А ова грамата од господара краљу, са његовим гласоношом Криштофом Держком отпослата би.
Божјом (следи набрајање атрибута) милошћу ми, смерни Иван Васиљевич, удостојени да носимо крстоносни стег и крст Христов, да држимо скиптар Рускога царства и многих држава и царстава, да будемо цар и велики кнез целе Русије (следи пуна титула), Божјом вољом а не многометежном жељом човечанства -- Стефану, Божјом милошћу краљу Пољскоме (следи титула), кнезу Седмоградскоме и прочаја.
Ти нам гласоношу свога Криштофа Держка са граматом упути; а у грамати својој пишеш да ти наши опуномоћени посланици -- племић и намесник муромски Остафиј Михајлович Пушкин и племић наш и намесник шацки Фјодор Писемски и дијак Иван Андрејев син Трифонов -- пристигоше с нашом веродајницом у којој те молимо да верујеш њиховим речима у наше име изреченим. Пишеш да ти објавише да са свим потребним овлашћењима за закључивање хришћанскога мира дођоше; али кад им ти дозволи да са пановима твоје Раде преговоре воде, они затражише да четири замка у Ливонској земљи нама остану: Новгородок Ливонски (Нејхаузен), Сиренск (Нејшлос), Адеж (Нејмил) и Ругодив (Нарва), па још к томе придодаше градове што прошле године уз Божју помоћ у твоје руке пређоше; стога би ваљало да они, по твојим речима, не завршивши преговоре натраг буду враћени. А затим они замолише да им дозволиш да нам пошаљу по овлашћење за све услове Мира и пријатељства што их ти објави и ти им то дозволи. Сада хоћеш да им ми, упознавши се с поруком наших посланика, довољна упутства о томе дамо и грамату пошаљемо са свим овлашћењима за закључивање хришћанскога мира и успостављање пријатељства и братства међу нама; уверивши се у то, пристаћеш да закључиш мир. А упутства и овлашћења својим посланицима молиш да без оклевања шаљемо, пошто си на штети унутар своје државе скупљену војску држећи, а ако ли је ближе граници покренеш, онда, по твојим речима, ни наша држава штету избећи неће. Такође пишеш да нашим посланицима заповеди да спомену град Себеж на земљи Полоцкој изграђен, не зарад било какве користи, већ само зато да успостављено пријатељство не би својеглави људи пореметили, јер се крај Себежа свугде налазе села и људи Полоцки; а нама би опет, пишеш, ваљало да се тако миримо да се добро дело на добробит хришћана неразрушиво учврсти, а пријатељство међу нама све више јача. Али ти то предлажеш само да ми по сопственом нахођењу одлучимо, док ти лично зарад добробити хришћана тим малим делом не намераваш велика рушити. А оне твоје трговце без икакве кривице у нашој земљи задржане, молиш да добровољно са свом имовином отпустимо и самим тим ти доказ наше наклоности и спремности за пријатељство пружимо. Са том твојом граматом нам твога племића Криштофа Держка упути, молећи да га без икаквог задржавања теби отпустимо да за рок нашим посланицима одређен не закасни.
А твоји им панови, како наши посланици саопштише, племић и намесник муромски Остафиј Михајлович Пушкин са помоћницима, у твоје име рекоше да ћеш се са нама помирити само ако ти сву Ливонску земљу до последњег педља уступимо, да су Велиж, Усвјат и Озеришче -- све то да је већ твоје, а да смо Луке Велике, Заволочје и Холм већ повлачећи се беспоговорно напустили и да град Себеж морамо срушити и још ти четиристо хиљада златних червонаца твоје штете платити, што си се опремао крећући да на наше земље војујеш. Никада још такву самоувереност не сретосмо и питамо се: сада си, ето, намеран да се мириш, а твоја Рада тако неизмерне захтеве износи -- а шта ли ће тек затражити кад мировне преговоре прекину? Твоји панови наше посланике прекоревају да ради погађања око Ливонске земље дођоше. Па како то: ако се наши посланици око Ливонске земље погађају -- то је лоше, а ако се твоји панови нама и нашим поседима играју и узохоливши се немогуће нам предлажу -- то је добро? Међутим, то не беше погађање већ то беху преговори.
А када у вашој држави бејаху благочестиви хришћански господари -- од Казимира до садашњега Сигизмунда-Августа, би им жао да крв хришћанску проливају те нам своје посланике упућиваху и наши посланици њима иђаху, и наши бољари са њима вођаху претходне преговоре и не једном доношаху одлуке повољне за обе стране, е да се хришћанска крв не би залуду лила и да међу државама мир и спокојство владају -- ето чему панови у пређашња времена стремљаху. Одлажаху, беше, тамо и натраг, препираху се неко време са посланицима и изнова се мираху, и дуго се том ствари бављаху, а не да за један сат и оду и врате се. А сада видимо и чујемо да се у твојој земљи хришћанство омаловажава; управо зато и твоја Рада, не хајући за крвопролиће међу хришћанима, брзоплето чини. А и ти би се, краљу Стефане, могао присетити тога и пресудити: зар се то по хришћанском обичају чини?
Када нам ти своје опуномоћене посланике упути -- војводу мазовјецкога Стефана Кријскога са помоћницима, они се без икакве принуде са нашима бољарима договорише, у твоје име грамату написаше, на ту грамату своје печате прикачише и целивавши крст заклеше се да ћеш ти, када наши посланици пристигну, исту онакву своју грамату написати какву они у Москви написаше, на њу свој печат прикачити и заклети се да ћеш се те грамате током наведених година држати, а да ћеш наше посланике са том својом граматом без задржавања отпустити.
