Озбиљена је немачка визија „предњег простора“ уситњеног Полуострва на коме нема веродостојних и отпорних држава.Антисловенски слоган је гласио: Ништа велико, стално и снажно на европском Истоку! Поготову не, некакве словенске федерације. Њега су се бестидно придржавали и за њега залагали многи русофобни русолози, а на минијатурном узорку балканисти, балканолози и балканизатори! Евроамерика је у постосовијетској ери загосподарила постјугословенским простором- каже Милош Кнежевић
Када је реч о српско-руским односима, у прошлости и у овом часу, управо је етнопсихолошка димензија изразита, почесто у првом плану. Осим рационалних премиса сагледавања односа народа и земаља, нација и држава, свакако делују и ирационални, рекло би се хтонски, а можда и епски односи узајамног привлачења и одбијања. Безмало свака анализа српско-руских веза, у овом и прошлим вековима, заклоњена је филично-фобичним застором, која отежава тачне увиде у стварне односе водећих политичких структура- каже публициста Милош Кнежевић, уредник часописа „Национална стратегија” говорећи о српско-руским односима некада и сада, али и о процени садашњих геостратешких прилика у свету, наглашавајући све пресудију улогу Русије на глобалном нивоу.
Да ли се Србија и Русија уопште налазе у симетричном, узајамном и узвратном положају?
– Симулација односа превеликог руског и премалог српског, глобално утицајног и локалног коме из дана у дан опада значај, дочаравање заједничког рода, словенског „братства“ без стварног јединства националних варијација, симулакрум српско-руских саосећања и узајамности која јењавају или су одавно ишчезла?Погледајмо српски етнонационални, културни и духовни простор у садашњем времену. Сагледајмо га у целини, ако је ракурс мотрења целине данас малим народима и земљама уопште могућ? На једноставно питање где је и каква је Србија у овом часу, нема једног и јединственог одговора. Пре свега, стога што је Србија, подложена разбираспаду, декаду сецесије завршила фатално ослабљена, делимична и обескосовљена.
Да ли је уопште постојала икаква осмишљена српска геополитика, или се геополитика у привилегованој својини и планираном извођењу великих сила, напросто, устремила на Србију као изложени објекат, огољену мету и потом колективну жртву?
– Геополитика високог напона - неки кажу и геополитика хаоса, ја кажем геополитика сецесије - која је попут грома погодила Србију, исказала се усијано и рушилачки.С једне стране, деловао је детерминизам западних геполитичких циљева и сходних поступака, а с друге стране, спонтане самоодбрамбене реакције Србије. Иако је на сваком оном месту на коме је настојала на спасавању целине клеветана да је нападала друге Јужне Словене, Србија се, у ствари, бранила од спољашње и унутрашње опачине оних који су били ради да је растроје и пониште као матичну националну државу српског народа.На жалост, све до исцрпљујућег и поразног краја, интегралистички настројена Србија је, по сваку цену, тежила опстанку јужнословенске федерације на Балкану – Југославије у било ком, чак и у непотпуном и „скраћеном“ облику. На концу разбијања Србија је сецесиону „борбу за југословенско наслеђе“ завршила као резидуална и дубоко трауматизована држава.Ретроспективни противници и непријатељи, а сада перспективни „савезници и пријатељи“ са Запада, намерачили су се да оштете територијални интегритет и по сваку цену оспоре сувереност Србије на најважнијем реалполитичком, националном и, зашто не рећи, митском месту - на косметском делу њеног државног простора.Вазда насмешени „западни пријатељи“ Србије су, у ствари, доследно и упорно осујећивали сваки конструктивни и самоорганизујући српски напор у току протеклих двадесетак година балканске кризе. Пошто су је спречили да одржи јужнословенску федерацију, вајни пријатељи су се постарали да Србија у постјугословенску етапу уђе као нецеловита - окрњена држава.
Може ли се негативни западни став према Србији потиснути из памћења? Не може!
