Они који би да користе ресурсе Русије против њене воље, суочиће се са руским нуклеарним потенцијалом. Уласком Србије у НАТО -неминовно би наишло на неодборавање, покуду, не само у руском естаблишменту, него, што је много значајније, у руском јавном мњењу. У Русији би се, противно традицији српско-руског пријатељства и разумевања, створило нерасположење и разочарање српским понашањем - каже Милош Кнежевић
Русија ка Европи Уније и у њој више не делује на класичан геополитички начин. Русија је традиционалну геополитику тврде моћи, која је крахирала заједно са СССР-ом и Варшавским уговором, са извесним закашњењем мудро надоместила геоекономијом која испољава изузетну финансијску ефикасност, а тиме и структурну моћ друге врсте. Појава на светском тржишту, слободна трговина, међународни аранжмани, руске транснационалне корпорације, инвестициони и финансијски капитал, све то заједно изградило се у нове симболе раста руске моћи.Реч је, заправо, о политекономским, геоекономским компонентама „велике стратегије“ или „велике геополитике“, тачније речено - енергетске геополитике.Тиме што је руска геоекономија дошла у први план, геополитичка димензија руске спољне политике и међународног положаја није укинута нити је нестала, већ је само пригушена на изглед мање конфликтним односима економске размене и сарадње.То каже аналитичар, публициста Милош Кнежевић, уредник часописа „Национална стратегија”, говорећи о експанзији руске економије, успону енергетске моћи свету, али и о деликатном положају Србије у случају евентуалног приступа НАТО .
Русија је као земља историјски и културно-цивилизацијски обликована геополитика! Али, Русија је, такође, ресурсно и геоекономски обликована држава!
– Досадашња Русија је навикла свет на своју трансконтиненталну просторну величину и протезање, али не и на културу сопствених економских добити. У новом светском економском поретку – политекономска и геоекономска улога Русије ће задобијати све већи значај. Ресурси су ретки и исцрпљиви, па ће земље и савези које их поседују бити пред изазовима њихове разборите употребе, али и пред све јачим искушењима одупирања онима који желе да их присвоје. Када је реч о Русији, они који би да користе њене ресурсе против њене воље, суочиће се са руским нуклеарним потенцијалом. То је, несумњиво, граница преко које не би смели да пређу.Геополитика и геоекономија не одударају једна од друге, нити се искључују. Геополитика има неизбежну геоекономску потку. Као што је економија дата у политичкој димензији као политичка економија, тако исто и политика има просторну, тј. географску димензију као геополитика. Просторно утемљење економије упућује на геоекономију. Геоекономија и геополитика се, дакле, не искључјује, него делују по начелу претежности испољавања. Опредељење за један или други тип (гео)политичке или (гео)екномске акције, условљен је карактером епохе и природом актера. Тако је и у случају Русије. Новија историја показала је да теорија ограниченог суверенититета у међународним односима није деловала и не делује само према револуционарним мерилима светске револуције и мондијалним циљевима заштите људских права, него и на неолибералној платформи ничим ограниченог и слободног приступа природним богатствима. Управо према том мерилу руски ресурсни простор је велики изазов за све оне земље и геополитичке агломерације које су, према принципима потреба, реткости, и (не)доступности, пред перманентним искушењима политичког и економског продора, не само у руску интересну сферу него и на државни простор саме Русије.
Већи део Европе Уније је, наиме, доспео положај зависан од руских минералних сировина, енергената, гаса и нафте. (Северни ток, Јужни ток). Русија на тај начин цевоводима и пласираним капиталом пенетрира у ЕУ, без посебне потребе за другим репресивним и неекономичним начинима просторног овладавања. И управо на том месту настаје контрадикција; западни свет, оличен у две кључне алијансе – ЕУ и НАТО – не одустаје од проширења на Исток, док се истовремено Русија економским путем „враћа“ на просторе од којих је не тако давно одустала. Резултат супротних процеса је енергично руско противљење западном ширењу и евроамеричко провоцирање руске снаге и стрпљења.Два су еклатантна, уз низ мање драматичних примера који указују на текућу промену односа моћи, а тиме и геополитичке ситуације.
Мислите на муњевити Грузијски рат у августу 2008. који није био само споредна кавкаска епизода рестаурисања руске интересне сфере у пограничним земљама, него и успешна демонстрација динамике и стратешких циљева Москве у новој мултиполарној етапи међународних односа.
