У Удружењу књижевника Србије спор са Српским књижевним друштвом виде на потпуно другачији начин.
– Учестали написи о односима СКД и УКС, истиче Срба Игњатовић, председник УКС, садрже више нетачности. Подсетићемо најпре да је УКС баштиник традиције књижевног удруживања у нас дуге преко стотину година, да има више подружница у земљи и дијаспори и остварује сложене културне програме од домаћег и међународног значаја. У нашем чланству је низ угледних писаца које је излишно (преопширно) и набрајати, а ту су свој дом нашли и бројни писци избегли из некадашњих југо-република. Остаје отворено питање: да ли се оспоравањем ове традиције циља да нам се, мало-помало, одузме сваки простор у Француској 7, или је одузимање зграде начин да се укине традиција, то јест УКС? Приче о удруживању по „совјетском моделу” су смешна бабарога, кад се зна да је од шездесетих година наовамо УКС обележено као легло дисидентства, зачетник вишепартијског система, вазда (и данас!) под будном пажњом надлежних.
– У свим државним комисијама, у свим жиријима, у издавачким кућама и већини часописа готово апсолутну доминацију имају чланови СКД. Годинама они сами себи, не обазирући се на морал и сукоб интереса, открајају колач. На пример, ако УКС за неки, помодно речено пројекат, добије 500.000, радилицама из СКД припадне 2,000.000 или и више динара. То је постала пракса коју и врапци знају – каже Игњатовић.
– Ушавши у зграду у Француској 7 уз асистенцију полиције, СКД тренутно држи две, спрам својих потреба више него репрезентативне просторије у приземљу и, насилно, „косовизацијом”, читаво поткровље од неколико просторија. Практично ово друштванце већ користи подједнак, ако не и већи простор него наше удружење. УКС, при томе, свим корисницима радног простора у згради плаћа струју, осигурање, одржавање заједничких просторија (сале и салона) и још којешта. Инвентар у сали и салону, просторијама без икаквог грејања, лагано пропада, као у свакој кући без основног, домаћег реда. Прави „заједнички стан” у режији Горице Мојовић, доскорашње челнице Града.
– У СКД, наглашава Игњатовић, избегавају да у јавности спомену податак да је по њиховом Статуту члановима овог друштва омогућено да истовремено буду учлањени у више сличних организација. Тако су, махом, чланови СКД и формални чланови УКС. Свим писцима који се УКС обрате, па и њима, наша служба не ускраћује већ „сервисира” социјалну и здравствену заштиту, отправља их у пензију и слично, што смо и по важећем закону дужни. Једино захтевамо да намире чланарину, што је минимална и нормална обавеза.
– Ако се, међутим, богатој држави Србији исплати да формира више канцеларија – администрација за збрињавање писаца како би се удовољило танкоћутности појединаца из СКД, немамо ништа против. Што више чиновника у култури, то мање за културу. Треба се бојати, једино, да се једнога дана сви не обретемо у некој бараци на београдској периферији, како би зграду у Француској 7, културно добро, уносније искористио неко промућуран.
Пошто наведене чињенице дају битно другачију слику од оне коју нуди челништво СКД, наглашава Игњатовић, творевинама већ потрошених политичких гарнитура преостаје да се позивају на морал и идеологију. Боље би било, међутим, да по томе не чачкају, јер из „Пандорине кутије” може да исплута свакојак муљ лоше пропраних биографија преобраћеника тек искорачилих из идејне хемијске чистионице.
„Књижевне новине”, гласило УКС, прошле године су обележиле шездесету годишњицу излажења. У неким уређеним друштвима и државама, које држе до свог идентитета и традиције, каже Мићо Цвијетић, главни и одговорни уредник, овај датум би био достојније верификован и вреднован. Међутим, како ми нисмо такво друштво ни држава, већ свакодневна арена супротстављених партијских и других интереса, који се промовишу и у државне, олако се неким наслеђеним вредностима приписују политичке квалификације штетног и старомодног. Тако неки гледају и на Удружење књижевника Србије и њихово гласило „Књижевне новине” као на нешто сувише национално, па и националистичко, анахроно и превазиђено, чак опасно и субверзивно, с чим не можемо у Европу. А таква малигна ткива, финансијским и сличним рестрикцијама, треба одстранити, односно одузимати део по део. На другој страни, фаворизују се своји књижевни и партијски истомишљеници.
Добар пример за ово су „Књижевне новине”. Прво, годинама им се ускраћују дотације или се дају на кашичицу. Прошле године, сврстане су у групу „остали”, код расподеле средстава. Додељен им је потцењивачки износ, испомоћ за три-четири броја, што је била „честитка” за шездесети рођендан. А у комисији Министарства за културу, која је о томе одлучивала, сви чланови су из супарничког књижевног друштва. И нису шкртарили када су делили средства себи и својима, не обазирући се на очити сукоб интереса. Дакле, игноришу се једни а фаворизују други, који по својим интересним параметрима мере и секу, између себе издашно деле благо из заједничке буџетске касе.