– Промотери глобалне геополитичке моде, евроатлански „дизајнери“ макро-региона Балкана пре су наликовали на истрениране демонтере озбиљних држава, него на доброхотне креаторе одрживих творевина. Јужнословенски „Југоисток“ (немачко просторно одређење, на одушевљење (не)заборављених извршилаца K und K-тестамента, политичара Хелмута Кола, Ханса Дитриха Геншера, Клауса Кинкела, Алојзија Мока...), у посткомунистичкој етапи је темељно а можда и непоправљиво уситњен. Озбиљена је немачка визија „предњег простора“ уситњеног Полуострва на коме нема веродостојних и отпорних држава.Антисловенски слоган је гласио: Ништа велико, стално и снажно на европском Истоку! Поготову не, некакве словенске федерације. Њега су се бестидно придржавали и за њега залагали многи тадашњи совјетолози, кремљолози и, углавном русофобни русолози, а на минијатурном узорку балканисти, балканолози и балканизатори!Протекле деценије су показале како је и по коју цену одиста јединствено насилно раздвајано, а стварно нејединствено усиљено спајано. Свет је био сведок западног геополитичког блудничења на Балкану! Чак и у тобоже постимперијалном периоду, према малим народима још увек је на делу јадна, али зачуђујуће ефикасна политика divide et impera и solve et coagule! Патетично начело опхођења римских цезара и војсковођа према народима с оне стране лимеса на јужнословенском и српском простору доживело банално извођење европских и америчких службеника.
У замршеним вашингтонским и бриселским геопол-игрицама, по злогласном Бадинтервом поучку о распаднутој југословенској земљи, уз Клинтовнову и Соланину интервенционистичку и агресорску „терапију“, намножиле су се немоћне и зависне биберче-државе!
- ДА, Склавиније, Балканиде, Исламиде, Албаниде, Натоиде... Оне су настале као продукт геоактивног полураспада, на основу зрачења „мекане“, постхегемоне моћи Постимперије с оне и ове стране „велике баре“.Скоро заборављени турски Балкан се вратио на велика врата на „крају историје“. Ребалканизованом Балкану није требало много да поврати статус „бурета барута“ и „тигрове коже“. Уједно, згодно је послужио за деноминализовање и десубјективизовање земаља и народа у „региону“. Згурани у скупну одредницу и заједничко име, те земље су се обреле у чекаоници НАТО и ЕУ.Евроамерика је у постосовијетској ери загосподарила постјугословенским простором. СФРЈ није било допуштено да преживи СССР. Они који су током хладног рата потискивали деструктивне жеље и одлагали „посао“, устремили су се на Југославију и Србију у првом подесном тренутуку. Тај тренутак је означио пад Берлинског зида и пораз источноевропског комунизма. Пропаст идеологије условио је ланчану реакцију разбијања и урушавања партијских држава.
Пошто су се распале привидно јединствене ком-партије, распале су се још привидније јединствене државе.
–Ни Русија није била поштеђена источних амбиција ширења Запада. По негдашњој мустри Гордог Албиона „који влада морима“, и британског опкољавања руског и совјетског џина (уз рецептурно терцирање неизбежног Бжежинског), и Америка се у часу слома комунизма одважила на забасавање у руску интересну сферу. Вашингтон је то од прва чинио у ослонцу на логику неодољиве моћи и сазнање да се руска интересна сфера на постовјетском простору више не примећује. Ни по јада, да Русија извесно време није толико убледела да се није довољно примећивала ни на сопственом политичком и духовном простору.Експанзивни западни став, који Русију делегитимизује и истискује из ободних подручја некадашњег СССР-а (Кавказ и земље Централне Азије), са нешто више обзира додуше, још увек је на снази. Иако се оперативно време реализације овладавања руским делом Евроазије променило, евроамеричка геополитичка телеологија у Евроазији још увек делује по тријумфалистичкој полипској инерцији.У обесхрабрујућем раздобљу растројке, застоја и опадања Русије (сукцесивне тетрархије: Андропов – Черњенко – Горбачов - Јељцин) негирање руских националних и државних интереса је западним политичким круговима, више-мање, подразумевано. Аксиом очекиване и делимично остварене пропасти Русије била је омиљена тема геополитичких деструктора, баш као што се данас, у часу кризе, тематизује пропаст Америке. У једном часу је заиста изгледало је као да је Русија на стрмини, низбрдици која незаустављиво води у провалију распада (мисао Александра Солжењицина).