А ми ти пак, у складу с одлуком твојих посланика и наших бољара, своје посланике упутисмо -- дворанина Тверскога и намесника Муромскога Михаила Долматовича Карпова, свога ризничара и намесника тулскога Петра Ивановича Головина и дијака Тарасија-Курбата Григоријева сина Грамотина -- да ону ствар доврше о којој се твоји посланици договорише, да од тебе грамату о примирју узму и твоју заклетву на тој грамати приме. Али наш опуномоћени посланик Михаил Долматович Карпов умре незнано од чега, а када његови помоћници, наш ризничар и намесник тулски Петар Иванович Головин и наш дијак Тарасије-Курбат Григоријев син Грамотин теби дођоше, ти онда договор погази, одби да се заклетве твојих посланика држиш, наше посланике понизи и насилно их под стражу као сужње стави. А наши посланици одбише да са тобом преговарају зато што се, твоју надменост видевши, када ти приликом изговарања нашег имена не устаде нити за наше здравље упита, не одважише да без нашег знања то отрпе. А одсад, ма колико ти надмено поступао, ми ни на шта одговарати нећемо. А нашим посланицима не доликоваше да са твојима управитељима у своме дому преговоре воде: за предака твојих никада тако не беше. Но нема потребе овде много о томе говорити. А ти нам свога гласоношу Петра Гарабурду с непристојном граматом отпосла, а сам поче против нас војску из многих земаља скупљати. А у грамати са Петром Гарабурдом отпослатој би написано да ми одустанемо од услова што их твоји посланици прихватише и да нову наредбу својим посланицима сачинимо, заповедивши им да се изнова о Ливонској земљи договарају. Ама где то има да се гази заклетвом потврђено? Чак и када посланици нешто рђаво учине, ни тада се споразуми не газе већ се истек уговореног рока чека; посланици се за своју кривицу кажњавају, а учињено се не преправља, нигде се не преправља нити се заклетва на крсту гази. Није само у хришћанским државама неуобичајено да се заклетва гази као што ти хтеде да учиниш (себе хришћанским господаром називајући, ти усхтеде да чиниш нешто нехришћанско, изругујући се нашој заклетви и упркос заклетви твојих посланика, уместо тебе положеној, усхтеде да чиниш све изнова -- где то има!), ни у државама некрста (муслиманским) нема обичаја да се заклетва гази; чак се и некрсти, ако су поштовања достојни и разумни господари, заклетве чврсто држе, хуле на себе не навлачећи, а ко обећање погази, тога коре и руже и нигде обећање не газе. Па ни код предака твојих тога не беше да се гази оно што посланици договоре: ти нов обичај уведе! Заповеди да се у свим твојим књигама потражи -- ни за Олгерда, ни за Јагела, ни за Витовта, ни за Казимира, ни за Албрехта, ни за Александра, ни за Сигизмунда Првога, ни у наше време за Сигизмунда-Августа, никада по твом новом обичају не поступаху. И кад већ те пређашње господаре својим прецима називаш -- што онда по њиховим законима не чиниш, већ своје нове обичаје уводиш који проливању невине хришћанске крви воде? Ти се пређашњи господари, преци твоји, обећања својих посланика држаху. Сазнавши за такву недоличну ствар, ми задржасмо твога гласоношу Петра Гарабурду, очекујући да на достојан споразум пристанеш и ствар са нашим посланицима крају приведеш.
Тада сазнадосмо да се за рат спремаш. Онда ти твога гласоношу Петра Гарабурду отпосласмо, а са њиме свога гласоношу Андреја Михалкова са граматом у којој написасмо да се тако чинити не сме: заклетву повући и све изнова чинити; ваљало ти је до краја довести онај споразум што га твоји посланици са нашима бољарима закључише; а у вези Ливонске земље мораш нам друге своје посланике упутити, а ми ћемо бољарима наложити да се са њима ваљано договоре. А ти се, не послушавши то, још већма разјари те, заклетву својих посланика погазивши, наше посланике из твоје земље као некакве зликовце протера, не допустивши да се са тобом сусретну. Са њима нам на брзину отпосла свога гласоношу Венцлава Лопатинскога са граматом, написавши у њој о нашем господарском величанству многе неправедне речи и прекоре што их није вредно подробно понављати, а после тога нам отпусти нашега гласоношу Андреја, отпославши са њим грамату опет јарости пуну. А сам ти пође војевати са многима људима из разних земаља и са нашима издајницима -- Курбским, Заболоцким, Тетерином и другима. А нашу дедовину, град Полоцк, издајом узе: наше војводе и људи рђаво се против тебе борише и издајнички ти град Полоцк предадоше. А ти, на Полоцк идући, сам написа нашим људима грамату да нас они издају и теби са тврђавама и градовима прелазе, још се хвалећи да ћеш нам се уместо наших издајника осветити. Не уздаш се у војску већ у издајнике! А ми, не надајући се таквом твом поступку и уздајући се у заклетву твојих посланика (јер, ти поступи онако како раније никада не беше!) започесмо чишћење своје дедовине. Ливонске земље. Но када дођосмо у своју дедовину, у Псков, пристиже нам вест о теби да војујући до наше дедовине, до Полоцка дође, а ми, не желећи да мимо заклетве крвопролиће са тобом започињемо, ни сами против тебе не пођосмо нити отпосласмо велики број људи, већ само нешто мало њих у Сокол да о теби извиде. За то време твој војвода Виленски, са многима људима до Сокола стигавши, лакомислено град Сокол запали и наше људе поби, а над мртвима се изругиваше незаконито, чак и код неверника нечувено; убити некога у боју и оставити -- то је војни обичај, док твоји људи по псећем обичају поступише: одабираху лешеве најбољих војвода и бољарских синова, расецаху им трбухе вадећи сало и жуч као за врачање. Ти пишеш и себе господаром хришћанским називаш, а дела се код тебе чине недостојна хришћанских обичаја: хришћанима не приличи да се крви и убиствима радују и као варвари поступају. А ми, и даље не губећи стрпљење и у нади да ћеш своје прохтеве смањити, одобрисмо својим бољарима да се са твојима пановима повежу, па и сами не једном са тобом у вези бесмо. Но ти се узохоли неизмерно и не хтеде да чиниш како за твојих предака уобичајено беше, нити нам посланике по пређашњим обичајима упути, већ поче војску против наше земље опремати. А у грамати што нам отпосла са својим гласоношом Венцлавом Лопатинским пише да наши посланици “позвани беху пред твој мајестат” -- ко да су то некакви незнани сирочићи а не посланици, и поставише их, те сирочиће, иза прага од врата да отуда