У децембру на Белом мору сунце једва стигне да се уздигне над обзорјем, и већ му је време да залази. Дан је кратак бљесак што цепа маглу. Дува северац “полуночник”2. И чини се да снег који је све унаоколо прекрио белим брдима акумулира светлост и помало је сада одаје.
Тих кратких дана пред Божић Поморјани се спремају у риболов. На мрешћење ка ушћима река креће навага (Eleginus navaga) локална беломорска риба из породице бакалара.
Потребне су знатне залихе рибе, тако да рибари често са собом у риболов воде и децу. А псе није ни потребно звати: сами се пришљамче.
Као што је свакодневни живот Евенка или Чукче тешко замислити без северног јелена, тако је и постојање Поморјана неодвојиво од риболова. Пшеницу су на Северу одувек набављали са стране. Сопствени раж и јечам једва стигну да никну и ваљају једино за крмиво. Зато риболов овде није спорт већ начин живота, вековима обликован начин опстанка.
Начин риболова на Руском Северу није се променио од памтивека. Компјутерско доба у то исконско занимање Поморјана није унело никаква нова струјања. Па и какве су новотарије могуће ту, у тим крајње суровим условима?
Академик Иван Лепехин, који је север Русије обишао 1772. године, писао је: “Околина Архангелска чувена је по обиљу рибе наваге. Та се риба врло просто лови и нису потребне посебне припреме. Сваки риболовац, одлазећи из дома, са собом узима само ћускију за пробијање леда, столицу или цепаницу на којој ће седети, рогозину или нешто слично да направи колибу и удице на које као мамац ставља парчиће слеђа. Халапљива и грабљива риба се врло брзо упеца тако да удицу стално треба извлачити и забацивати; таквим риболовом се подједнако баве и жене и деца; добар пецарош може нахватати до две хиљаде риба дневно”.
Од тада се ништа није променило. Рибар, као и пре двеста, триста година, не уздајући се у бакалницу, узима у руке ћускију (копље с дрвеном дршком) и одлази на лед. Главно је да југозападни ветар, шелоник, не потера лед од обале.
Одношење на пучину једна је од опасности поморског рибарења. Истина, за пецање наваге није потребно ризиковати живот одлазећи далеко у море. Крећући на мрешћење, риба се тиска уз обалу. Рибарима Поморја је добро познато главно правило лова на навагу: што ближе обали, тим је риба већа до пола метра и тежине до пола киле.
Навага уопште оповргава многа правила риболова. Не треба је ни прихрањивати, нити повлачити удицу. Може се пецати једноставно намотавши крај канапа на прст. Навага ће радо прождрати и обичну шарену крпицу, и голу удицу. Она се не откида. Било је случајева да се наваги од нагло дигнутог репа саплеменице учини да је плен и рибар не извлачи само једну навагу, већ “с приколицом”. Једном је талични Поморјанин извукао читав “воз” од три наваге што су шчепале једна другу за реп.
Ако пак апетит наваге нешто ослаби значи да је дошло време за рјужу. Рјужом Поморјани називају мрежу затегнуту на врбове обруче. Унутар те дугачке вреће су постављени додатни левци који је чине сличном конструкцији мастионице из које се мастило не може пролити. Смисао рибарског левка исти је као и на мастионици оба онемогућавају да садржај изађе напоље. Риба кружи унутар рјуже тражећи излаз, али се устручава да шмугне кроз узани грлић којим је ушла. Изумитељима рјуже била је позната та особина рибе да никад не иде истим путем натраг, и добро су је искористили.
Да би се поставила рјужа, има доста да се ради. Ћускијама се пробијају два “јердана” (у тој народној речи чујемо одјек црквеног “јордана” тако се у старој Русији звала велика рупа која се пробијала у леду за обред крштења). Из једног јердана у други провлачи се под ледом конопац и привезује за крај рјуже, па се рјужа спушта на дно и, извлачећи конопац, мрежа се развлачи као хармоника. Затим се код улаза у рјужу још мора поставити мрежа-зид, дуж које ће риба кренути у врећу. И ту се опет мора узети ћускија у руке да би се проширио јердан. Нема везе, лед је зимус био још дебљи, бодре себе рибари. Можда буду срећне руке па рјужа буде крцата навагом као буре слеђом. Онда треба кут последњу врећу рјуже опрезно дићи нагоре, ка рупи, и одвезати. У ту сврху је кут на крају везан омчастим чвором. Каблицу у руке и на посао, само да рјужа не пукне од тежине десетина сребрнастих риба...