Каснији догађаји ће оповргнути катастрофичку представу о неповратно, тј. трајно ослабљеној, па чак и несталој Русији.
– Био би то, иначе, веома чудан, да се не каже сабласан призор: Свет са Евроазијом, али без Русије која прекрива њене просторе и ресурсе – дерусификована Евроазија!? Уместо простране државе Русије, односно, Руске Федерације – поданички збир локалних мањинашких влада, западни „постколонијални“ протекторати и мултинационалне корпорације? Баш као у најлуђим сновима генерала Вермахта и „хередетираног русофоба“ Збигњева Бжежинског.
Упркос протестантском месијанизму и вери у предестинирано лидерство англоамеричког света у глобалном опсегу, токови историје су се ипак показали као непредвидљиви.
– По ко зна који пут, историја се нашалила са привременим победником, претварајући га у изнурени субејт кризе. Све до недавно, наиме, нису се претпостављала ни разматрала два суштински важна преокрета: могућност да се поклекла и ослабљена Русија опорави, изађе из опадања, активира своје политичке и економске потенцијале и врати се на глобалну сцену као велика сила, и друга
- да омнипотентна Америка финансијски и геоекономски малакса, доживи застој и релативно опадање, да би у амбијенту обновљеног мултиполаризма постала само једна од великих сила. Једна међу неколико сила, а не једина светска сила! Ова фундаментална преконфигурација и ново уравнотежење глобалне моћи у савременој епохи, још није у потпуности објашњено.Присетимо се, скорије прошлости. Све до недавно, а у измењеном облику и данас, Америка је тражила ново европско место за финансијски и војни израз своје политичке воље. Американизовани Запад се примакао Русији, нимало се не либећи уплитања у унутрашње руске послове. Истовремено, земље иза источног лимеса проширене Европе Уније, уведене су у положај економске и политичке зависности. Оне су,једна за другом, ресателитизоване, пацификоване и дисциплиноване. Својевољно су припале обећавајућем западном свету и тиме геополитички вестернизоване.
Дводеценијској политици западне експанзије на Исток није било суђено да препозна властита политекономска ограничења и крајње геополитичке домете.
–Показало се да је нереалистично претпостављана потпуна економска, политичка и војна апсорпција Евроистока у кратким интервалима. Ишло се даље - преко историјског hibrisa - па су у апокалиптичком маниру измаштавани синопсиси и сценарији пропасти и комадања Русије, баш као што је иста паклена замисао тестирана у балканском експерименту разбијања југословенске федерације. Равнајући се према сопственим замислима глобалне и континенталних интеграција, две западне асицијације: Америчка унија и Европска унија опослиле су око укдидања свих унија на европском Истоку. У нечему су успеле, у нечему нису.
У поменутом горбачевљевско-јељциновском раздобљу постсовјетске Русије (1986-2000) Балкан је као terra nullius био via facti препуштен необузданом располагању Запада. Целокупни транзициони аранжман постауторитарне рестаурације изведен је помоћу вулгарног неолибералног, монетаристичког и фискалног обрасца дивљег капитализма, у задатим контурама новог геоекономског и геополитичког дизајна Полустрва. У неким земљама европског истока извршена је темељна дерегулација и деинституционализација, са циљем слабљења државе и успостављања покорних клијентистичких режима.Опчињена хладноратовским тријумфом над СССР, Руском федерацијом као доскорашњим глобалним ривалом, Евроамерика је пожурила да низом савезничких аранжмана цементира своју хегемонију у континенталном међупростору, у земљама од Балтика до Егеја, посебно на Балкану. Трансатлантски савез је формирао ново следбеничко јато у Источној и Централној Европи које се, са необичном посвећеношћу и лојализмом, упрегло у редефинисане циљеве Алијансе.
