Специјално за „Руски дом“ забележио Б.А. Џерелијевски
Данас се из Југославије у Русију враћају наши суграђани, добровољци који су ратовали у редовима југословенске војске против банди УЧК. Један од њих, Михаил Горимов, јунак је публикације „Добровољац“ бр. 6 „Руског дома“.
ГРАНИЦА НА КАТАНЦУ
Предвидео сам догађаје који су се десили на Косову, спремао се за њих, припремио пасош. Одржавао сам везу са људима који су попут мене ратовали у Босни, и који су такође били спремни да ако затреба крену на Балкан. Два дана после почетка натовске агресије већ сам добио визу, али нисам могао одмах кренути из сасвим баналног разлога - нисам имао пара за карту. А требало је и оставити макар нешто пара породици.
Ипак сам пронашао новац. У томе ми је помогао један приватник, врло далек од политике. Кренуо сам удвоје са својим пријатељем, са којим сам био заједно у Босни. Плашили смо се да Бугарска, Румунија и Мађарска сваког часа могу затворити границе, ускоро ће почети натовска инвазија, и можемо закаснити. До југословенске границе смо стигли без проблема. Али на граници...
Југословенски погранични полицајци су погледали наше визе и рекли да је граница затворена и морамо се вратити натраг. А ми: „Браћо! Дошли смо да за вас ратујемо, преко три границе смо прешли, брдо пара потрошили!“ А они, камених њушки -- не, и готово. И визе нам поништише. Шта ћемо, вратисмо се у Софију, одосмо код југословенског конзула. Показасмо му документа која потврђују наше учешће у босанском рату. Конзул се запањио: „Значи, ви сте диверзанти? Били сте у одреду „Бели вукови? И не пуштају вас?“ И сместа је у нашем присуству почео да телефонира у Београд, неког је чак и псовао. И најзад, три дана касније, пошто смо коначно изгубили наду да ћемо доспети на Косово, ипак смо прешли границу.
ЈУГОСЛОВЕНСКА НАРОДНА АРМИЈА
И ево нас у Београду. Еуфорија првих дана рата је прошла, и претежно расположење српске престонице били су немир и страх. Паника у граду се није видела, и у свему се осећала спремност Срба да се боре до краја. Дошли смо на адресу коју су нам дали у Софији, и послали су нас на мобилизациони пункт ВЈ. У касарни смо срели педесетак руских добровољаца. Издали су нам униформе, опрему, истина, све ношено, а чизме уопште нисмо добили. То је уопште некаква особеност ЈНА. Складишта су крцата обуће, али је немогуће натерати магационера да је изда. У најбољем случају се, уз невероватне напоре, могу искамчити ношене чизме, али ни то није једноставно. Ето, нама није пошло за руком.
Прво смо се обрели у јединици ПВО у косовском граду Дреници. Наш задатак је било чување положаја ПВО, а понекад смо коришћени за чување путева и других објеката. Нисмо имали прилике да се досађујемо, пошто положаје ПВО нису ловили само натовски авиони. Албански бандити су били јако активни. А једном смо морали да се боримо са заиста јаким и опасним противником. Наше руководство је било уверено да су то натовски специјалци, највероватније британски САС.
Тројица наших бораца - два Руса и Србин - била су у патроли по околним положајима и напуштеном селу и упала у заседу. Ја сам у том тренутку био близу штаба. Када смо зачули звуке борбе, командант јединице, потпуковник, окупио је све који су се ту нашли - тридесетак људи и повео њима у помоћ. Када смо се приближили шуми, на нас је отворена ватра с ивице шуме. Узвратили смо. Командант нас је распоредио у нешто попут стрељачког строја, и некако смо успели да се докопамо ивице шуме. Противник се повукао у дубину шуме, и даље узвраћајући ватру. Уто су нам у сусрет излетели Славка (скраћено од руског мушког имена Вјачеслав - нешто као српско Славиша) и Боцман (морнарички наредник руској војсци) - борци који су упали у заседу, и које смо кренули да спасавамо. Њима су викали, и то на руском: „Предајте се, руке у вис!“ Момци су, испаљујући већ последње метке, кренули у пробој и стигли до нас. У том тренутку је противник почео да се повлачи - некако исувише ужурбано. И ми смо пожурили за њим, избили на пропланак и доспели под унакрсну ватру. По шумици је отворена ватра, и успели смо да се извучемо. Имали смо двојицу убијених и двојицу рањених.
