20 фебруара је одржано редовно заседање Међународног трибунала за бившу Југославију на којем је Радовану Караџићу најзад представљена нова оптужница. Сетимо се да је она припремана преко седам (!) месеци. Чак је суд морао да изјави (ипак више због публике него искрено), да су «изненађени и разочарани»1 чињеницом да је без обзира на 13-годишњи период постојања оптужнице против Радована Караџића, тужилаштву било потребно да је «изненада» промени (молба за измену оптужнице је упућена од стране тужилаштва одмах након хапшења Караџића у јулу прошле године). Осим тога, и тиме што им је био потребан толико дуг период за измене.
Вероватно су измене биле толико озбиљне да је то било немогуће урадити за период краћи од пола године. Шта смо видели?
Прво, уместо оптужбе за геноцид у једном месту (Сребреница), достављена је друга оптужница(«за све» – за случајеве у току целог грађанског рата). Рекло би се, достављена је озбиљна оптужница. Практично-није достављено ништа. Једноставно за те све случајеве сада уместо квалификације «ратни злочин» тужиоци оптуженом стављају квалификацију «геноцид». У исто време списак оптужби против Караџића је скраћен! Уместо оптужби за злочине извршене на 41 локацији у Босни, оставили су само 27. Значи, скинуте су и друге оптужбе. Делом за саучесништво у геноциду и нарушавање Женевске конвенције о заштити жртава рата.
Интересантан је још један моменат.Судско веће је одбацило све нове тачке оптужнице врло шокантним поводом. Те тачке, како је утврдио суд «нису поткрепљене никаквим важним доказима». Притом је потребно знати стандард доказа потребних за утврђивање оптужнице Међународног трибунала (баш за оптужницу, а не за судски процес). Тај стандард је у међународном кривичном праву познат као стандард prima facie – тј. «на први поглед». Само по себи то се јавља као озбиљан узрок сумње у законитост сваке оптужбе Хашког трибунала.
Практично, шта значи «доказано на први поглед»? Такав стандард, може се рећи је «крајње низак». Али… Све пролази у Хашком краљвству лажи и безакоња. Ту је главно – ухапсити! Управо на основу доказивања по стандарду «на први поглед» био је издат налог за хапшење Слободана Милошевића и свих других оптужених пред Међународним трибуналом.Уз «нову» оптужницу против Радована Караџића, суд је по новим тачкама оптужнице признао да приложени докази не одговарају више том стандарду! Тако нешто се у историји Хашког трибунала догодило први пут.Ипак не зато што је суд био строг према тужилаштву. Једноставно је требало приказати независност и непристрасност, што је и урађено без икаквог губитка на тежини оптужнице.
Дакле, каквим се показао резултат «титанског» рада тужилаштва Међународног трибунала? Не прибавивши никакве нове оптужбе, хашки тужиоци су из претходне оптужнице искључили скоро половину! Јавља се питање: како је на то могло бити потрошено скоро пола године? Наравно,то време није утрошено на брисање половине «чињеница», него на тражење сведока који би морали те чињенице «доказати». Али, као што видимо, нису их нашли. Требало је брисати. А трик са «новом» оптужницом за геноцид «за све» шивен је белим концем: манипулација је видљива голим оком.
У току заседања 20 фебруара Радован Караџић изљављује да се он неће изјашњавати о свакој промени оптужнице, али је потребно да то не води диригованом процесу. Практично је баш таква тактика примењена у процесу против Слободана Милошевића, против којег је било подигнуто одједном три оптужнице, а за изношење доказа по свакој не би била довољна једна деценија. То, наравно, није случајно урађено: под маском неопходног убрзаног спровођења процеса, докази су изношени у «уопштеном» облику, на разматрању једне тачке оптужнице обрађивана су одједном – два сведока. Чини се да је требало истаћи главну оптужбу: геноцид. Ако би Слободан Милошевић признао кривицу, то би значило доживотни затвор.
Али то није урађено. Напротив, донето је 66 тачака оптужнице.Зашто? Врло једноставно. Зато што концентрисањем на једну оптужбу, њу никада неће бити могуће доказати. Баш зато оптужница је састављена на такав начин да би се процес одужио годинама и да се никада не могу размотрити све наведене тачке.
Довољно је навести овакав пример. Једна од 66 тачака оптужнице против Слободана Милошевића је била тачка о гранатирању Сарајева 1994 године. У другим судским процесима код оптужених којима је тај познати инцидент југословенских сукоба био једина оптужба, процеси су трајали од 2 до 4 године.
Да би се показало какав заплет се стварао у главама тужилаца Међународног трибунала, довољно је одговорити да је оптужница против Слободана Милошевића садржала алтернативну оптужбу: «Милошевић је планирао извршење злочина, а ако није (?!!) – то алтернативно – он је знао да су они извршени». Таква оптужба делује невероватно, али то је чињеница. Поновимо: све се догађа у Хашком краљевству лажи и безакоња. Ово важи и за стандард доказивања «на први поглед».
Сходно томе, захтев Радована Караџића да се скрати његова «нова» оптужница постаје основан. Скраћења која је извршило тужилаштво се више тичу географског одређења него броја тачака оптужнице. Не доводи се у сумњу да ће у процесу Караџићу бити примењена стара тактика бесконачног процеса.То је трибуналу важно као и у случају против С. Милошевића и осим тога, као резервна варијанта за продужетак живота самог трибунала.
Током заседања 20 фебруара председник суда Бономи је покушао да дискредитује способност Р. Караџића да се брани сам. Спроведена је стара тактика Међународног тибунала – затрпати оптуженог хиљадама страница докумената који ће се разматрати следећег дана (та тактика је коришћена и према С. Милошевићу, чију одбрану су покушавали да сломе и таквим ситним подлостима). Р. Караџић је изјавио да он не може да одговори на јуче достављене хиљаде страна зато што физички није могао да прочита све то, а у сваком случају треба и да се посаветује са својим адвокатима. На шта је судија Бономи одговорио да је дозвољавајући оптуженом да се брани сам (што захтева Караџић), он обавезан да провери да ли је оптужени способан да то ради. «У овом случају, ваш одговор код мене изазива сумњу», – изјавио је судија. Такође, Р. Караџић је одмах парирао да се чак и адвокати могу саветовати и да његова жеља да се консултује са правником ни на који начин не умањује његово право да се брани сам. Тако је одржана лекција самом Бономију.
У вези тога, нтересантно је приметити: из одговора на питања судије целој гарди тужилаца, која је седела у сали суднице, разјаснило се да они нису испунили ниједну обавезу према окривљеном сагласно правилима самог трибунала.На сва питања суда (о преводу документације на српски језик за оптуженог, о обелодањивању докумената и др.) тужилаштво је одговарали узастопним «не». На тај начин је постало јасно да тужилаштво или није спремно за процес или не признаје спремност. Другог објашњења нема.
Дакле, може се извести закључак: седмомесечна игра са «изменама» оптужнице је показала да поступак против Радована Караџића,за који ће по изјавама Међународног трибунала које су одјекивале протеклих 13 година, бити лакше извести доказе него за сваки други, пропада пре него што је и почео.
__________________
1 Видети текст одлуке судског већа о доношењу нове оптужнице: Decision on Prosecution Motion to Amend the First Amended Indictment, 16 February 2009 (параграф 46)