Судбина Србије била нешто другачија!
– Од како постоји у независном и модерном облику (Берлински конгрес 1878), Србија се саживљавала са споља наметаним условима и уценама и уз бројна одупирања и саглашавања покушавала да опстане на европској сцени независних земаља. Новија историјска дешавања су показала да је Србија изложена, у неку руку изазовна ,а тиме и ризична држава, којој се лако уручују беспоговорни ултиматуми. (1914, 1941, 1948, 1991, 1999, период од 2000. до данас).Изгледа да Србија ни у једном часу није била довољно велика и снажна да одврати интересенте за њен нестанак, од насртљивости и агресивности, али ни довољно мала и слаба да се помири и покори усуду стално угрожаване и нападане земље. У тежњама предупређујућег одвраћања Србија није успевала ни пре стварања Југославије, ни у Југославији, ни после нестанака Југославије. Србија се, наиме, суочавала са злослутним ултиматумима и као прва предјугословенска Србија, и у првој и другој Југославији, и као трећа Југославија, и, напослетку, као друга, постјугословенска Србија.Историја је показала да су ултиматуми уручивани Србији били, или непосредни узрок великих светских и регионалних сукоба и ратова, или њихов ланчани плод.У свим, али дословно у свим српским екстремним и ултимативним ситуацијама учествовала је и Русија (као Русија, или као СССР). И то пет пута (14', 41', 91', 99', и после 2000.) на страни Србије, Југославије, а само једном 1948. против тадашње, Титове Југославије.
Претежна руска, односно совјетска улога историјски се очитовала у савезништву, саосећању, подршци, помоћи и заштити Србије.
– Историјски примери предочених српско-руских односа указују на њихов нелокални, у сваком случају изразито европски и заправо, глобални карактер.
Године 1918. је, између осталих узрока, и због заштитничког уласка у Велики рат 1914. дошло до пропасти Руског царства. Отуда је потекла јељциновско-козирјевска бојазан да би отсуднија руска помоћ Србији-Југославији 1991-1995-1999. могла да изазове већ виђени ефекат пропасти, овога пута постсовјетске и посткомунистичке Русије.Сетимо се историје -1941. Краљевина Југославија је иако кратким Априлским ратом ипак пролонгирала остварење нацистичког плана Барбароса, да би потом снажним герилским покретима „иза немачких леђа“ олакшала посао Црвеној армији. На тој основи се изводе савремене аналогије о српско-југословенској заслузи куповине времена преко потребног за руски опоравак и снажење. Као што су се некада армије Вермахта заглавиле у леденој руској зими на источном фронту, тако се, отприлике, савремени Запад због изнуђене Балканске Одисије, заглавио у својој планираној експанзији ка руском Истоку. Неизостана из ове приче је и 1948. у првом нескривеном идеолошком, политичком и компартијском сучељавању, отворена је бреша за раскол у до тада компактном комунистичком покрету и зачета Титова ванблоковска политика Трећег света, или несврставања. Тај догађај је, упркос Хрушчовљевих дестаљинизујућих реформи и извињења, многе Русе потсећао на југословенско (српско) „неверство“.Сетимо се и 1991-1995. током сецесионих сукоба у Југославији, владајуће структуре већ разложеног СССР-а, под новим именом и у измењеном геополитичком облику, осим апстрактне солидарности и минималних дипломатских потеза, нису пружиле очекивану помоћ српском чиниоцу који је очајнички деловао на интегралистичкој платформи. Узрок томе налазио се у горбачовљевском еху Јељцинове наивне кооперације са западним силама, суздржаној еквидистанци према свим јужнословенским народима и њиховим предводништвима, на путу њиховог осамостаљења, и, напослетку, анимозитету према Слободану Милошевићу. Слично се поновило марта-јуна 1999. године, током тромесчне агресије НАТО-а на СРЈ, која се догодила у последњој години Јељциновог председниковања,можда убрзала његов одлазак.У отвореном конфликту, ваздушном нападу НАТО на СРЈ, Русија није на одговарајући начин помогла нападнуту земљу. Осим демонстративне солидарности Јевгенија Примакова, већине посланика Руске думе, високих официра, свештеника, уметника и интелектуалаца, и, наравно, огромне већине грађана Русије, ефективна војна помоћ Србији и Југославији је изостала.Напослетку, путиновска Русија (2000-2008) одлучно је стала на страну СРЈ, привремене ДЗСЦГ и на концу Републике Србије, пре свега у решавању проблема статуса покрајине Косово и Метохија.
