају света, исто је као да се школује у Москви. Та духовна крв струји руским животом у Руској Федерацији и напаја и ону удаљену ћелију руског бића. Требало би и код нас тако да се решавају проблеми.

     

     На изузетно назавидан статус српске и црногорске националне мањине у Албанији скренуо је пажњу Павло Брајовић, председник Удружења Срба и Црногораца „Морача Розафа” са седиштем у Скадру.

     

     – Српска и црногорска национална мањина у Албанији деценијама била је жртва велике неправде ондашњих државних структура.Институционалне репресије , уз невиђену дискриминацију, резултирале су и врло тегобном покушају асимлације нашег живља. Године 1934. затворена је последња српска школа.Патње српске и црногорске мањине у Албанији почеле су, дакле пре 75 година, а кулуминирале са режимом Енвера-хоџе, затворене су нам све школе, установе, цркве.Срби и Црногорци деценијама живели су у страху, тортури и мраку. Забрањено нам је било да кажемо којој нацији припадамо, ускраћено у време комунизма чак да носимо наше име и презиме, одузето право на образовање и информисање на матерњем језику, али и одржавање било какавог контакта са матицом.О слободи вериосповести да не говорим. Највише нашег народа сконцентрисано је на ширем подручју Скадра, селима у околини, где их је око 30 хиљада, али и у Елбасану, на подручју Драча... Никада се нисмо предавали .У вишедеценијској агонији сачували смо нашу културу , обичаје.Можда смо по томе јединствен случај на целом Балкану.Данас Срби не уче свој матерњи језик у школама Албаније, онако како то раде националне мањине у свим демократским државама у свету.Ипак, од прошле године захваљујући Министарству за дијаспору и Црногорско-приморској митрополији , успели смо да оформимо курс српског језика које су у три групе похађале скоро све генереције.За нас је то од епохалног значаја.Враћамо се сопственим коренима, мада још постоји процес асимилације. Гест матице за нас је огроман подстицај.У том смислу , сачинили смо нове пројекте о наставку рада курса српског језика, изградње школе за нашу децу, функционисању својеврсног инфо-центра за све наше сунроднике.Тражимо од Србије да се крајње озбиљно заузме за нас.Да нам помогне финансијски колико може да реализујемо планирано, да се у Тирани постави званично амбасадор Србије, јер ћемо лакше решавати наше проблеме, а у Скадру - почасни конзул.То би нам дало снаге да дефинитивно спречимо асимилацију , да опстанемо – нагласио је Брајовић.

      О положају наше мањине у Македонији говорио је Иван Стоиљковић, председник Демократске партије Срба и посланик у македонској Скуштини, који је истакао да су Срби у тој држави, политички организовани, али да је чињеница да не сарађују све српске мањинске заједнице у окружењу на исти начин са матицом, нити добијају једнаку помоћ матичне државе.

     

     – Срби у Македонији најбоље осећају лошу политичку климу и сносе све последице албанског екстремизма. Страхујем да Србе у Македонији чека слична судбина као наше сународнике на Космету.Ми смо као народ дискриминисани у сваком погледу -у образовању, науци, култури, информисању, у положају наше цркве.Нарушавају нам културно-историјско наслеђе. Подаци су алармантни и говоре о погубном статусу.Образовање је српске деце је врло отежано.Свега 134 ученика у само две основне школе стичу знање на матерњем језику , што је поразно.Књиге се штампају искључиво на македонском и албанском језику. Беспомоћни смо, сем ако нам матица не помогне. Обратили смо се недавно надлежном Министарству да бисмо набавили књиге за наше ђаке.Ако немају начина да уче на матрењем језику и нема ко да их окупља биће временом угашено српско национално биће у Македонији– упозорвава Стоиљковић.

     У Румунији су се Срби вешто изборили за своје позиције и не сматрају се грађанима другог реда.Њихов представник књижевник, публициста , али и способан политичар Славомир Гвозденовић из Темишвара уложио је огроман труд.И не само он.Срби у Румунији су свакако најсложнија, најорганизованија наша „дијаспора”. Али, то не пада са неба.