Убрзо нам је успело да пређемо у извиђачку чету 37. моторизоване бригаде. Ту је било нешто веселије. Наша бригада је улазила у трећу линију одбране Косова. Осим одбране покрајине од упада споља, наш задатак је била и борба са шиптарским бандама.
ШИПТАРИ
Шиптари је самоназив, што у преводу значи - прави, исправни људи. Својим наравима, традицијама па чак и спољним изгледом јако личе на наше Чечене. То није једина сличност. Бандити су на Косову створили читаву мрежу тајних база, бункера, складишта оружја и намирница. У свакој банди је по правилу био неко ко преко сателиске везе наводи авионе на циљеве. Неколико пута нам је успевало да добрано очепимо Шиптаре, па су звали натовску авијацију да их вади. На страни Шиптара је ратовало доста Чечена. Један руски добровољац који је био у војној полицији, а рођен је на Северном Кавказу, причао ми је како се једном читаве ноћи преко радио-везе препуцавао са „нохчама“ (самоназив Чечена). Шиптари минирају путеве, праве заседе, нападају српске цивиле, али избегавају да се каче са војним јединицама. И тако се скоро сваког јутра чују саопштења типа: пуцано на трактор којим су се возила седморица Срба. Шесторица су убијени, а седмог су Шиптари мучили па набили на колац крај пута. Албанци су сурово поступали не само према Србима, већ и саплеменицима. Село Васиљево су Шиптари претворили у јако упориште, сви прилази селу су били минирани. Кренули смо у јуриш, а Шиптари су покушали да се без борбе повуку у планине. Али је село било окружено минским пољима која су сами поставили. Онда су потерали на мине испред себе сопствену децу и жене. Тако су изашли. Али зато, када су четири српска војника стрељала шесторицу Шиптара, сутрадан их је ухапсила војна полиција, а кроз два дана их је осудио војни суд – добили су од десет до петнаест година.
ОПЕРАЦИЈЕ
Али Албанци не поседују чеченску храброст. Углавном су приличне кукавице, не подносе блиску борбу, сместа се повлаче. Основни начин борбе са бандитима је било блокирање неких рејона, а затим њихово прочешљавање. По мом мишљењу, то није најефикаснији метод борбе са партизанима. Понекад им је успевало да се провуку између наших борбених редова. Највероватније се управо то и десило када је приликом прочешљавања шуме нашем одељењу био додељен фронт од сто педесет метара. Излазим на пропланак и видим на супротном његовом крају Славка се као сетер скаменио и руку дигао горе: „Пажња!“ Спазио ме је и знацима показује: „Тамо је противник!“ „Да дођем до тебе?“ А он мени: „Стој, истераћу их ка теби“. Испалио рафал и одмах натраг. Сместа је неколико аутоматских пушака ударило по њему. Бандити су имали кинеске аутоматске пушке, а оне се приметно разликују по звуку од југословенских „калашњикова“. Чујем како се неко пробија кроз грмље ка мени. Онда су се звуци утишали. Зачуло се јечање, изгледа да је Славка некога закачио. Направио сам неколико корака и видим: десетина мушкараца лежи, тесно припијени једни уз друге. Чим су ме спазили, скачу, руке дижу, вичу: „Ми смо цивили, ми смо цивили!“ Викнуо сам Славки да долази овамо. А дотле их загледам: у цивилу су, и на ногама снежно беле патике. Славка је стигао, одмах завирио у један грм, извлачи камуфлажну јакну, а на рукаву ознака чина „УЧК“ - „Чије је ово?“ - „Није наше, ту су четворица бандита била, они су на вас пуцали, јакну бацили и побегли“. Уто су стигли момци, пронашли смо још и кинеску верзију СКС (полуатоматску пушку Симонов- познату у Србији као паповка) и четири оквира за аутоматску пушку с мецима. Одвели смо их под стражом на пут и предали полицији. Изгледа да наше старешине уопште нису очекивали такав резултат.