Да ли је расклимани мозаик јужнословенских прозападних федерата у интересу Србије, или је она према стању поделе равнодушна? Да ли је прозападно усмерење Србије у њеном сопственом интересу? Шта о томе мисле Србија и Русија?
– Русија је сопствено разлагање зауставила на више начина, од којих су најмаркантнији савезни облици: Руска Федерација, Заједница Независних Држава и Државна унија са Белорусијом. Уз то, међу земљама бившим совјетским републикама на снази је Споразум о колективној безбедности, поводом кога је белоруски председник изразио жељу да се преобрази у евроазијски, источни НАТО.Повећани значај своје глобалне улоге на евроазијском простору Русија је поентирала 2001. стварањем асоцијације земаља Шангајског споразума. Чланице ШОС-а су: Русија, Кина, Казахстан, Узбекисктан, Киргистан и Таџикистан, а посматрачи Индија, Иран, Пакситан и Монголија. Поред низа склопљених савеза, на огромном простору са, са богатим ресурсима и великим бројем становника, Русија се све осетније враћа на оне просторе са којих је узмакла, а на којима је некада био пласиран њен утицај и видљиво присуство.Са на концу осамостаљеном Србијом, на минијатурном територијалном и демографском узорку, не догађа се ништа слично. Србија је, наиме, још увек земља у територијалној регресији, демографском опадању, економском застоју и, што је такође важно, држава без савезника, за сада изван свих предвиђених и непредивиђених интеграција.
Тврдите да је Србија усред интеграционе „приче“, заправо, суспрегнута и закочена на више начина!?
– Тачно! Без провере у бирачком телу је замењен и изопачен редослед великих (макро), средњих (мезо) и малих (микро) интеграција Србије са разноликим интеграционим субјектима, могућим савезницима и партнерима на Полуострву, Континенту и другде.Друго-на првенственом унутрашњем плану Србије не испољавају се довољно јаке тежње за васпостављање територијалног интегритета и суверенитета Србије на Косову и Метохији, у виду придржавања примарног предуслова каснијих, секундарних, и макро-интерграција, затим ,на међусрпском плану не постоје ни најмањи знакови обнове било какве асоцијације, тј. мезо-интеграције три поменуте српске државе и полудржаве. Србија, Црна Гора и Република Српска у овом часу не теже заједништву и заједници. Релативно добре односе Србије са Републиком Српском, прате лоши односи са Црном Гором, па је видљиво да у међусрпском троуглу нема довољно сарадње и привлачењаСа врха званичне политике прокламован је приоритет (велике) европске макро-интеграције, по начелу „И косово и Европа“, без обзира на депримирајућу реалност проалбанског, што значи антисрпског деловања велике већине земаља ЕУ, централних бриселских органа, њихових испостава и поједних функционера, попут Хавијера Солане и Оли Рена.Једностраним истицањем тежње ка евроатлантским интеграцијама, остало је нејасно да ли се постизање тог интеграционог циља, који заступа један део политичке и параполитичке елите Србије, односи само на ЕУ, или и на НАТО, који је, узгред речено, уз подршку ЕУ пре тачно 10 година напао и разорио СРЈ, тј. Србију.Побројане прозападне интеграционе тежње, које обележавају жеље једног броја актера на политичкој сцени Србије, нису утемељене нити потврђене исказаном вољом бирача. Уместо јасно и легитимно формиране слике смера и циља интеграционог хтења грађана Србије, натура се медијски пропагирана пресумцпија расположења и наклоности грађана, насупрот све видљивијих показатеља пораста евроскептицизма у Србији.На крају, грађани Србије лишени су могућности стварног избора спољнополитичке оријентације и геополитичког положаја, јер је онемогућена отворена дебата, како о веродостојном избору редоследа интеграција, тако и о врстама, облицима и смеровима интегрисања. Као илустрација може да послужи олако занемаривање опције војне неутралности која је лансирана и прихваћена у парламенту Србије у времену друге владе Војислава Коштунице.