са тобом кано с Богом на небесима беседе: ето како то “позивање посланика пред твој мајестат” и твоја неизмерна гордост изгледају! Тако се ни у једној земљи не чини: када великоме господару посланици долазе не само њему равног, него чак и не великог господара, држе их како је за посланике уобичајено, а не као обичне људе, не као оне који данак плаћају, нити их “пред мајестат” доводе. Такође, кад нам ти са слугом наших бољара Љовом Стремоуховим отпосла своју заштитну грамату за наше посланике (а твоји панови нашим бољарима написаше да ми по тој заштитној грамати своје посланике упутимо), испаде да та грамата не би написана онако како заштитне грамате за посланике ваља писати: твоја грамата би написана као за ситне трговце на пропутовању кроз твоју државу. Таква охолост је нечувена! Па ти чак ни своме војводи Виленскоме не би онакве прекоре писао какви у тој грамати беху. Такве укоре ни од турскога ни од других господара-некрста не чусмо. Но, ми ти, и даље не губећи стрпљење, да проливање хришћанске крви спречимо, свога племића Григорија Афанасјевича Нашчокина упутисмо, а у грамати ти написавши да нам посланике по пређашњем обичају упутиш. Усмено ти пак са тим племићем поручисмо да нам, ако ли не усхтеднеш да нам посланике по пређашњем обичају упутиш, оно макар доличну заштитну грамату за наше посланике пошаљеш, а не онакву какву нам са Љовом Стремоуховим отпосла, и онда ћемо ти сместа своје посланике упутити, премда то пређашњим обичајима противречи, а ти да наше посланике у својој држави чекаш. Ти нам нашега племића Григорија са граматом отпусти, но нам не усхтеде посланике по пређашњем обичају упутити. А у својој нам грамати написа да ти своје посланике упутимо, и отпосла нам заштитну грамату за наше посланике, но такав рок за приспеће посланика наведе да би не само посланицима, већ и гласоноши немогуће било стићи. А сам ти, у жељи да се хришћанска крв пролива, чим нашега племића Григорија отпусти, сместа узјаха коња и, наших посланика не чекајући, пође на нашу земљу војевати. А за предака твојих не беше уобичајено да се војује док посланици путују; тек кад посланици нешто рђаво учине, онда би рат започињали, и то не одмах. А мирење с мачем у рукама, ко што га ти сад имаш -- какав је то мир?
И ми, видевши да си према хришћанству немилосрдан, журно ти своје посланике упутисмо -- свога пехарника и намесника њижегородскога кнеза Ивана Васиљевича Сицкога-Јарославскога, свога племића из бољарскога већа и намесника јелатмовскога Романа Михајловича Пивова и дијака свога Фому-Дружину Пантелејева сина Петељина. А пре њих ти отпосласмо свога слугу Феђку Шишмарјова са граматом, молећи да наше посланике у својој земљи сачекаш. Тај наш гласоноша те на путу код Витебска сусрете, али ти нашу грамату чак и не погледа, већ војним походом на нашу земљу пође, никога не пропуштајући и крви хришћанске не штедећи. И ми својим посланицима заповедисмо да код тебе у војни логор иду, премда тога још никад не беше да се посланици у војсци налазе. Ми и ту хтедосмо да ти удовољимо, но не удовољисмо -- ти ни у Витебску наше посланике не сачека и крете да на нашу земљу војујеш, заповедивши да се наши посланици за тобом без журбе водају. У међувремену наши издајници по твојим даровницама твојим људима Велиж, Усвјат и Озеришче уступише, док сам ти стиже пред Луке, заповедивши да наше посланике за тобом воде. И, стигавши код Лука, ти јуриш започе, а нашим посланицима заповеди да преговоре воде, ама какви ту преговори могу бити? Колико ли се само невине хришћанске крви пролива, а посланици да преговарају! А твоји панови, нашим посланицима долазећи, кратко одбрусујући говораху: или учини овако па ће бити мир, а ако не учине како панови веле, онда мира неће бити. Па какав је то мир? Панови са посланицима у шатору о миру беседе, док се истовремено непрестано на град пуца -- па шта ту онда посланици са пановима твојима да чине? А када ти град заузе, шта ту посланици могу учинити -- то је читавом њиховом посланству крај! А нама ти отпосла свога гласоношу Григорија Лазовицкога са граматом и са њим отпусти нашега сина бољарскога Нићифора Сушчова, предлажући притом недоличну ствар што се остварити не може, а другога свога гласоношу Гаврила Љубошчинскога отпосла нам јављајући да си Луке заузео, кобајаги претећи нам и хвалишући се. А рокове одређујеш немогуће, тако да не само што наши гласоноше до тебе, него ни твоји гласоноше до нас о таквим роковима стићи не могу; до нас путевима путују споро, а због тога се невина хришћанска крв пролива. И такво је непоштење чак и у државама некрста нечувено -- да се војске боре док посланици истовремено преговоре воде. Ако су посланици -- онда они преговоре воде, ако ли хоће да војују, онда некакав разлог износе, преговоре прекидају и војске шаљу. Ти читаве јесени за собом наше посланике водаше, па их и читаве зиме код себе држаше, а отпусти их празних руку, за све то нас корећи и ружећи. А када наши посланици код тебе у Варшави беху, твоји панови оне услове порекоше што их исти они нашим посланицима под Невелом говораху. А када панови твоје Раде код наших посланика с одговором пристигоше, скупа са њима четрдесетак твојих људи дође, а твоји панови посланицима рекоше да је то твоја млађа Рада. За твојих предака никада не беше да током преговора други људи осим панова из Раде присуствују. Види се да твоја Рада, у жељи да крв хришћанску пролива, сву твоју земљу на проливање хришћанске крви наводи. Забринуше ли се твоји панови за хришћанску крв када нашим посланицима у Варшави рекоше: “Под оним условима што их са вама и ви са нама у Невелу договорисмо, и што их заискасте и одговор добисте, хришћански мир се закључити не може -- јер после тога много времена протече и наш господар велике трошкове за војску претрпе: наш господар од вашега господара Заволочје узе, а сад опет војску скупљати поче, ту се већ никако без трошкова не може”? Зар твоји панови хришћански говоре: хришћанску крв не жалећи проливају, а трошкова им жао? Па ако си на штети, што си онда Заволочје заузимао, ко те молио? Није ли то жеђ за крвопролићем -- посланике код себе држати, посла са њима не обављати, од брата својега посланике не чекати већ војску поново скупљати, па нам још и све то у штету уписати? Ко те на толике трошкове нагони?