– Русија је Грузији и свету на упечатљив начин показала политичку и војну спремност да заштити грађане Јужне Осетије и Абхазије од авантуре грузијске војне интервенције, а Грузија подстакнута са стране, непотребни и манипулативни авантуризам чаркања великог суседа. Тиме се, такође, показало да тип субверзивног провоцирања Русије, какав се догађао у исцрпљујућем Чеченском рату, више није функционалан јер доноси превелике и неисплативе ризике са неизвесним резултатом.Постало је, исто тако, очигледно да се Русија, у реформском међувремену, организационо и технолошки оспособила за превенцију сукоба, али и брзе и ефикасне војне одговоре, када сукоб без њене одговорности узме маха. То се, пре свега, односи на политичку припрему и дипломатску одлучност у руским реакцијама на безбедносне изазове те врсте, а онда и карактер и снагу непосредне војне акције када она постане незбежна.У хазардном исходу Шаликашвилијеве планиране непромишљености Евроамерика је ћутке одустала од убрзаног пријема Грузије и Украјине у НАТО, јер би је, по свему судећи, такав чин увео у нове и све оштирје конфликте који би се, највероватније, завршили на штету западних експанзивних амбиција на Кавказу.
Тиме је европски Запад, можда и невољно, заузео став да поводом кавкаског инцидента не жели обнову конфронтације са Русијом.
– Оправдани разлози су се могли пронаћи у жељи бриселских еврократа да се обнови веома важан Споразум о стратешком партнерству и сарадњи ЕУ - Русија. У милитантним евроамеричким круговима, међутим, већ у првим данима сукобима је са разочарањем установљено да њихов „наранџасти“ пулен из Тбилисија, грузијски председник Михаил Шаликашвили, није дорастао постављеним задацима. Његова сугестивна медијска појава и запаљива реторика одударали су од стварних могућности у реалној регионалној политици.Мада се тенутно нашла на мети европске дипломатије, Русија није одмах одговорила захтевима емисара Николаса Саркозија и председникка европске комисије Жосе Мануела Бароса, уз неизбежног „комесара“ за спољну политику и безбедност Хавијера Солану. Русија, наиме, није удовољила захтевима Европљана да се руске трупе тренутно повуку са грузијске територије и обуставе сва непријатељства. Штавише, руски председник Димитрије Медведов је препоручио делегацији ЕУ да схвати и призна измењену постконфликтну реалност и помири се са промењеним границама Грузије.
Русија је, по свему судећи, извукла поуке из сецесионих и постсецесионих сукоба на сопствнеом тлу, али и из комликованих југословенских ратова и косовског статусног случаја.
– Једна од поука резултирала је одбојним ставом руске дипломатије према неодмереним захтевима европских изасланика да се неуралгична зона сукоба премрежи посматрачима, „мировњацима“ и „хуманитарцима“ најразличитијих врста -УН, ОЕБС, ЕУ, тзв. невладине организације... Таква врста већ виђеног западног уплитања и мешетарања на основу тобоже „угрожених људских права“, са руске стране није дозовољена у пуном, већ у пажљиво селектованом, ограниченом и ороченом обиму.Упркос западних очекивања да ће сукоби дуго трајати, Грузијски рат је (пре)брзо окончан, а постојеће стање разграничења прихваћено је као неминовна стварност руско-грузијских односа. Напослетку, грузијски председник је доспео у двоструку немилост: својих иностраних ментора, али и грађана Грузије који су се разочарали у његове самовласне, неуке и аутократске потезе.
Неспоразум око транспорта гаса, тј. Гасни рат Русије и Украјине (зима 2008/2009) Русија је, такође, после дугих, мучних, а на моменте грубих преговора, решила у своју корист.
– Тиме је Москва прозападно оријентисаном Јушченковом режиму у Кијеву не само ставила до знања озбиљност енергетске геополитике и геоекономије уопште, него је и Европи Уније указала на далекосежни значај неометаног снабдевања из обилних руских извора у Сибиру и каспијском региону.Запад није упао у руску енергетску замку, него је Русија напослетку демонтирала давно постављену замку Запада, у коју је управо она несмотрено упала у времену лакомисленог Горбачова и полусвесног Јељцина. Путин и Медведов су напокон схватили стварни историјски и економски карактер прве деценије 21. Века. Енергични руски двојац је брзо разумео важност политике „чистих рачуна“ и заштите националлних ресурса, бар онолико прагматично колико и њихов егоистични трансатлантски ривал, до мало пре тобожњи „партнер“ – Америка. Јер, рат за руске ресурсе није почео у Украјини, него се на том месту само наставио у „гасовитом облику“. Стара је то прича коју су савремени владари из Кремља потанко проучили и извукли тачне закључке.