Набројане недаће поремећеног и измењеног редоследа интеграција опхрвавају Србију у времену све изразитијег практиковања нове руске спољне политике и примене војне доктрине за двадесет први век.
– Последње године прве деценије новог века протичу у знаку убрзаног напуштања униполарног и унилатералног поретка (американоцентрични нови светски поредак) и ширењем међународне праксе мултиполаризма и мултилатерализма.Савремена криза англосаксонског типа капитализма, тако склоног погубним финансијским ризицима и хазардној „репродукцији“ токсичног капитала, обухватила је и зону евра као и Европску унију у целини. Кризе нису поштеђене ни земље БРИК-а (Бразил, Русија, Индија, Кина), од којих се очекује преузимање примата у развоју глобалне економије. Растрошна, конзумерски раскалашна Постимперија, која је у двократном раздобљу бушизма умишљала да може да влада сама до у бесконачност (оптимистичке идеологеме Бжежинског, Фукујаме, Наја, Кенедија и др.), обрела се пред огледалом крајњих ограничења сопствене моћи. Уместо вечне владе „вечног Вашингтона“ свет се суочио са поделом глобалне одговорности и новим типовима асимтеричних сукоба, али и координисане сарадње. Барак Обама наследио је арогантни криптошмитијански бушизам, праксу сучељавања са разноликим „алијансама зла“ и „лошим момцима“ који широм света угрожавају „систем западних вредности и амерички начин живота“. Уз њега је као надев добио и „хумано“ интервентни клинтонизам, тако склон санкцијама, изолацијама, те „милостивим ракетирањима“ непоћудних држава и лидера. Председник, на кога је положена „светлост наде“, већ на првом кораку је попустио пред навалом старог персонала који је компромитован кризогеним и губитничким потезима. Отуда се, већ сада, може говорити обамо-клинтонизму, као прелазној и, највероватније, пролазној антикризној стратегији вашингтонске администрације.
На Западу, наглашено одушевљеном растројком Русије, својевремено је владала горбиманија. Већ са наиласком Јељцина одушевљење је спласнуло, да би са појавом Владимира Путина, не само изостало, него је обновљена интензивна русофобија.