Отпуштајући нам наше посланике, по њима нам поручи да ти, ако споразум са тобом хоћемо, још посланика можемо упутити. И ми ти, и даље не губећи стрпљење и у нади да ћеш доћи себи и неизмерних се захтева одрећи, друге посланике упутисмо -- племића свога и свога намесника муромскога Остафија Михајловича Пушкина са помоћницима. Али ти, охолошћу обузет, ни ту на прихватљиве услове не пристаде и нашим посланицима преко панова из Раде поручи да се са нама помирити нећеш све док ти сву Ливонску земљу са свим тврђавама и опремом не уступимо; осим тога, морамо ти Себеж, Велиж и Невељ -- који су већ твоји -- уступити, док су Луке и Заволочје и Холм при повлачењу напуштени, као и Озеришче и Усвјат. А уз то још ти морамо и платити за твоје припреме када си се на нашу земљу опремао -- укупно четиристо хиљада златних червонаца, и вечни мир закључити. А ти се наводно заклињаше да ћеш Ливонске земље од нас освајати и разрешити друге давне спорове из времена великога господара блаженопочившега Ивана, деде нашега и краља Александра.
Па и ако буде тако, какав ће то мир бити? Узети нам сада нашу ризницу, штету нам причинити па онда нашим новцем људе унајмити и нашу Ливонску земљу заузети, затим сачекавши мало и својим је људима напунивши, још веће снаге прикупити па нас опет напасти и преостало одузети! Па све то се и без мирења може чинити, све невину хришћанску крв проливајући! Биће да ти не иштеш мира већ би да непрестано војујеш; макар ти ми и сву Ливонску земљу уступили, ни то те смирило не би, и после тога ћеш свеједно крв хришћанску проливати! Ево и сада -- шта све ниси од наших ранијих посланика искао, а садашњим нашим посланицима још и Себеж приде, а кад бих ти га дао -- узохолићеш се неизмерно и још нешто заискати, ничим се нећеш задовољити нити ћеш се помирити. Ми настојимо да крвопролиће зауставимо, док ти настојиш да војујеш и хришћанску крв проливаш. Онда, уместо да се са тобом миримо, и без мирења можемо исто то чинити. Ништа ти по хришћанском обичају не чиниш! Не једном ти писасмо да када би нам своје посланике по пређашњем обичају упутио, пре би проливање невине хришћанске крви престало. А посланици наши мир постићи не могу зато што, када ти наше посланике с каквим предлогом упутимо, ти на њега не пристајеш, нови захтев истичеш и, преговоре прекинувши, изнова се војевања лаћаш; молиш да још посланика упутимо, док си сам све време на коњу спреман, а рокове наводиш по обичају некрста такве да их је упутити немогуће. Па ево и сад -- већ се понадасмо да ти удовољисмо, своје посланике упутисмо приставши на све што хоћеш, а теби ни то не беше по вољи, те ти, неприхватљиве захтеве поставивши и посао не свршивши, узјаха коња и пође да на нашу земљу војујеш. Управо зато и би као што ти написасмо -- да наши посланици никада код тебе споразум израдити неће.
А да је дедовина наша, Ливонска земља -- твоја, то је неосновано написано; никада нећеш моћи доказати да је за икога од твојих предака још од Казимировог доба у краљевство Пољско и велику кнежевину Литванску улазила. Ако ли, опет, о томе грамату или било какав доказ имаш, а ти нам пошаљи, те ћемо их размотрити и у складу с тим поступати како доликује. Не можеш то доказати! Тек када се у твојој земљи лутеранство појавило, војвода виленски Николај Јанович Радзивил и други панови спор о Ливонској земљи започеше зарад проливања хришћанске крви. Седам хиљада шездесет седме године (1558/59. г.), када нам краљ Сигизмунд-Август своје посланике упути -- пана подљашкога Василија Тишкевича са помоћницима, они са нама по његовоме налогу о Ливонцима као о туђој земљи говораху: да им њихов господар наложи да уговор не само између нас и себе закључе, већ да би му драго било и све хришћанство да у миру види; да, према његовоме сазнању, ми с Ливонијом -- редом Немачке империје војујемо, а то император и Немачка империја дозволити неће; да је, сем тога, архиепископ Ришки Вилхелм кнез бранденбуршки -- његов рођак, и да он, због увреде Вилхелму нанете, прошле године против те земље устаде војујући све док Ливонци свој преступ не схватише и опроштај не замолише, и тада он, кнезу-архиепископу његов ранији чин вративши, њиховој молби удовољи, њихову земљу не разарајући јер су хришћани; стога и нас умољаваше да се крвопролића клонимо и мир са његовим рођаком, кнезом-архиепископом Ришким одржимо. Погледај и сам: када би Ливонска земља у краљевство пољско и велику кнежевину Литванску улазила, он би то споменуо, а он је уопште не спомену нити је својом назва, већ о њој као о туђој говораше; а на њу војујући иђаше не да би је себи покорио, већ свога рођака ради, архиепископа Ришкога Вилхелма, јер га Ливонци увредише; војеваше због његове увреде а не да их покори. А сам он написа: “њихову земљу не разарајући”, запамти, “њихову земљу” а не своју. А после тога нам седам хиљада шездесет осме године (1560 .г.) краљ Сигизмунд-Август свога поклисара Мартина Володкова упути, преко њега нам о Ливонској земљи поручујући да је одавно хришћански императори његовим прецима предадоше, те њиховом наследном поседу -- великој кнежевини Литванској припојена би, ради утврђивања и одбране. И сам просуди, краљу Стефане, зар доликује да господари противречне ствари говоре: преко својих посланика поручује као о туђој земљи, а овде изјављује да му је од императора предата и својом је назива! Он у својој грамати такође написа да се кнежеви, магистар Кетлер и други, с молбом за покровитељство његовом мајестату обратише. И такву погрешну ствар учинивши, панови Пољске круне и велике кнежевине Литванске стадоше Ливонску земљу својом називати и своје смутљивце-коњичке капетане тамо отпослаше. А да истину веле, говорили би у један глас, а овако различитим речима говоре и пишу, све покушавајући да Ливонску земљу некако приграбе и невину хришћанску крв проливају. После тога твоји панови стадоше говорити да смо ми у Ливонску земљу заклетву погазивши ушли, само никако не наводе у којој смо се то грамати заклињали. И после тога стадоше говорити да смо ми заштитне грамате прекршили и у Ливонску земљу продрли, а ми ништа од тога кршили нисмо, пошто се Ливонска земља у мировним граматама ни са једне стране не спомиње, нити се у заштитним граматама