Вазникнуће из пепела порушени и попаљени српски манастири.Засијаће опет Грачаница, Пећка Патријаршија, Црква Св, Спаса у Призрену, Богословија. И ово ће проћи. На нама је да терет поделимо. Тако је било и тако ће бити докле год постоји руски и српски народ – каже мр Александар Јевгенијевич- Черменски
Александар Јевгенијевич- Черменски историчар је и научник . Архивар је у библиотеци Синода Руске православне цркве у Москви. Нераскидивим нитима везан је за духовност, православље у најширем смилу. За то има и своје разлоге. Мотиве. Његов прадеда је свети Владимир Богојављенски, канонизован 1992. године, у Русији сада чувени светитељ, један од првих страдалника мрачног света бољшевизма. Наш саговорник опслужује у храму Св. Тихона у Љубљенским, старом делу Москве, али он ни једног момента не заборавља на , како каже, братски, паћенички српски народ, према коме Русија никада није била равнодушна.Срели смо га у прадаху. Вратио се са Косова и Метохије, где његово будно око прати, бележи сваку фреску, икону, али и порушене цркве и манатсире. Био је у Дечанима, па се , вели, након краће паузе, враћа на Космет.
Одакле потиче велика брига за судбину српског народа, потреба да се нађете , будете - тамо где је најтеже?
Руски народ и црква увек уз своју браћу
– За мене је то сасвим природно.Дух везаности руског и српског народа присутан је вековима, и не трасира га нико.Рекао бих- Божје.Уз то породично сам, у приличној мери, везан за Србију и српски народ.И не само ја из фамилије. То се преноси са генерације на генерацију.Прадеда, свети Владимир Богојављенски, иначе, почетком 20. века био је митрополит Кијевски, и московски , председавајући Синода Руске православне цкве, дакле, први до тадашњег патријарха Тихона, мученички је страдао 1918 године.Но, о његовом страдању, касније. Он је једини црквени великодостојник, митрополит из Русије , који је добио два српска одликовања највишег степена- одрен Светог Саве- Прваог Степена од Српске православне цркве и вискоко одличје црногорског краља Николе – орден Данила Првог.Наравно, одличја су му додељена за велики труд, залагање и показану бригу за братски српски народ и СПЦ. Када сам, пре неколико година посетио Патријаршију у музеју СПЦ видео сам путир, који је Иван Васиљевч Грозни далеке 1560. године подарио Милешевској епархији. Као историчар знам да је неретко Руска православна црква, у вашој дугој историји под влашћу отоманске империје , непрестално помагала православну браћу. У поробљеној Србији векове таме требало је издржати, сачувати веру и корене.У Милешеви су касније, 1920. били , живели и служили руски монаси и познати старац Курганов.Све је некако испреплетано и ништа није случајно. И Петар Велики био је врло озбиљно заинтересован да руско-срспке везе јачају.У раскошном депоу СПЦ налази се преко 800 изузетно вредних икона, од тога много је руских, и из времена Петра Великог, дакле 18 века. Верујте, где год човек да завири у прошлост, сусрешће се са тим златним, недокучивим братским нитима, које нико не може раскинути!Оне подсећају и опомињу!
У Србији као код куће
Истичете да проучавајући, бележећи, годинама песећујете наше музеје, архиве, да се сусрећете са чињеницама које потркепљују ову вашу тврдњу, а које смо сви итекако свесни. Шта сте видели , до каквог закључка сте дошли?
– Пре него што се упустим у причу о прошлости, желим да кажем да се у Србији осећам као код куће. Када сам недавно био у храму Св.Трифуна на Кошутњаку, парох, отац Дејан, приликом сусрета рекао је:„ Овде више нисте гост! Када сте у Србији, код куће сте. И, заиста је тако!Видите, наизменично причамо на српском и руском.Нити сам ја свестан када прелазим на српски, нити ви када ми се обраћате на руском. У томе има смболике.Ми смо исти, словенски, хришћански православни народ, и не можемо једни без других. Помислите само на књижевност у 18. веку и како је функционислала Руско-словенска редакција, па ће вам бити јасно шта је за Русију било приоритетно.Који народ!.Ово што вам говорим, је исто оно што сам имао прилику да видим у музејима, београдским, Народном, Војном, Атријуму, Историјском, СПЦ, архивама, али и широм Србије.Мислим да нам је дужност да учинимо све што је у нашој моћи и руски и српски народ, још више приближимо. То је, између осталог, мој задатак, и аманет и прецима и потомцима. Руски ходочасници масовно сада далазе , посећују манастире у Србији и Црној Гори. Што је у Србији теже, то су њихови путеви ходочасништва чешћи, рекао бих незадрживи.Али, питам се, шта они могу да виде за неколико дана.У том смислу, требало би организовати, направити здања, скромне објекте, у којима би они могли дуже да остану. То је њихова жеља, потреба.Долазе у Жичу, Студеницу, манастир Светог Василија Острошког, Милешеву, Грачаницу...Недавно сам приредио и текст, уз благослов митрополита Амфилохија , о великим духовним, сакралним вредностима манастира Св. Стефана у Сланцима, где сам боравио пуна два месеца.И тамо Руски народ масовно одлази. Фасцинира ме и леопота манастира Ваведење на Сењаку, дивне фреске и неизрецива атмосфера духовности.