– Путин је у међу западним аналитичарима, политичарима и медијима оптужен за аутократију, обнову ауторитаризма и империјализма, неку врсту постмодерног царизма. Јачање руске државе и њених савеза, брзи опоравак економије и сређивање унутрашњих политичких прилика, ривалски западни кругови су тумачили као повратак на „стари кремаљски систем“ и тоталитарне тенденције. Њима је одговорала олигархијска тајкунада, безочна пљачка руских ресурса помоћу западних банака, компанија, тобожњих невладиних организација, неолибералних медија, квазиексперата и идеолога, која је системски и законски обустављена. (Све оно што у Србији још увек траје!)Путинизам, као наглашени реформизам, али и светоназор утемељен на препознатим и оствареним руским националним и државним интересима, ни издалека није наишао на западну подршку какву је, рецимо, имао конфузни горбачевљизам. Промена односа према Русији била је разумљива, јер се први постбрежњевљевски и посткомунистички идеолошки склоп у Русији, победничком Западу указивао као зависан и подређен, па је стога био прихватљив и здушно хваљен. У Путиновом одиста реформском и државотворном случају није могло бити речи о зависном президенцијализму и маргиналној спољнополитичкој стратегији. Супротно томе, Путин се постарао да руску политику учини независном од деструктивних утицаја са стране, а Русију без сажаљења и малодушности врати на међународну сцену као кредибилног глобалног играча.
Мало је, међутим, запажена глобална асиметрија између избора антикризног председника САД на крају раздобља американократије, и деловања реформског тандема Медведов-Путин, у годинама полета и снажења Русије. Русија и Америка се налазе у историјској асинхронији.
– Чини се да право време Русије и земаља БРИК-а наступа управо у фази изнуђеног редифинисања глобалне улоге Америке. Ма колико хтела, презупчена Америка неће успети да свету наметне властито одређење будућности и повлашћеног места у њој. Промене у будућности ће се, додуше, десити, оне су неминовне, али вишестрано и вишеструко, интерактивним попуштањем и затезањем односа унутар нове „кооперације“ најодговорнијих земаља Запада и некадашањег светског „остатка“.Русија је међу приоритетним земљама са којима Обамина администрација жели да подели ризике антикризног програма. На видику је, дакле, нова међународна политика преливања ризика кризе у облику кооперације, о чему сведочи и недавни сусрет Медведова и Обаме на самиту Г 20, са маркирањем четири врсте проблема који захтевају сталне консултације и све тешњу сарадњу две највеће силе. У договорну „корпу“ спадају: обустава пролиферације нуклеарног наоружања; промена финансијских механизама ММФ и Светске банке; безбедносни проблем исхране, и будућност енегетске безбедности човечанства.
И Русија је, додуше, захваћена таласима светске кризе, али та криза, ма колико имала глобалне реперкусије, ипак није криза коју је она генерисала.
–Због тога Русија нема обавезу да решава и социјализује оне облике светских поремећаја које није изазвала и који је још увек нису захватили. Тим више, што је и сама у не тако давној прошлости била погођена немилосрдним ефектима преконпоновања властитог народа и територија, које није желела нити изазвала, јер су се за то, против њене воље, итекако побринули други. Али, изгледа да у том погледу велика Русија, за разлику од мале Србије, има чвршће и дубље памћење.
Русија, сасвим сигурно, памти своје присуство у Централној и Источној Европи током четири послератне деценије. Оно је било у сваком погледу незаборавно и историјски скупо. Демонтирање Варшавског уговора и СЕВ-а, и повлачење 90-их је, дакле, претходило својеврсном повратку Русије на она места на којима су некада постојали совјетски режими, а сада су земље либералне демократије тзв. Нове Европе.Евроруска зона више није дубоко у копну европског Запада, она је сада помакнута ка истоку. Балтички регион на северу и кавкаски на југу, одвајају Русију од Балтика и Блиског истока. Белорусија, Украјина и Молдавија налазе се између Русије и Европе Уније. Чак и у постуниполарном периоду руска европска политика мора да рачуна на аритмично и асинхроно приближавање ЕУ и НАТО границама Русије. У овом часу се Русија не шири ка европском Западу, она на основу комбинованог атлантизма и евроазијства, само редефинише своју европску зону утицаја и интересну сферу у Европи и којој се, иначе, и сама налази. То да Русија има своју интересну сферу, и изван граница Руске Федерације и ЗНД, стварност је на коју се западњаци поново морају навикавати.
