Пре десетак дана епископ рашко-призренски Артемије изјавио је у интервјуу за један наш дневни лист „да само војска може да брани Космет”. Наиме, епископ је прецизирао „да када ти отимају оно што је твоје, ти се браниш свим расположивим средствима, браниш се војском, а не дипломатијом!”. Затим је епископ рашко-призренски додао: „Погледајте докле нас је довела дипломатска одбрана земље. Србија је била дужна да устане, одбрани и сачува свој идентитет, ми то нисмо урадили и зато смо данас ту где јесмо”.
Не знам је ли неко од надлежних замерио епископу Артемију на ратоборности, или милитаризму, тек нико му од политичара није замерио нити одговорио. Није се огласио ни Генералштаб ни Министарство одбране Србије. Истина, министар спољних послова Србије Вук Јеремић сматрао је нужним да оде на заседање Синода СПЦ, да обавести све чланове Синода о настојањима Владе Србије да Космет буде сачуван у саставу државе Србије, као и о следећим корацима правног тима владе и Министарства спољних послова у заштити српског народа и његових светиња у јужној покрајини. Том приликом министар Јеремић је истакао „да је међународно право најјачи аргумент наше државе пред Међународним судом правде у одбрани интегритета Републике Србије, као и да је потребна чвршћа сарадња Цркве и државе, нарочито после формирања Косовских безбедносних снага”. Не знам шта су министру Јеремићу том приликом одговориле владике и епископи, не знам ни како то Црква може да помогне држави сада после формирања Косовских безбедносних снага? Наиме, колико знам, Црква је и до сада са своје стране свим међународним факторима увек указивала на стање на Косову. Представници Цркве у протеклим годинама одлазили су и у Брисел и у Вашингтон и на најмеродавнијим местима објашњавали стање у јужној српској покрајини. Није нешто битније помогло око статуса неалбанског становништва Космета, јесте помогло око заштите културних и црквених добара. Претпостављам стога да се сада на већу помоћ Цркве држави не мисли да Црква почне и са оснивањем борбених јединица.
Некако у сенци изјаве епископа рашко-призренског Артемија прошла је и недавна посета председника Албаније Приштини. Том приликом између Албаније и Косова потписан је и споразум о „мини-шенгену”. Нема границе између Албаније и Косова, нема виза, нема царине... Дивота једна, први прави „шенген” на Балкану. А Балкан је у очима Европе годинама синоним некакве заосталости. Мислио сам да ће неко од надлежних у Београду упутити Албанији некакво писмо да их приупита о чему се ту ради. Како држава са којом Србија има пуне дипломатске односе склапа споразуме са делом државне територије Србије, а Косово је је л’ те по важећем нашем Уставу део територије Србије, дакле Албанија склапа са Косовом некакав „мини-шенген”, укида границу, царину и остало. А из Албаније је 1999. године током агресије на Југославију албанска регуларна армија извела и покушај копнене инвазије на Косово. После свега ми смо у име добросуседских односа пожурили да са Тираном обновимо пуне дипломатске односе. Онда је Тирана, после Авганистана, као друга земља у свету признала независно Косово. Но, и даље је наш амбасадор боравио у Тирани, а албанска екселенција у Београду. Можда сам ја ипак у заблуди, можда је то добро што је између Косова и Албаније потписан тај „мини-шенген”. Јер, ако ми сматрамо да је Косово део наше територије, онда ћемо уз помоћ тог „мини-шенгена” између Албаније и Косова и ми као остатак Србије ући у „велики шенген”. Па када за два месеца Албанија уђе у НАТО онда и ми са Косовом природно улазимо у НАТО. Какви стандарди и процедуре, све то ми лепо прескачемо уз помоћ овог споразума између Тиране и Приштине. И зато треба поздравити тај споразум, скраћује нам пут и у ЕУ. Ко год да каже да треба мало преиспитати наше односе са Албанијом тај не разуме европске интеграције и добросуседске односе и тај има назадне погледе на нашу будућност.
А будућност је препуна разних опција. Заправо, од почетка краја некадашње велике Југославије све стране посматраче, аналитичаре и дипломате интересовала је и забрињавала балканска димензија албанског националног питања. За српску димензију као да никога и није било брига. Дакле, будућност је после оснивања Косовских безбедносних снага и најновијег споразума Приштина–Тирана већ кренула. Две релативно одвојене, а суседне албанске државе неће довека трајати као одвојене. И две немачке државе трајале су док је трајао „хладни рат”. А онда се тај „хладни рат” завршио и две немачке државе постале су једна држава. Албанци са Косова и Албанци из Албаније нису две нације. Може неко да каже да се Косово и Албанија неће ујединити, јер то не предвиђа план Мартија Ахтисарија, али ни Резолуција УН 1244 није предвидела независно Косово, па је то једнострано проглашено. Званична Тирана је рекла да се неће уједињавати са Косовом. Наравно, да ли је нешто друго и могла званично да изјави? Али рећи и чинити то су две различите ствари. Званичне изјаве Тиране припадају овом времену, али не и будућем. Додуше, може и Србија да говори како ће цео проблем да решава искључиво на миран и дипломатски начин, а да на војном плану спрема државу за нека будућа времена. Ако спрема? Је ли то балкански блуз, враћамо ли се у прошлост и који је то следећи рат на Балкану, оставимо времену.
Истина, Тирана и Приштина ништа не остављају времену.
Извор: http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/EPISKOP-ARTEMIJE-BRANI-KOSOVO.sr.html