вели да своју дедовину, Ливонску земљу, од непријатеља чистити не смемо. Опет велим, имаш ли какве грамате твојих предака, наших прародитеља и наше о Ливонској земљи, а ти нам пошаљи па онда нећемо више о Ливонској земљи говорити, јер овако осим крвопролића никакво оправдање немаш. А како се може кршити оно чега у граматама нити има нити икад беше? А панови твоји вечно једне те исте речи имају: на Ливонце нападе, заклетву погази, заштитну грамату прекрши. Али ако та земља одвојено би, а њени нам житељи данак плаћаху, и у њој магистар и архиепископ и епископи беху, а у градовима -- кнежеви, и ниједног Литванца тамо не беше, је ли онда заклетва погажена и заштитна грамата с Литванијом прекршена? И ко ли њима владаше, нису ваљда литвански коњички капетани? То никако доказати не можеш! Док још не беху упропашћени, с коленоприклоним молбама нам се обраћаху, а посвађавши се, закључиваху мир с истим онаквим нашим дедовинама као и они што су, с Великим Новгородом и Псковом. А у коленоприклоним молбама писаху да од нас опроштај измолише за то што се краљу пољскоме и великоме кнезу литванскоме прикључише, и да се никад више њему прикључивати неће нити му ичим помагати. Ако хоћеш -- можеш се у то уверити: уз ову своју грамату ти преписе тих грамата шаљемо. Ако ли пак усхтеднеш да саме те грамате видиш, а ти нам упути своје овлашћене посланике да погледају, и показаћемо им грамате с печатима у којима Ливонци понизно моле за своје кривице према нашим прародитељима, деди нашем, блаженопочившем великом господару Ивану, и оцу нашем, блаженопочившем великом господару и цару целе Русије Василију, и у којима се потчињености краљевству Пољскоме и великој кнежевини Литванској одричу. Но, кад би Ливонска земља припадала Пољској и Литванији, не би онда Ливонци тако у својим граматама писали. Што их твоји преци не спречише када шест хиљада деветсто шездесет осме године (1460. г.) колeноприклону молбу упутише прадеди нашем, блаженопочившем великом господару Василију Васиљевичу, о коме ти пишеш да наводно споразум са Казимиром о Великом Новгороду закључи? А када би та тврдња тачна била, не би Ливонци колeноприклону молбу нашем прадеди преко Новгорода слали. А они не једном колeноприклонe молбе упућиваху и деди нашем, блаженопочившем великом господару Ивану, и оцу нашем, блаженопочившем великом господару и цару целе Русије Василију, па и нама, и ти доласци и колeноприклонe молбе њихових посланика, не тајни већ јавни, познати беху представницима разноразних вероисповести и туђинцима у Москви. А преци твоји никада не писаху ни нашим прародитељима, ни нама док још у младићком узрасту бесмо, да колeноприклонe молбе Ливонаца не примамо нити да у њихове области улазимо и својим их поданицима називамо; а кад би то њихова земља била, твоји преци не би о томе ћутали, а чим су ћутали -- значи да то не беше њихова земља! А што твоји панови приговарају: кад то наша земља беше, што онда с њом примирје закључивасмо? Но та земља посебна беше, наша дедовина у државину (на управљање) дата, у њој Немци живљаху, а споразуме о примирју с нашим дедовинама -- Великим Новгородом и Псковом -- уз наше одобрење и по нашој наредби закључиваху, као што и мужици у областима међусобно споразуме закључују како ће трговати, а не онако како се примирја међу господарима закључују. Ти се, ето, пруским називаш, а у Прусији је твој кнез, и ти од њега заклетву примаш -- значи, Прусија није твоја? Ето, Ливонија и беше таква наша дедовина, у државину дата, као и Прусија код тебе. Твоји панови на то узвратише да кад би то наша дедовина била, морали бисмо јој држаоце (управитеље) одредити -- но та наша дедовина, Ливонска земља, не беше наше вере, и живљаху у њој Немци, те им наши прародитељи и ми милост указасмо дозволивши им да магистре и држаоце према њиховој вери и обичају бирају, али зато код њих беху устројене хришћанске цркве, свратишта и предграђа за руске трговце који долазећи код њих трговаху. А премда држаоце добијаху, од Папе их добијаху -- јер све епископе поставља Папа, а не краљ, ни твоји преци епископе не постављаху. Још се присећате и да архиепископ Вилхелм беше рођак краља Сигизмунда-старијега -- ма се нигде за њега ухљебљења не нађе те му Ливонци на краљеву молбу архиепископство Ришко дадоше; и за архиепископа га исто Папа а не краљ постави; краљеви световним стварима управљају, док црквеним стварима Папа и архиепископи и епископи управљају; дакле, пружа ли то основ да Ливонску земљу вашом сматрате? А што панови твоји веле да Ливонци са блаженопочившим великим господарем и царем целе Русије Василијем, оцем нашим војеваху, ту се нема чему чудити! Често бива да се поданик, у жељи да из поданства изађе, своме господару успротиви -- због чега и бива кажњен. Војеваху тако Јагело и Витовт са Прусима, а преци твоји са Кондратом, кнезом Мазовјецким. А нашем оцу, блаженопочившем великом господару и цару целе Русије Василију кнез Пруски Албрехт, мештар немачкога реда у Пруској, маркграф Бранденбуршки, Шћећински, Померански, Кашупски и херцег Вендски, градоначелник и херцег Нуормерски (Нејмаршки) и кнез Ругенски колeноприклону молбу за помоћ против краља Сигизмунда-старијега упућиваше. А и ти зашто на Гдањск војујући иђаше? Јер, он је твој, чему онда на своје војевати? Ето тако и Ливонска земља рат заподену против оца нашега. Твоји панови веле да се Ливонци вама, краљевима Пољскима и великим кнежевима Литванскима за покровитељство обратише, ма што се вама не обраћаху док је још од њих зависило? Али зато када нас издадоше, те на њих свој гнев обрушисмо и потукосмо их, е онда вам се и обратише. Јер, у васцелој је васељени тако уобичајено: ко бегунца прима, крив је скупа с њим; не значи ли то да се и теби туђег власништва усхтело? Па што онда не овладасте њима док још не беху потучени? А када Витовт са Јагелом због очевога убиства војеваше, којим се то Немцима обраћаше и са којим то Немцима иђаше на Вилну војевати и замало Вилну заузе?! Ниједном речју не можеш доказати да Ливонска земља, док не беше потучена, краљевству Пољскоме и великој кнежевини Литванској би потчињена; ма колико ту ствар истраживао -- увек испада да Ливонска земља већма би нашој него вашој држави потчињена.