Напимињете да на посебан начин доживљавате сваки сусрет са светињама, монаштвом , Србима на Косову и Метохији.
– Чим крочите у светилишта на Косову и Метохији сусрешћете се са исконским српском духовношћу. Оно што човек доживи у Високим Дечанима, задужбини Светог Стефана Дечанског, речима се на да описати.То се једноставно за цео живот уреже у душу. Кад помињем Дечане, само на кратко да закорачимо стазама прошлости.Од 1902. до 1915. године у Дечанима је било, служило 46 руских монаха.Тамо су живели,опслуживали, помагали угрожен православни живаљ.Богу се молили за Србију и Русију.Дошли су они да помогну да Срби опстану, а са њима и Христос на Космету. Срби су га увек грчевито бранили, чували , онако поробљени, понижени, унесрећени, разапети. Прошли су и страшни векови, а ви опстали!! Изграђени су онда поново , из пепела порушени и попаљени манстири и цркве.Засијала Грачаница, Пећка Патријаршија, Црква Св, Спаса у Призрену, Богословија. И ово ће проћи. Опстаће Христос на Космету! Тако је било и тако ће бити докле год постоји руски и српски народ! На нама је да терет поделимо.Јер, лако је у добру бити добар! Можда је сувишан сваки коментар, а време најбољи судија.
Потичете из познате руске породице, уважених духовника и историчара који су задужили и садашња, али и будућа поколења.
–Припадам четвртој генерацији Черменских, који су били, како рекосте и духовници и историчари.И ја сам , у извесном смислу, сада спојио и једно и друго.Радим у Светом синоду Руске православне цркве, али ангажован сам , неретко , као човек „ прошлости” да обилазим у портази за материјалмом архиве, библиотеке Јужне Европе, Азије,али и Запад.Мада нисам активно свештено лице, у великој мери свој живот везао сам за нашу цркву, Православље.Опслужујем у храму Св. Тихона у Љубљенском.А моји корени потичу из Сарова.Српски народ препознаје овај град по Светом Серафиму Саровском, за кога је, судбински, Бог је тако хтео, везан мој прадеда, сада Свети Владимир Богојављенски. Његова смрт, мучеништво, симбол је страдања Руске православне цркве и свештенства од бољшевика.Симбол је страдања и Романових. Ето, све бива испреплетано.
Убили су га 1918. измасакрирали, као руског митрополита, врло угледног . Пред народом остављајући на тај начин, злохуду поруку, да ће тако прођи сви они који славе Бога, а не Лењина.Опишите нам неке моменте, који су сад већ трагична историја.
– И много више од тога. Мој прадеда први је страдалник , тадашњи кијевски митрополит Владимир . Мучки су га убили 25. јануара 1918. у Кијеву. По решењу сабора Руске православне цркве, тај дан се светкује као Дан новомученика, а 1992. године је канонизован за руског светитеља.Његово мучеништво је својеврстан симбол.Преломили су му од батина обе ноге.Гађали га мецима у груди из непосредне близине.Глава му је била размрскана, а он је у неку руку, представљао главу Руске православне цркве.Лежао је на шинама.Имао је одежду и камилавку какава приличи митрополиту.Око њега су кукале монахиње , старице, жене, мајке.Убице су ногом зњечиле камилавку, а потом га опљачкали и скунули.Људи су у пролазу говорили да је страшно како је убијена једна „скитница”, јер су злочинци понижавали мртвог православног митрополита..Руски народ је био унезверен , уплашен до смрти. Владао је ужасан страх, кошмар.Све је пливало у крви. !! Већ 17. јула 1918. у ноћи у „ Галија јами” у близини Јекатенбурга убијено је 18 недужних, и тада свих седморо чланова царске породице Романових, који су такође, велики мученици. Руски народ никако не сноси кривицу, што желе да предоче поједини „ душебрижници”. Упоредо је страдао са својом црквом, свештенством, својим царем, Романовима. И руски народ је мученички. Помислите само кроз акакву агонију је Русија прошла, колико је милиона убијених, унесрећених Октобарском револуцијом! А све то им наметнуто са стране, врло перфидно !! Мошти митрополита, првог мученика, црквеног руског великодостојника почивале су у почетку у Кијевској Печарској Лаври, а сада се налазе у подземном Благовештанском храму Кијевске лавре.Руски народ свакодневно долази на поклоњење.Два пута годишње мошти се износе.У близини моштију дешавају се чуда!А из њих се шири, осећа -миро.Мада је његов сандук деценијама био под водом, тело му је беструлежно.
Свети Серафим Саровски живео је пре Св. Владимира Богојављенског, али су на чудан начин њихове судбине спојене, чак и после овоземаљског!
– Митрополит Владимир био је председник комисије, која је 10. јанура 1903. године канонизовала Серафима Саровског у светитеља.Сви смо пореклом из Сарова. И тело Св. Серафима Саровског је дуго било у води. Не бих никако рекао да је то случајност-15. јанура 1835. упокојио је св. Серафим Саровски, а тачно после 13. година, на исти дан рођен је будући руски светитељ и страдалник, Свети Владимир Богојављенски, митрополит кијевски, који је и канонизовао Св. Серафима. Бог има своје „ печате”.Ко уме да „ гледа”- видеће!