Тронедељна обустава испорука руског гаса преко Украјине, у најхладнијим данима усред зиме, потврдила је забрињавајуће крхку архитектуру енергетске (не)безбедности ЕУ. Брисел је, игнорисањем Русије и наслоном на Америку, своју енергетску позицију градио деценијама, најчешће применом „рачуна без крчмара“. Несувисли рачунџија је, дабоме, била ЕУ, а отсутни крчмар Русија. У овом часу је видљиво да западне земље нису толико пасивне – уосталом оне такве ни не могу да буду – колико је ресурсно освешћена Русија постала активна, са све бројнијим енергентским иницијативама које, по свему судећи, узрујани западњаци не могу да прате
Показало се, такође, да је алтернативни цевовод Набуко за који се из сопствених разлога залаже Америка, прескупа работа, а руски предлог изградње Јужног тока са складиштима – чија траса пролази кроз Србију – много изгледнија, сигурнија и вишестрано исплативија варијанта.
– Управо постојећи и будући евро-руски гасоводи и нафтоводи најсугестивније указују на природно очекивање енергетске сарадње Руске федерације и Европе Уније. Али, та природно ресурсна упућеност мањег дела Европе обликованог у Унију, као да не иде на руку Америци која, очигледно, још увек има другачије идеје организовања евроазијског а тиме и руског простора.
У јаке мотиве руског спољнополитичког ангажовања према Европи Уније спада и противљење америчком постављању ракетног штита у Пољској и Чешкој, земљама Нове Европе које су преблизу западних граница Руске Федерације.
– Инсталирање ракета „Патриот“, уз изградњу истурених америчких војих база је, у ствари, део ненапуштене стратегије опкољавања Русије, која у измењеним условима не може да доведе до пожељног резултата. Безбедносни аспект евроамеричког хтења наводне заштите од ракетних претњи које Европи Уније и Израелу долазе од Ирана и фанатичних исламских групација, указује на скривене мотиве наоружавања источног лимеса Европе. Нијер реч о декларисаним циљевима борбе против екстремизма и тероризма земаља које евентуално поседују оружје за масовно уништење, већ о скривеним експанивиним и нападним интересима који су суштински уперени против Русије.Изнуђени руски одговор могао би бити симетрично инсталирање ракетних система на западним границама према ЕУ, што би довело до нове рунде наоружавања, а можда и до отварања прве постхладноратовске трке у наоружању. Таквом милитаризацијом и ескалацијом би, дабоме, у воду пала Обамина идеја руско-америчке кооперације, али и спремност за договоре које испољава руски врх.
Једна од чворних тачака неслагања руске и евроамеричке спољне политике, не само у Европи него и шире, јесте уставни и међународноправни статус јужне српске покрајине Косово и Метохија?!
– Може се рећи да према нерешеном проблему Косова и Србије руска страна испољава изузетну осетљивост и чврстину, које не проистичу само из традиционалне словенске и православне наклоности према Србији, него и упадљиве чињенице да је и Русија на постсовјетском простору доживела својеврсну балканизацију и косовизацију, те да је стекла властите (изванбалканске) „Балкане“ и своја страдална „Косова“.Руски и евроамерички став се у погледу садашњости и будућности Космета радикално разликују. Евроамериканци сматрају да је стварањем лажне државе „Албаниде” и „Натоиде” политички и правни статус дефинитивно решен. Вашингтон је убеђен да преостаје још само пуно државно признање те геополитичке и војне креатуре. Насупрот томе, Русија, са другим великим државама из групације БРИК, сматра да Republica Kosova, као изванправна и противправна сецесиона творевина, не може да буде пуноправни и поштовани члан међународне заједнице.Русија, наиме, не прихвата међународну валидност косовског преседана. Русија, такође, не признаје тобоже постигнуту „хуманост“ и „правност“ ситуације на Косову, истичући дискриминацију и сегрегацију енклавираног српског живља на насилно албанизованом делу Србије. Тражећи поштовање резолуције 1244 Савета безбедности, Русија реафирмише изворна начела међународног права и система Уједињених нација. Русија је, такође, недвосмислено против косовске независности под плаштом Еулекса у виду европског протектората.
Сасвим супротно, Америка са својим европским партнерима, упорно промовише албанске интересе, сматрајући да је косовски случај пресуђен и да као „готова ствар“ више не би требало да буде посебна тачка у димпломатским преговорима.