Ма о томе не вреди пуно причати! Зна се да ви залуду Ливонску земљу својом називате, проливање невине хришћанске крви желећи. Твоји панови нашим посланицима још рекоше да се ти закле да ћеш Ливонску земљу стећи -- зар је то хришћански: заклињати се да ћеш непромишљено и неправедно, славе, богатства и проширења државе желећи, невину хришћанску крв проливати? Ето, пишеш да преци наши неправедним поступцима своју државу прошириваху -- а ти врло праведно изгубљено стичеш, упркос заклетви крв проливајући? Још рекоше твоји панови нашим посланицима да се за Ливонце свом земљом заузеше зато што је Ливонска земља римске (католичке) вере, једне вере са њима, Пољацима, и зато сва та земља у твојој власти има бити, јер није добро да у једној земљи буду два господара: “А код нас је господар -- по нашој вољи: бирамо себи за господара кога год хоћемо; ма какав нам господар био, без нас ништа не чини; ако ли и усхтедне ишта да учини, нећемо му дати; а када овога нашега господара бирасмо, указивасмо му да ваш господар и његови преци многа места наше земље неправедно одузеше; и наш нам се господар закле да ће наше вајкадашње поседе стицати и Ливонску земљу очистити”. Зар је то хришћански? Хришћанима се називате, ама Папа и сви римљани и латињани (католици) вазда тврде да је вера грчка и латинска једна; а када у Риму беше шест хиљада деветсто четрдесет седме године (1439.г.) за Папе Римскога Евгенија сабор и на њему грчки цар (император) Иван Мануилович присуствоваше, а са њиме патријарх Цариградски (Константинопољски) Јосиф (па на том сабору и премину), док из Русије митрополит Исидор беше, те на том сабору би одлучено да грчка и римска вера једна имају бити. Како се то онда панови твоји хришћанства држе, не допуштајући да Ливонска земља под грчком вером буде? Они ни Папу свога не следе: њихов Папа одреди да су грчка и латинска једна вера, док они то одбацују и људе из грчке вере у латинску преобраћају! Зар је то хришћански? А у нашој земљи, ако се неки латинске вере држе, ми их силом из латинске вере не преобраћамо, већ их подједнако са својим људима награђујемо, ко је какве части достојан, према њиховоме пореклу и заслугама, а вере се држе које хоће. Још твоји панови рекоше да није добро кад је једна земља а два господара; ми ти управо зато и упућивасмо да са нама споразум о Ливонској земљи закључиш, а ти са нама не закључујеш споразум какав доликује. А што се ти заклињаше да ћеш отпале области стицати и Ливонску земљу чистити, и панови твоји такође се заклињаху да ће те у томе подржавати, ама то би учињено по обичају некрста, зарад проливања невине хришћанске крви. Ето какав је, значи, твој мир: ништа осим истребљења хришћана нећеш; било да се ти и твоји панови помирите са нама било да ћеш војевати -- ти и твоји панови би само својој жељи да удовољите -- хришћане да уништавате. Ма какав је то онда мир? То је обмана! А ако ти сву Ливонску земљу уступимо, због тога ћемо још већма штете имати, какав је то онда мир кад штете има?
Теби пак ништа друго не треба до да си од нас јачи. И зашто да те ми против нас самих оснажујемо? А ако си снажан и крви хришћанске жедан, онда пак дођи, невину крв хришћанску пролиј те узми. Јер, и под Невелом твоји панови, исто крви хришћанске жељни, рекоше нашим посланицима, пехарнику и намеснику њижегородскоме кнезу Ивану Васиљевичу Сицкоме-Јарославскоме са помоћницима, да ако ли ти сву Ливонску земљу не уступимо, непрестано ћеш војевати да повратиш све оне области што од велике кнежевине Литванске Московској држави припојене беху, а ако сада понешто и не узмогнеш повратити, ни касније ти побећи неће. Ако је таква твоја и твоје Раде непрестана тежња и жеља за крвопролићем -- зар се онда мир и добра дела могу очекивати?! Кад те већ од самог почетка, још када те на престо доведоше, панови заклеше да ћеш све одавно отпале области повратити -- што онда посланике упућујеш? Ти се једном душом двапут закле: закле се пановима и земљи да ћеш земље стицати, а твоји се посланици заклеше да ћеш са нама мир закључити. А ти се онда још закуни и да ћеш нека понајбоља места нама уступити! Закунеш ли се још једаред -- постаће сасвим нејасно која је заклетва чвршћа, и ваља ли ти се оне заклетве држати коју земљи даде, или оне коју твоји посланици дадоше, или оне о којој ће се наши посланици договорити? Биће да се нека од заклетви мора погазити -- чак се ни две заклетве скупа одржати не могу; зар је ту споразум могућ? И зато између наше две земље крвопролићу неће бити краја. А када ти нашим посланицима допусти да нам нашега сина бољарскога Нићифора Сушчова упуте, а твоји панови наредише да се она грамата коју нам спремаху њима однесе, прочиташе је и наредише им да напишу само оно што ти пишеш и ништа више -- зар је то по хришћанском обичају учињено? Не зна се јесу ли они посланици или заробљеници, јесу ли твоји или моји људи, кад ниједну реч без твога знања написати не смеју. То је нескривено угњетавање, док твоји посланици, напротив, по сопственој вољи поступаху, а ти њихову заклетву погази. Па чему онда и посланике упућивати ако ви свом земљом у крвопролиће хрлите? Ма колико посланика слао, ма шта чинио -- ничим вас нећу задовољити нити ћу мир постићи. Јер, твоји панови написаше, па и сам ти не једном преко посланика и поклисара поручи да си зато на престо и позван да старе спорове разрешиш. То доброме не води: за преко сто година уназад потражујеш, а у међувремену с обе стране не један господар умре и пред Божји суд изађе. Биће да сви ти господари не знађаху како да своје не дају, а бољари и панови им глупи беху јер никако друкчије до крвљу не потраживаху? А биће да си ти од свих својих предака бољи, а твоји панови од својих отаца паметнији; што очеви њихови не умедоше стећи, они крвопролићем стичу! Ускоро ћеш стати да потражујеш и оно што још за Адама изгубљено би! Ако се давно прошли спорови почну распредати, нема се ту шта осим крвопролића очекивати, а ако си дошао крв да проливаш и панови те зато на престо доведоше, чему онда посланике позиваш? Панове ничим задовољити нећеш док се крви хришћанске не засите. Ма, види се да делујеш тако што хришћанство некрстима издајеш! А када обе земље -- Руску и Литванску ослабиш, све ће некрстима припасти. Себе хришћанином називаш. Христово име спомињеш, а хришћанство би да срушиш.
