Денацификација (de Entnazifizierung) је комплекс мера усмерених на чишћење друштва, културе, штампе, привреде, права и политике од утицаја нацистичке идеологије. После Другог светског рата је денацификација спровођена на иницијативу савезника из антихитлеровске коалиције и заснивала се на одлукама Потсдамске конференције. Контролни савет - заједнички орган СССР, САД, Велике Британије и Француске, формиран за спровођење врховне власти у Немачкој - донео је јануара 1946. г. низ закона којима је одређен круг лица која потпадају под денацификацију, и одобрио формирање специјалних судских органа за разматрање њихових случајева.
У зони САД је америчка војна команда у 545 судова размотрила преко 900.000 случајева. У совјетској зони је денацификација спровођена прилично строго. Функционери НСДАП су једнозначно одстрањени од руковођења и делимично изоловани. Надзор над денацификацијом је у потпуности био под контролом совјетске специјалне службе. Денацификација је такође спровођена у француској и британској окупационој зони Немачке.
Осим Немачке, политика денацификације је спровођена у Аустрији, где су осуђена 43 и казна извршена над 30 злочинаца. Америчка окупациона команда је примењивала сличне мере у послератном Јапану. Процес денацификације Хрвата је осујетио Ј. Тито, а Н. Хрушчов - денацификацију Чечена, Ингуша и кримских Татара због њихових масовних зверских злочина извршених у саставу хитлеровских окупационих зона. Денацификација је најмање дотакла Албанце - један од најнацификованијих етноса ХХ века.
Данас службе новости саопштавају о намери Албанаца са Косова да подигну споменик есесовцима. То је логично, пошто су Приштински меморијал у спомен хероја и жртава борбе с нацизмом у годинама другог светског рата оскрнавили „албански патриоти“ одмах после уласка НАТО снага у покрајину. Штоно кажу, природа не трпи празнину - споменик жртвама нацизма су попљували, споменик немачким казненим одредима подижу...
Албански нацизам непосредно израста из албанског милитаризма који је свакојако подстицан и потпомаган још у Отоманској империји - једној од најтерористичкијих држава светске историје. Ево старог сведочанства, још пре револуције, узетог из књиге „Живот у Илдизу (из Contemporary Review)“: „Откад је Абдул Хамид на престолу... Не верујући у своје окружење, султан лично помно контролише стражу... Осим војних чиновника, у дворцу је увек присутно двадесетак стражара који припадају албанским туфегџијама (стрелцима); наоружани од главе до пете, они су заједно са својим старешином смештени у посебној соби, спремни да се на први позив одазову“.
Слично сведочи и совјетски приручник, саопштавајући у чланку о Абдул Хамиду да је он „своје противнике давио у Босфору, зазиђивао их, слао у погибељ у афричке пустиње, окружио се гардом од албанских главосеча“1.
Другим речима, немајући поверење у сопствене Турке-Османлије, Абдул Хамид (званично признат за организатора опсежних геноцида), кога лист „Правда“ са симпатијом стално назива „црвени султан“, ослања се у првом реду на албански милитаризам и албанске главосече.
Главна улога Албанаца код султана била је функција казнених одреда, како против поробљених народа Европе, тако и против поробљених народа Азије. Албанске јатагане и зверства и дан-данас памте у Бугарској и Јерменији, куда су туфегџије огњем и мачем прошле. Турски султани су као награду за службу у казненим одредима традиционално Албанцима штедро делили земље других народа (на пример, управо тако су се појавили први Албанци на Косову, отуд они и у савременој Бугарској итд.).
Работе албанских башибозука (тј. албанских наоружаних добровољаца који су се јавили на султанов позив - не мобилисаних, не насилно доведених!) описане су већ у књизи из 1880. године „Турска зверства у Бугарској“. Када су „младотурци“ дошли на власт - општепризнати прародитељи европског фашизма (и сам Хитлер2 је са захвалношћу говорио о турским поукама!), Албанци, обрађени од панисламистичке пропаганде и изванредно наоружани, стварају нацистичке заједнице и организације. Тако се чине први кораци у формирању нацистичке Албаније.
Томе доприноси крајње низак степен социјално-културног развоја албанског народа (народи се, као што је познато, развијају неравномерно) и прави главни непријатељ Албанаца - војно-терористичка идеологија албанског нацизма, прожета милитаризмом и култом силе, која конзервира албанску социјално-културну заосталост.
Током читавог ХХ века не само да нису улагани напори у превазилажење цивилизацијске заосталости и војно-терористичког култа силе код Албанаца, већ су их, напротив, као погодно средство за међунационалне провокације, активно користили разни тоталитарни режими, каткад их вештачки одржавајући, спречавајући умни и морални развој албанске омладине.
