После победе наше војске код Стаљинграда дошло је до коренитог преокрета у рату и стратешка иницијатива је прешла у руке Врховне Команде Црвене Армије. Москва је почетком августа по први пут ватрометом поздравила своје одважне браниоце који су ослободили Орел и Белгород.
Хитно је требало предузети мере за обнову привреде у областима ослобођеним од немачке окупације. Совјет Народних Комесара и ЦК ВКП (б) су донели одговарајућу Одлуку и почели да је строго спроводе.
Држава није решавала само текуће насушне потребе, мислила је и на нараштај будућих бранилаца - децу коју је рат унесрећио. Тако је иста одлука предвиђала: „Ради смештања, обучавања и васпитавања деце ратника Црвене Армије, партизана Отаџбинског рата, као и деце совјетских и партијских функционера, радника и колхозника, погинулих од руку немачког окупатора, организовати девет суворовских војних училишта, типа старих кадетских корпуса (средњих војних школа), по 500 особа у сваком, са затвореним пансионом за питомце… Утврђује се да суворовска војна училишта имају за циљ припрему дечака за војну службу у официрском звању и да им пруже опште средње образовање“…
Нешто касније је мрежа суворовских училишта повећана на 11. Два суворовска училишта су отворена у систему НКВД (Народног комесаријата унутрашњих послова) у Кутаисију и Ташкенту. У њима су углавном школована деца граничара, службеника НКВД, а касније МУП и МДБ СССР.
У Одлуци су одређени рокови организовања училишта: од 1. октобра до 1. децембра 1943. године. У свим суворовским училиштима је 1. децембра 1943. године зазвонило прво звоно, а 20. децембра су свечано отворена, и уручене су им Ратне Заставе.
За начелника суворовског училишта у Кутаисију је именован пуковник Сергеј Степанович Гурјев (касније генерал-мајор), студент Војно-политичке академије, учесник Првог светског рата. С.С. Гурјев је био врло образован, културан и упоран човек од беспоговорног ауторитета. После револуције је примљен у ВЧК (Сверуску ванредну комисију за борбу са контрареволуцијом и саботажом; претечу КГБ) Петрограда где је радио под руководством Ф.Е. Ђержинског.
У Кутаисију је започело организовање суворовског училишта у року који је Влада одредила. Угледали су се на традиције старе руске војске, у суворовском училишту су се принципа формирања „правих војничина“ држали до ситница. Будућу војну елиту су обучавали најбољи, проверени педагози. Звецкајући ордењем, у разред су улазили наставници – у борбама прекаљени официри, специјално повучени са фронта ради извршавања новог важног задатка. Суворовце су у Кутаисију сместили у најбољу зграду у граду - бившу Комору Судских Законика. Зграда се налазила на живописном месту, на окуци реке Риони.
Суворовско училиште је нови тип школске установе у коме су спојени опште и војно образовање. Нико није поседовао искуство рада у таквом училишту, премда су већина официра-васпитача и сви наставници већ радили у дечјим колективима.
Јула 1944. године, у циљу побољшања услова смештаја и обуке сувороваца, две најмлађе чете су заједно са наставницима и услужним особљем пребачене у зграду бившег санаторијума НКВД код села Махинжаури (170 км од Кутаисија). Међутим, потешкоће услед смештаја училишта у два града, сужене могућности културно-просветних и спортских установа (позоришта, музеја, спортских дворана), благи климатски услови стално су наметали потребу пребацивања училишта на погодније место. Било је неопходно преместити училиште у један од већих културних центара Русије. И избор је пао на Лењинград.
Суворовско училиште је 1946. године из Кутаисија одлуком Министарског савета преведено у град Петродворац Лењинградске области. У Петродворац је заједно са суворовцима из Кутаисија пребачена и група сувороваца из Ташкента.
То су била деца чије је место боравка било ближе Лењинграду него Ташкенту. То спајање двају училишта је допринело настанку братских односа између тих училишта, које су сачували до краја живота.
Суворовци Лењинградског и Ташкентског училишта су у сталној вези, помажу се око запошљавања, лечења, пружају једни другима подршку у тешким тренуцима, испраћају на последњи пут.
Ново училиште се сместило у војном насељу, у коме се раније налазило политичко граничарско училиште, чијих је 70% питомаца изгинуло, јуначки извршивши своју војну дужност, на прилазима Лењинграду. До њиховог доласка је већ много тога у насељу било обновљено. Али је још више тога требало да сопственим снагама обнављају. Официри и чланови њихових породица, подофицири, војници и питомци-суворовци су рукама чистили територију насеља од барикада, јама од бомби и граната, муниције.
По завршетку тог посла, насеље са 43 зграде, стадионом и коњичким парком постало је прави украс Петродворца. Радови нису извођени само у насељу, него и у самом Петродворцу, а суворовци су учествовали и у обнови музеја А.В. Суворова у Лењинграду.