Закључивање вечног мира нам предлажеш, но некада, за твојих предака, примирје беше од мира чвршће: примирје не би гажено, а вечни мир вазда гажен би, а сада се тим пре нема чему веровати -- заклетва твоја ништа не вреди, као од шале је газиш: ти погази оно за шта се посланици твоји заклеше и крв проливати поче. Али кад се ти заклетве не држиш -- нема се чему веровати, а кад се нема чему веровати, немогуће је вечни мир закључити. А град Себеж, у наше име још у време нашега детињства подигнут, краљ Сигизмунд-старији, као благочестиви хришћански господар, крвопролића не желећи и миру тежећи, уступи нама, избегавши тиме проливање хришћанске крви међу нама. И ти, дошљаче, сада од нас немогуће иштеш: да сами тај град спалимо или разоримо, а земљу заједно са Полоцком теби уступимо: какав то споразум може бити кад нешто тако бесмислено предлажеш? Пишеш да у веродајници наших опуномоћених посланика -- нашега племића и намесника муромскога Остафија Михајловича Пушкина, нашега племића и намесника шацкога Фјодора Андрејевича Писемскога и дијака Ивана Андрејева сина Трифонова -- стоји да ти је веровати њиховим речима у наше име реченим; ама такве се речи у сваком заштитном листу пишу; кад ти је већ незнано шта се у тој земљи пре тебе чинило, а ти упитај старе панове и сазнаћеш. Рекоше ти такође да довољна овлашћења имају, али под оним условима о којима се говори у твојој грамати, у речима твојих панова нашима посланицима и у писмима наших посланика, споразум не може бити закључен. Пишеш да им ваља још подробнија упутства дати -- али како можемо подробније од овога наложити! Ионако ти наши посланици уступише преко седамдесет градова -- Полоцк са предграђима и градове из наше дедовине, Ливонске земље, не рачунајући Курландску земљу, а Курландска ти је земља приде, а у њој тридесетак градова има. Нема државе где би то било уобичајено -- градови да се уступају; а ми ти онолике градове уступисмо па нам опет не пође за руком да те на споразум приволимо! Умољаваху те да нам из наше дедовине, Ливонске земље, Новгородок, Сиренск, Адеж и Ругодив (Нарву) оставиш, но ти ни то нећеш да уступиш! Умољаваху те такође да нам наше вајкадашње дедовине што их ти освоји оставиш: па како да ти уступимо оне вајкадашње дедовине што их од наших прародитеља наследисмо? И ти не хтеде да се о свему томе договориш те реши да их натраг без договора отпремиш; а када они замолише дозволу да ступе у везу са нама, ти им твоје услове мира објави да бисмо им ми, упознавши се са њиховим саопштењем, упутства и пуномоћја дали.