И у садашњем тренутку се Албанци налазе у Хомеровом добу, у оној епоси када су стварани херојски епови у којима етичка свест не разликује свирепост и храброст, ратно лукавство и ратни злочин, у којој нема јасне поделе на добро и зло, у којој влада наоружана бештија, опевана од Ничеа и Хитлера, која стоји „с оне стране добра и зла“. Тај стадијум развоја су, наравно, прошли сви народи Земље (Грци, на пример, у Хомерово доба), али су се поједини заглавили у том архаичном ступњу, „изгубивши“ у развоју унутар социјума прихваћене етике неколико векова историје цивилизације3.
На пример, 21. брдска дивизија СС „Скендербег“ је попуњавана само Албанцима. Важно је истаћи да је „Скендербег“ формиран у „Северној Албанији“, ерзац-земљи коју је Хитлер створио на месту покрајине Косово. Формирање је започело 1. маја 1944. године по Химлеровој наредби.
Албански есесовци су се 1945. године повукли на територију Аустрије, где су се предали савезницима. Препознавали су се по белим фесовима. Током процеса денацификације су испливале многе занимљиве ствари. На пример, то да албанске нацистичке јединице нису формиране од примораних и застрашених заробљеника (као, рецимо, власовци), већ на сасвим добровољном начелу. Штавише! Берлин ни издалека све добровољце-Албанце није признавао погодним за војну службу, око 1/3 оних који су се нудили да служе Хитлеру одбијено је услед постојања широког избора. Албанци су чинили окосницу балканских јединица вафен-СС4.
Особености историје и формирања у народу општеприхваћених приоритета условиле су и чињеницу да је послератна власт у Албанији само наизглед била комунистичка, а заправо се показало да је нацистичка. Историчари пишу да данас албански фашисти остварују управо идеје тобоже комунистичког лидера Енвера Хоџе, геноцидом над народима остварују његове идеје у новој етапи.
Енвер Хоџа је чувен по томе што је законом укинуо религију, а последњих година своје власти је покушавао да игра на класични нацизам, коначно одбацивши комунистичку маску.
Енвер Хоџа је изразит пример нацистичког одсуства гипкости у спољнополитичком курсу, у његово време су процветали окорели национализам и ксенофобија у Албанији (уосталом, никада је нису ни напуштали). У своје време наклоњен маоизму, Енвер Хоџа се грчевито држао у првом реду националистичких ставова Мао Цетунга.
Уосталом, поједини биографи Е. Хоџе (на пример Олег Витаљевич Валецки) указују на то да, дошавши на чело тако заостале земље као што је Албанија, Енвер Хоџа није могао, а није ни умео да се одрекне најархаичнијих и првобитних технологија управљања, администрирања и манипулисања свешћу поданика, који су оличени у нацизму.
Особености присутности Албанаца у светској историји су искључиво војно-терористичке. Са становишта других, не-војних аспеката људске цивилизације имамо колосалну провалију, одсуство иоле значајног доприноса не само светској, већ и регионалној цивилизацији и култури од стране Албанаца.
За то, наравно, није крив албански народ (нема лоших народа), већ кривицу сносе они који су, вековима гајећи и конзервишући албански пећинско-зоолошки нацизам, спречавали нормалан развој албанског народа, богаљили саму душу народа, усађујући тероризам и пљачку као главни приоритет.
Искуство досад у свету спроведених денацификација доказује да је та болест у принципу излечива, али је ретко кад подложна самоизлечењу. Зато данас на сав глас говоримо о потреби међународне денацификације Албанаца, по узору и по правилима које су јануара 1946. године предложили чланови антихитлеровске коалиције. Време је да се најзад, пола века од заузимања Берлина, сврши са резерватима хитлеризма на планети!
1 Видети: Мала Совјетска Енциклопедија, Москва, 1930. г.
2 Цепидлачки историчари из САД пронашли су стенограм седнице у Оберсалцбургу од 22. августа 1939. године (уочи упада у Пољску после кога је уследило „коначно решење јеврејског питања“), и у њему фразу коју је Хитлер упутио онима који се прибојавају одмазде: „Наша сила је у нашој навали и нашем зверству; ко се сада сећа покоља Јермена?“
3 Важно је истаћи да су савремени Азербејџанци, организатори најзверскијег геноцида над Јерменима и другим хришћанима 1988-93. г. себе званично прогласили за потомке Албанаца и становништво Кавкаске Албаније. Тешко је рећи да ли је то заиста тако, али је рукопис (масовна убиства, зверска мучења, потпуно неразликовање добра и зла) у случају Бакуа и Косова врло сличан...
4 Видети: Шимон Бриман. Муслимани у СС, а такође: Ромањко О.В. „Добровољачке формације“ од балканских муслимана у армијама држава „Осовине“.