     

     – Према званичном попису из 1994. у Румунији је било укупно 33 хиљаде, а данас подаци кажу да их има 23.560. Ми, ето, верујемо званичном попису, мада преко 500 хиљада презимена људи у Румунији српског је корена.Устав ове државе из 2003. гарантује свим националним мањинама права образовања на матерњем језику, али постоје бројни закони који регулишу на адекватан начин положај мањина.Присутни смо, дакако у политичком животу Румуније.Државни савет има 50 чланова, од којих је 14 представника министарстава, док је 36 представника националних мањина.Савез Срба у Савету има три своја представника.Нацрт румунског закона садржи детаљна објашњења о правима припадника националних мањина, чије поштовање гарантује држава.Такође дефинише извор средстава неопходних за рад – казује , између осталог, др Славомир Гвозденовић, председник Савеза Срба у Румунији. Напомиње, да за разлику од српске дијаспоре у целости, која је расцепкана и делује у свакој држави у више организација, Срби у Румунији су јединствени.

     

     У Словенији која здушно слови за „ демократичну” европу државу , остваривање мањинских права омогућено је само италијанској и мађарској националној заједници.У нешто мањем обиму и ромској.Остали припадници заједница су осујећени у елементарним правима, а међу њима у великом броју и Срби.На то указује др Драго Војводић, председник Савеза српских друштава Словеније, предлаже да се Србија активно укључи како би се пронашло право решење.

     – У основном закону Словеније, акта су усаглашена, а у пракси се дешавају апсурдности које немају пуно везе са принципима поштовања високе демократије и заштите права националних мањина.Из података јасно је да су Срби најбројнија национална мањина у Словенији.Мада њихова статистика успева да умањи број нашег становништва, најбројнији смо, одмах , иза Словенаца.У документима Статистичког завода 1991. пише да је евидентирано 47.407 Срба , неколико година касније касније око 38 хиљада, а најновији подаци кажу да нас има око 31 хиљада, док се за српско-хрватско језичко порекло изјаснило више од 36 хиљада! Срби су, нема сумње, грађани другог реда у Словенији.

     Све је безнадежнији положај Срба у Хрватској.О повратницима се више и не говори, а православно живље, како ствари стоје, на ивици је опстанка. Зна се ко сноси одговорност, али Србија мора и поред великих проблема са којима се суочава , да се ухвати у коштац са спасавањем својих сународника у најближем расејању.Хрватска то свакако неће учинити! То предочавају представници Срба из ове државе.Драган Црногорац, председник Заједничког вијећа општина у сремско-барањској области у Хрватској , указује, између осталог, на опасност од све масовнијег покрштавања православног живља.

     –Кључни проблем великог броја Срба, прогнаних из Хрватске , будући да су они у Србији, Републици Српској , јесте што се нису вратили на своја огњишта, а чине више од 60 одсто некадашњег српског становништва у Хрватској.Евидентан је и проблем несталих Срба. После ратних дешавања у Републици Хрватској , родбина, очеви, мајке не могу још да дођу до посмртних остатака својих најмилијих који су страдали .То је за наше сународнике права агонија.Више не знају коме да се обрате. Говор отворене мржње према Србима у великој мери присутан је у медијима, ТВ и радио-станицама. Школовање Срба по закону је исто, као и код осталих националних мањина у Хрватској, али у реалности то је далеко од истине.Србе већ годинама званични државни органи спречавају да региструју своје школе..У Хрватској тренутно има око четири хиљаде ученика који похађају наставу по једном од модела образовања на матерњем језику. Једину помоћ добијамо од надлежног министарства Републике Србије у набавци књига и лектире. И ни од кога више! А драгоцена нам је пружена рука како бисмо очували наше писмо, језик, културу. Боримо се против притиска .Хрватска не бира средства како би извршила асимилацију Срба.Један од врло подмуклих потеза јесте покрштавање православног живља.Срспка православна црква је са овим проблемом добро упозната.Све више је оних који су присиљени да се покрсте, пређу у католичанство.Јер , њихова матица Србија о њима не брине, а као православни Срби у Хрватској не могу добити посао, отежано им је школовање за децу, уз свакодневно шиканирање.То је веома озбиљан проблем!Плашим се да сви из окружења осећамо исто- а то је да је помоћ Србије мала, недовољна, или је уопште нема!

     У новоформираној држави Црној Гори данас није лако бити Србин-упозорава др Момчило Вуксановић, председедник УО Српског националног вијећа ЦГ из Подгорице.