Ми пажљиво прочитасмо поруку својих посланика и све твоје предлоге разумедосмо, али ти предлози не само да нас до споразума довести не могу, већ хришћански мир подривају, крвопролићу воде и дуготрајно пријатељство међу нашим потомцима онемогућавају -- њима преостаје само да непрестано крвопролиће вечно настављају. А поврх оних подробних упутстава и овлашћења што их већ дадосмо, шта још можемо дати? Пишеш да ако твоја војска близу наших граница буде, од тога ће бити штете -- ма одавно је познато да си стално жељан проливања хришћанске крви! А да град Себеж срушимо и земљу његову уступимо -- на то је немогуће пристати; а ако хришћански мир желиш, што онда на Полоцк иђаше и заузимаше га -- све би то једна земља била, не би било рашта војевати. Ако ли законитом поступању тежиш, онда -- према примирју што за краља Сигизмунда-старијега и за краља Сигизмунда-новога владаше -- Себеж и би заједно с Полоцком, док рата ни због чега не беше; а ти сада пишеш само да свађу заподенеш. Твоји панови још веле да ћеш у замену за Себеж заповедити да се Дриса спали -- тако се само новорођенчад варају, а каква је од тога нама корист? Ми заповедимо да се Себеж спали, ти заповедиш да се Дриса спали, а обе ће земље твоје бити! Спалићеш па онда опет изградњу заповедити. Ма то су лукавства твојих панова, то је неозбиљно! Још у својој грамати пишеш да нам се ваља тако мирити да се на добробит хришћана добро дело неразрушиво учврсти, а пријатељство да јача, и да не желиш малим делом велико рушити -- пишеш о нерушивости доброг дела док га сам свакојако рушиш, прибојаваш се да малим делом велико рушиш, а сам ни велико ни мало не учвршћујеш -- само би војевао! А трговци о којима пишеш због рата беху задржани, и држе их сасвим удобно, не као сужње, роба им не би одузета и у истим се кућама налази где и они сами, а не пуштамо их зато да не би, теби дошавши, вести о нашој држави саопштили, исто као што ни ти, нашим молбама упркос, не предајеш наше сужње ни за откуп, ни у размени, све се прибојавајући да ћемо вести о теби и твојој држави дознати. Но кад међу нама, ако Бог да, споразум буде закључен, онда ћемо их са свом имовином без икакве штете отпустити; а о томе ти подробније у посебној грамати пишемо. Што се пак тиче тога да ти твога племића Криштофа Держка без задржавања отпремимо о року што га објави, ми га назад отпустисмо чим то би могуће. Али тај твој племић Криштоф Держко нам тринаест дана пре истека тога рока пристиже те ти се о том року вратити не може, но чак да га и пре отпустисмо, па чак и да ти о том року пристигне, свеједно ти тиме не бисмо удовољили нити те од крвопролића одвратили: стигао гласоноша или не, био мир или рат, крвопролића ће свеједно бити! А преци твоји у таквим случајевима у својој престоници чекаху, а не у војном логору, не на граници. Ми га пак теби отпустисмо чим то би могуће. А што иштеш да се војне припреме плате -- то ти по обичају некрста измисли: такве захтеве Татари истичу, а у хришћанским државама нема обичаја да господар господару данак плаћа -- нигде то нећеш пронаћи; па и некрсти један другоме данак не убиру, само га од хришћана убиру. Па ти себе хришћанским господаром називаш -- што ли онда данак од хришћана по обичају некрста иштеш? И рашта да ти данак дајемо? Ти са нама војеваше, онолики народ зароби -- и опет од нас штете потражујеш. Ко ли те примора да војујеш? Ми те нисмо понизно молили да љубезно изволиш са нама војевати! Потражуј од онога ко те примора са нама да војујеш; а ми рашта да ти плаћамо? Пре би ваљало да ти нама штету платиш зато што си, безразложно напавши, нашу земљу освајао, па и људе би ваљало без откупа вратити. А зар се код тебе хришћански чини што када нам наши посланици, поклисари и гласоноше по твојим заштитним граматама људе и таљиге шаљу, онда твоји погранични житељи, Оршани и Дубровљани и из других градова, те наше људе и њихове пратиоце, што их наши посланици и гласоноше шаљу, пљачкају и претресају као по војном обичају, док им коње одузимају? Па ако ти, хришћанску благочестивост заборавивши, толико крвопролићу стремиш и толико си гордошћу обузет као да би све унаоколо да прогуташ и хвалишеш се, као Амалик и Сенахирим или војвода Сарвар у Хозројево доба: “Не уздајте се у Бога, сутра ћу ваш град као птицу својом руком узети!” -- чему онда много и писати! Ми се пак у Свевишњега уздамо и сили животворнога крста надамо; и ти се, дедер, присети Максентија у Риму штоно од силе благочестивога и животворнога крста погибе; такође ни сви узохољени и узвишени погибељ избећи неће (следе наводи из Псалтира о Божјој свемоћи и ништавности људских снага наспрам Божје силе). Ако си силан, а ти онда поробљавај: “Господ ми помаже, зар ћу се човека уплашити?” (следи даље навођење тескта из Псалтира о “имену Господњем” које све непријатеље побеђује). Па ако већ мира бити неће, него само крвопролића, а ти нам онда наше посланике отпусти, а Бог ће због проливања православне хришћанске крви и теби и мени судити.
Ако ли пак усхтеднеш да се од проливања невине хришћанске крви уздржиш, онда и ми са тобом примирје и вечни мир закључити желимо. А под оним условима што их преко својих посланика предлагасмо, свога племића и намесника муромскога Остафија Михајловича Пушкина са помоћницима, ти са нама вечни мир и примирје закључити не хтеде, те сада ни ми нећемо да са тобом примирје и вечни мир закључимо под оним условима што их поручисмо преко својих посланика, пехарника и намесника њижегородскога кнеза Ивана Васиљевича Сицкога-Јарославскога са помоћницима, и са својим садашњим посланицима, са племићем и намесником муромским Остафијем Михајловичем Пушкином са помоћницима. А закључићемо примирје и вечни мир под условима што их сада својим посланицима објављујемо, отпославши им грамату са коначним упутствима како се споразум међу нама закључити може. Пишеш да ми својим посланицима пошаљемо грамату с овлашћењима како да међу нама споразум закључимо да би ти, у то се уверивши, могао на мир пристати и да би на основу те грамате хришћански мир могао бити закључен -- те ми својим посланицима ову пуномоћну грамату са својим печатом отпремамо.
Не пристајемо више ни на какве услове примирја; спремни смо да са тобом примирје закључимо само под оним условима што их овде пишемо и усмено преко својих посланика поручујемо, наредбу им отпославши. Па ако си вољан споразуму, уговору или примирју са нама, а ти онда прихвати услове саопштене нашим посланицима -- племићу и намеснику муромскоме Остафију Михајловичу Пушкину са помоћницима. Ако ли пак нећеш споразум, већ желиш крвопролиће, ти нам онда наше посланике отпусти и нека од тада међу нама током четрдесет-педесет година ни посланика ни гласоноша не буде. А када посланике наше отпустиш, ти онда нареди да их до границе испрате да их твоје пограничне рђе не би убиле ни опљачкале; ако ли им каква штета буде причињена, кривица ће на тебе пасти. Јер што ми предлажемо добро је и нама и вама, док си ти кано онагр-коњ (магарац) тврдоглав и за битком жудиш; нека ти је Бог у помоћ! У његову се силу уздајући и крстоносним оружјем наоружани на своје непријатеље устајемо:
Ову грамату својим великим печатом запечатисмо да знаш какву нам државу Бог повери. Писано у Москви, у нашем царском дворцу, године седам хиљада осамдесет девете, двадесет деветога јуна (29. јуна 1581. године), у четрдесет деветој години наше владавине, а у тридесет четвртој години нашега Рускога царства, и у двадесет осмој години Казанскога и двадесет седмој години Астраханскога царства...
С руског превела Сава Росић