Уосталом, таква срећа у последње време рибаре ређе задеси. Авај, море сиромаши, и стално рибарење његово богатство своди на нулу. Сем тога, код рибе су пре неколико година запажене нове, раније непознате болести. Локални живаљ сматра да риба болује због загађења северних мора: чистоћи воде не доприносе бродови морнарице и бродоградилишта у којима се граде атомске подморнице. Међутим, у близини обала Белог мора наваге још увек има захваљујући њеној необичној плодности: једна јединка баца скоро милион зрнаца икре одједном.
Море као да зна колики улов је потребан човеку који му дође. Најгладнијих година Великог Отаџбинског рата на Летњу обалу Белог мора обрушила су се небројена јата сајке рибе из породице бакалара, мање од наваге. Прича се да су старци и старице који су залазили у море до колена са каблицама и ведрима за сакупљање сајке, потом истресали рибе које су им се натрпале у чизме. Деца су се забављала тако што су бацала у воду копља од гранчица и посматрала како се те гранчице трзају и никако не могу да потону наводно због малтене спојених рибљих леђа.
Чинило се да је сама природа спасавала људе од неминовне глади. Тај незабораван случај можда има и сасвим рационално објашњење. Немилосрдна немачка бомбардовања енглеских и америчких транспорта што су се кретали према Архангелску изазвала су масовну миграцију морских животиња поларних делфина, туљана које су се, плашећи се експлозија, повукле у јужни део Белог мора. А рибе, њихов главни плен, спасавајући се од својих вечитих прогонитеља, буквално су нахрупиле на Летњу обалу. Али, зар такво објашњење може задовољити схватање Поморјана по коме је океан исто онако живи целовити организам као и фантастични Соларис како га је замислио Станислав Лем?
Завршен је лов пред Божић. Поморјани ће за Нову годину имати рибе. Сада је море за многе северњаке опет постало главни хранитељ. Санте леда иза којих су се рибари склањали од оштрог ветра-полуночника донете су у подруме-ледаре и тамо ће лежати све до нардне сезоне, чувајући залихе рибе у смрзнутом стању. Та то је и јефтиније и поузданије од електричне енергије.
Сада често долази до нестанка струје. А навага не подноси ни најкраће одмрзавање. Чим накратко искључе струју риба се тренутно квари, поцрни код костију. Тиме се објашњава чињеница да је навага редак гост на столу у средишњој Русији. Њено бело месо са ситним жилицама, изузетно благог укуса и ароме, с меким костима пуним ваздуха подједнако је тешко наћи, рецимо, у Њижњем Новгороду или Саратову, као и права грузинска вина.
Навага је северна риба и ту, у Поморју, има своје истинске љубитеље. Док су сви Поморјани без изузетка добили надимак “бакаларождери”, унутар многобројног клана северњака развиле су се различите склоности. У једнојезичном речнику Даља се између осталих знаменитости живог великоруског језика наводи и “наважник” “љубитељ наваге, било да је пеца или једе”. Традиционално се најбољом сматрала ситнија и немасна мезенска, колгујевска или печорска навага.
Рекло би се да је свеједно било бакалар, било навага... Али, за Поморјанина је бакалар риба која се довози, уловљена на Мурману и усољена да се не уквари. Со не погоршава укус бакалара, већ га напротив позитивно истиче, док је навага изразито поморска риба. А усолити навагу значи скроз је лишити било каквог укуса.
Према томе, сучељавање “бакаларождера” и “наважника” није просто неслагање међу гурманима. То је, ако хоћете, идеолошко питање. Шта да се једе своје или прекоморско? Каткад саме околности решавају то питање. Сада се чак ни у Архангелску бакалар не може увек купити. Значи, време је да се наоштри ћускија и прегледа рјужа.
Ближи се Божић напољу је дуго зимско вече. Време најсветлијег празника у години пада у најмрачније и најхладније годишње доба. На Северу су људи у то време одувек били најмање заузети. Завршена је главна жетва “на морској њиви”.
“Поморјани праве залихе бакалара за лето, а зими имају у изобиљу навагу написао је историчар и етнограф Антон фон Пошман који је 1782. године посетио Север. У то доба дангубљења они се међусобно посећују, праве посела и у том случају се дају у раскош, и сваки се према могућностима труди”.
Рибарски деликатес: трострука рибља супа.
Прво пуњење: ситна риба. Друго: гњечена навага скувати, извадити и бацити. А за треће пуњење иду најбољи комади.
Главно обележје “давања у раскош” Поморјана представља свежа риба на столу. Печена навага се у Русији одвајкада сматрала једним од најбољих “зимских” јела. И за Божић навага увек добро дође пржена на мало биљног уља, с маринадом, или као украс гозбе у виду јаке троструке рибље супе.
1 Поморјани житељи Поморја, руских земаља на обалама Белог и Баренцовог мора.
2 Полуночник ноћобдија; северњак.