НАШИ НА КОСОВУ
Нас су стално обасипали толиком количином љубави и свакојаке пажње да смо морали да кријемо своју националност. Али је то било јако тешко. Довољно је да изговориш једну реч, и сместа те открију: „Рус! Он је Рус!“ И сви наваљују да са тобом разговарају и испричају ти како воле Русе. Разговор се често дотицао става руководства Русије и разлога за такав став. Питали су ме: „Је ли истина да је Јељцин Хрват?“ „Да“ кажем. „Католик?“ - „Католик“. Онда уследи ојађени усклик, налик на јецај. „И Черномирдин је Хрват?“ - „И Черномирдин“. - „И Иванов?“ - „И Иванов“. „О-о-о! А што код вас има тако много Хрвата?“ „Ко би га знао?“ - дижем руке у вис, како је уобичајено код Срба, и узвраћа ми дуго отегнуто стењање.
Јако много Руса је ратовало - скоро у свакој јединици је било наших добровољаца. Једна група је дејствовала на самој граници, врло дрско и одлучно. Одлазили су и у Албанију, нападали Американце. Они су позвали хеликоптере у помоћ. А наши су оборили један „Апач“ из „Зоље“ - српске варијанте нашег РПГ (реактивног противтенковског бацача граната) „Мува“. Око града Јуника, где је било изузетно тешких борби, дејствовао је још један одред од њих десет, исто јако дрско и одважно. Један борац из њега је рањен са дванаест шрапнела. Шиптари су му се привукли и бацили гранату. Добровољац је успео да устане и убије двојицу бандита.
НАТО
Скоро свакодневно смо са задовољством слушали „Глас Америке“, с осећањем дубоког задовољства слушајући бесконачно набрајање уништене југословенске технике. Недалеко од нас је у селу Марјино стајао тенковски батаљон. Тенкисти су од сандука и других приручних средстава правили „тенковске колоне“, тенкове у заклонима, оруђа ПВО и поједине аутомобиле. Натовци су их редовно пеглали бомбама, али ниједан прави тенк нису уништили.
Међутим, натовске бомбе су ипак проналазиле циљеве. Између Глоговца и Косовске Митровице је била огромна живинарска фарма. „Амери“ су тако опалили по њој да је у буквалном смислу летело перје. То је био страшан призор -- десетине хиљада малених лешева живине, а међу њима у локвама крви тела радница. Пошто су тамо радиле само жене. Тако је НАТО бомбардовао.
Али, све у свему: натовци су имали толике авионе, и тако малу ефикасност! Мислим да, кад на таквом комадићу земље ништа нису могли да учине, онда тек ми уопште и не треба да их се бојимо.
МИР
Вест о миру је дочекана прилично противречно. С једне стране, Србима је било тешко да напусте делић своје земље за који су се борили, који су полили својом крвљу, да напусте своје цркве и манастире. С друге стране, били су радосни што су бомбардовања завршена, што су живи и могу се вратити кући, својим породицама. Наша бригада се повлачила међу последњима. Крај путева су, опраштајући се са својом војском, стајали Срби који су одлучили да остану на Косову. Они су нас поздрављали цвећем, дизали три прста: „У име Оца и Сина и Светога Духа“. У очима људи су биле сузе. Било је ужасно срамотно одлазити и остављати те људе да их мрцваре албански и натовски бандити. Када смо изведени са Косова, пре демобилизације су нас четири дана цимали у касарни, што је било нарочито тешко. Још из времена Совјетске Армије имам чврсту одвратност према касарнама. Једном су чак покушали да ме истерају на стројеву обуку. Наговарали су нас да останемо као уговорци, обећавајући „добру плату“. Славка је просто побеснео: „Каква, бре, „добра плата“ кад ни чизме нисте могли да нам дате!“ Вратио сам се у Москву и тек ту осетио колико сам уморан. Већ сам недељу дана код куће и никако не могу да дођем себи. Ако, не дај Боже, плане Војводина, опет ћу отићи у Југославију. И некако сам чврсто уверен да ће се Срби вратити на Косово. Као победници.