– Евроамериканци, као албански лобисти и протектори, заступају становиште да је све оно што разумевају као „косовску реалност“ засновано на имплицитно прихваћеним одредбама Ахтисаријевог плана. Њих се нимало не тиче сазнање да Ахтисаријев план нису усвојили ни Србија ни Русија, нити органи Уједињених нација.
Како , према вашем мишљењу, Србија доживљава руску помоћ?
– Принципијелни руски став поводом неразрешеног и још увек отвореног проблема статуса Косова, помаже Србији у њеним дипломатским напорима да мирним и правним путем реинтегрише покрајину у свој државни састав. Али, руска подршка Србију, такође, ставља пред тежак задатак профилисања властите спољнополитичке оријентације и прецизирања сопственог геополитичког положаја.
Под претпоставком изостанка руске подршке српским реинтеграционим напорима поводом КиМ, српско хрљење у евроатлантске интеграције би вероватно било снажније оправдавано и незаустављиво. Овако, руска подршка Србији у њеним легитимним и легалним тежњама да се оцелови, гради нову бинарну ситуацију у којој проалбански настројене западне земаља оспоравају базичне српске тежње, а Русија те тежње подржава. Иако је емпиријски и логички јасна, приказана противречност и супротност, изазива подвајања и сукобе на српској политичкој сцени.Са Русијом у у дипломатској позадини и на отвореној међународној сцени Србија више није усамљена земља без саговорника, партнера и савезника. Русија поводом проблема Косова несумњиво пружа подршку Србији, али на изглед истоветан српско-руски став тим поводом није у потпуности лишен извесних недоумица. То се пре, свега, односи на потребу српске стране што бољег разазнавања констелације стварних пријатеља и противника, и реалних могућности збирне „и-и политике“ коју очитава слоган „И Европа, и Косово“.Уз то, руска принципијелна подршка Србији очигледно захтева и одређени напор српске стране у праћењу и придржавању начела међународног права и политичког морала, на висини оних стандарда које поставила Русија у Путиновској етапи обнове глобалне моћи и повећаног утицаја у Европи и на Балкану. Наречени напор је исказан у слогану препоруци да: „Руси не могу бити већи Срби од Срба“, или да: „Срби, свакако, требало да буду већи Срби од Руса!“
У чему је евроамерички антагонизам према Србији?
– Пажљивим аналитичарима не промиче да је Србија у замућеним околностима лавирања између две геополитичке стране, при чему у овом часу изгледа као да се не може одрећи ниједне темељне претензије: ни повратка Косова у свој државни састав, што подржава Русија, али ни укључења у евроатланске савезе, што на вербалној и реторичкој равни подржавају Евроамериканци. Косово и Метохија и Европа Уније су Сцила и Харибда на узбурканом мору савремене српске политике.
Мимо јавног косметског и европског дискурса могућа је, додуше, и прикривена стратегија одрицања од Косова и Европе, појединачно или заједно, али би смишљене омисивне радње ону врсту политичке елите у Србији, која би покушала да их практикује, ставила на тешке манипулативне и демагошке муке. Кад-тад би се, наиме, поставило питање легитимности губитака, па би се страна која их је омогућила нашла ако не пред „судом историје“, оно бар на изборном чистилишту.
Са становишта политичке савести Србија није у моралној противречности. Равнајући се према својим темељним националним и државним интересима, уз дилеме у приказном редоследу, она настоји да оствари оба циља. Проблем, међутим, настаје у домену примарног циља реинтеграције Косова у Србију. Евроамериканци испољавају фундаментални и, по свему судећи, непомирљив однос, тачније речено нескривени антагонизам према било каквој примисли реституције Србије у своје међународно признате државне границе. Евроамерика декларативно и практично оспорава Србију као целовиту државу, а када је реч о српском народу на јужнословенском простору, и било какву могућност његовог међусобног повезивања, изван оквира овековечене подељености на полудржаве и ентитете.Западне силе у овом часу окрњену Србију гурају у прошла времена, непрестано захтевајући прихватање нове, а заправо већ виђене старе окупационе реалности. Србија, наравно, не може да прихвати лажну независност Republica Kosova и сагласи се са захтевом да се добровљно одрекне дела свог народа, ресурса и територије.Евроамерика, вероватно, Србију сагледава у скученим предјугословенским оквирима, не само стога што не дозвољава било какав архаични пијемонтизам, него и стога што активно спречава било какве неконтролисане и можда нелојалне јужнословенске интеграције. Србија није ни довољно јака, ни довољно слаба да би се без тешкоћа уклопила у намењени и наметани територијални и ресурсни, те демографски и политички концепт који не доживњава као основу за сопствени просперитет.