     

     – Имамо много проблема, јер све што је везано за опстанак српског народа у Црној Гори. Наша традиција, култура, историја поништавају се или потискују у други план.Чињеница је да је сама Србија у тешкој позицији, али сви ми ваши сународници у окружењу очекујемо са правом да нам матица изађе у сусрет.Стичем утисак, барем када је реч о положају наших сународника у ЦГ, да званична Србија не брине у довољној мери. Тренутно смо буквално препуштени сами себи, сопственим снагама- да очувано српско национално биће на поменутим просторима.Ми који се декларишемо као Срби, тешко се сналазимо у новонасталим околностима!Још не постоји одговор на питање: шта је то српски нацинални интерес у Црној Гори!? То је веома важно!Да ли је то асимилација, што од нас очекује актуелна власт у Подгорици, или потреба да по сваку цену очувамо без ичије помоћи, да окупимо сами већински део српске популације.Немамо никакву подршку Србије, чак влада осећај да се у нашој матичној држави формира такав став- да у ЦГ живе искључиво Црногорци и да нас све треба посматрати кроз исту призму!! Када су у питању инвестиције Србије у Црној Гори и ту смо у апсолутно инфериорном положају. Фирме из Србије које улажу капитал повезане су у ЦГ са тајкунским и државним организацијама.Нико од Срба нема могућност да се запосли. Заступљеност Срба у државним институцијама је око један осто, а нас има 32 одсто , према попису из 2003. године.Ако се настави овакав однос Србије према нашим интересима, плашим се да на следећем попису бити јадна слика.Зато апелујем на Владу Србије, јер много тога зависи од њеног става. Нигде у Европи није присутан тако агресиван покушај асимилације Срба као што то ради власт у Црној Гори.Како сада ствари стоје и шта српски живаљ трпи у ЦГ, верујте да је врло критично.Плашим се да ћемо веома брзо доћи у ситуацију због све присутније разорне србофобије, или да се масовно исељавамо, или да будемо асимиловани.

     

     Перо Ђурђевић, председник Удружења Срба из БиХ напомиње да се српски народ придружије у свету онима који се боре за идентитет и елемантрана грађанска права.

     

     –Сматрам обавезом да са скупа у Београду упутим захтев властима Федерације у БиХ и и високом представнику Мирославу Лаишчеку, не- за заштиту културне, верске, социјалне и сваке друге равноправности Срба у том ентитету, јер се не може тражити онога чега нема, него да упутимо захтев за прве кораке у обезбеђењу услова у којима ће Срби моћи да остварују своја грађанска права Уставом загарантована.Можда не знате да у Сарајеву, али и широм муслиманске федерације , Срби нису конститутивни народ. Пре рата у Сарајеву је живело 168 хиљада наших сународника.Данас у том граду живи само 7 хиљада Срба.На подручју поменутог кантона годинама чека на обнову преко 9 хиљда разорених српских кућа.Од 2о хиљада стамбених објеката обновљено је само хиљаду.У целој Федерацији на обнову чека 50 хиљада различитих грађевина. Нема улица са историјским, српским културним предзнаком. Недавни локални избори јасно су показали „мултиетничност” Сарајева, јер у њеним општинама уопште нема српских представника. Тузла, Мостар, Зеница буквално су „почишћени” од српског становништва.У Републици Српској муслимани немају такав третман, већ неупоредиво повољнији. Када је реч незавидном оположају српског народа у БиХ , крајње је време да се предузму конкретни кораци, обезбеди српском живљу повратак на имања, обнове њихове куће, тражи поштовање нашег језика, ћириличног писма, православне вере и традиције.Свакако да званична Србија , у том смислу , треба да реагује. Само на такав начин можемо опстати– речи су Пера Ђурђевића.

     Српска зеједница у Мађарској деценијама плаћа данак асимилацији. Матица, додуше, није пуно чинила да то спречи ни у много срећнијим временима, а камо ли данас.

     – Ако говоримо социјално-економском положају Срба, можемо констатовати да у Мађарској нема дискриминације.Али, Српска заједница нема контролу над колективним капиталом потребним за функционисање и одржавање своје културне аутономије, који је кључни елемент за истиснки опстанак мањинских заједница, каква је наша.У том погледу смо у подређеном положају у односу на већински народ.Због тога могу са правом да кажем да смо се ми Срби у Мађарској сами одржали.Уочљив је, такође, висок степен српске интегрисаности у друштво, али није ни мало пријатно када у мађарским уџбеницима, књигама из историје, рецимо, налазите лекције у којима су Срби представљени у врло негативном контексту.Слично се дешава и у штампи. Мислим да би, када су мађарски медији у питању, Министарство спољних послова Србије морало да прати шта се то пише у суседној земљи и да на адекватан начин реагује.Поменућу недељник Светска економије, где је анализирана политичка ситуација у Србији, у ликујућем тону . У тексту о распаду СРС, н а скоро целој страници приказана је наша државна застава, као националистичка – упозорава Петар Ластић , потпредседник Српске самоуправе у Будимпешти.