Може ли Србија да уђе западне политичке и војне интеграције, а да њен однос према благонаклоној Русији остане непромењен? Тачније речено да ли би интеграцију Србије у ЕУ и НАТО Русија прихватила, а да и сама не промени суштински однос према Србији?
– У еластичним тумачењима српско-руских односа, при хипотези остварене евроатлантске интеграције Србије, сматра се да би ти односи остали битно непромењени,. да би Русија уважила нови положај Србије, помирила се са новонасталом геополитичком ситуацијом и продужила свој благонаклони став и свесрдну подршку Београду. У овим тумачењима полази се од претпоставке да Србија у руским становиштима има такав статус и кредибилитет, да је у интересу Русије добар однос са Србијом, чак и онда када Србија те односе „расхлађује“ и погоршава. Оваква претпоставка је наивна, јер се не темељи на тачној процени руских интереса и намера, те више одржава политичке жеље у неким деловима српске политичке номенклатуре.Већи број разборитијих тумача, међутим, предвиђа да би у случају уласка Србије у Европску унију и НАТО, Русија фундаментално променила став према Србији и третирала је реалистично, као део ривалског, противничког блока. У таквим тумачењима изостаје претпоставка априорне беноволенције руске стране. Равнајући се према примерима руске нетактичности према Србији, нарочито из раздобља јељцинизма, уочава се могућност руских рестрикција и одбојности према тако сврстаној Србији.Србија је, дакле, у нимало завидном, заправо парадоксалном положају: одузето јој је Косово и грубо „редизајнирана“ национална и државна силуета, а упркос том немилосрдном чину њен званични и владајући део још увек се није одрекао жеље да уђе у интеграцију са оном геополитичком структуром која ју је, не тако давно, демонтирала.При том, постмилошевићевска Србија није ниучему награђена нити подстакнута, бар не онако и онолико да би могло са сигурношћу да се каже како је фундаментална контракција, парадокс надиђен. Штавише, од Србије се све јаче захтева мирење и саглашавање са ненормалном ситуацијом у којој је оспорен њен територијлани интегритет и суверност. Србија, дакле, може да уђе у ЕУ, али не и у НАТО. У оба случаја, евроинтеграције и натоизовања Србије, нужно би дошло до одређених промена у српско-руским односима. Са сигурношћу се може претпоставити да би биле укинуте све привилегије које је Русија у домену трговинске и царинске политике дала Србији пре њене хипотетичке интеграције у западне алијансе.Будући да је Руска Федерација геоекономијом у времену опоравка и полета супституисала грубе форме некадашње совјетске геополитике, српским придруживањем ЕУ, нестали би руски интереси економских олакшица Србији. Србија, такође, више не би могла да користи положај посредника и дистрибутера западних роба и услуга према руском Истоку. Русија би, сасвим сигурно, заузела став утемељен на првенственом равнању према економским добитима, без икакве сентименталности и солидарности другог порекла и врсте. Потребно је рећи: Србија у овом предкандидатском часу, и Србија као део Европске уније, не би била иста Србија у очима Русије!
Ствари, међутим, стоје још горе са евентуалним уласком Србије у НАТО!
– Будући да је НАТО војни савез директно уплетен у експанзивна мешетарања у руској интересној сфери, дуж њених дугих националних и државних граница, улазак Србије у тај савез редефинисао би српски положај у очима руске спољне и одбрамбене политике. Србија би, од тог часа, била третирана као саставни део ривалске војне алијансе чије намере према Русији нису увек пријатељске.У случају у коме би Србија, као никада у својој историји, лојално и дисциплиновано, следила зацртане натовске подухвате - учешће у обукама, деловање у мисијама, провокативним војним вежбама, маневрима, једностраним војним акцијама... – то би неминовно наишло на неодборавање и покуду, не само у руском естаблишменту, него, што је много значајније, и у руском јавном мњењу. У Русији би се, противно традицији српско-руског пријатељства и разумевања, створило нерасположење и разочарање српским понашањем.Одатле се поставља предупређујуће питање: да ли је такав положај Србије потребан и шта би натоизована Србија могла да доживи у будућим геополитичким и геоекономским турбуленцијама које ће да доносе обновљени мултиполарни поредак у условима структурне кризе западног капитализма?
