Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/18.6.2009/

Зашто се зовемо Словени и Руси?



     Сопствено име народа потиче од различитих појмова са којима народ себе повезује, изражавајући свој идеал савршенства.

      Народ у свом имену може тврдити: ми смо људи, а други нису. Тако Маријци себе зову Мари, што значи „човек“, Цигани себе именују Рома, што такође значи „човек“, Чукче своју народност називају Лигјороветљан, то јест „прави људи“. И због тога их не треба корити, таква је древна психологија народа који је себи такво име одабрао.

     

      Народ себе може и овако именовати: ми смо своји, други су туђини; тако се називају Свеји, Швабе, у чијем имену је корен своји.

      Каткад народ прихвата име великог претка, узимајући његов живот себи за пример. По имену легендарног претка се назваше Јевреји и Чеси.

      Има народа у чијем имену се очито чује назив древне домовине – такви су Пољаци и Италијани.

      А има и трагичних случајева, када народ уместо рођеног племенског назива прихвата надимак који су му други народи дали, што сведочи о духовној исцрпљености националних снага. Ето, ми Немце зовемо Немци, некада смо све странце називали немци, пошто нису разумели наш говор и били за нас као да су неми; дакле ми Немце зовемо Немци, Французи их називају Алеман, Енглези их именују Џоман, али они сами себе и дан-данас зову само Дојч.

      Нас, Русе, Летонци и Литванци одвајкада називају Кривас, Финци нас вековима именују Вене, али нама није било ни на крај памети да прихватимо било који од тих назива. Па зашто онда данас покорно прихватамо Русима страно име Русијанин (нова реч у значењу: житељ Русије)? Шта је то, зар то сведочи о нашој националној исцрпљености?

      Та ми нисмо само Руси, ми смо још и Словени. А о чему говори наше друго племенско име – Словени? Везано је за појам говора и речи (на руском: слово). Словени су они који говоре, говоре разумљиво и разумно, за разлику од других, то јест, Словени су опет – своји, који разумно говоре, једни друге разумеју, за разлику од туђина. Глагол „словити“, именица „слово“ – то су корени имена Словен. У стара времена је, понављам, сваки народ у свом имену садржао свој идеал људског савршенства.

      Словени су народ који је оценио ризницу речи до те мере да ју је узео за своје име. И како у светлу јасности смисла нашег племенског имена подругљиво звучи псеудонаучно тумачење имена Словени, што нам га поједини лингвисти предлажу, и то: „житељи влажних долина“, укратко обитаваоци мочвара.

      Друго наше име – Рус – како све нису покушавали да изобличе, коме све нису покушавали да припишу корен те речи. Једна по својим извориштима немачка теорија тврди да су се тако називали Нормани који су дошли да владају Русима у Х веку, то јест наше су нам име наводно наденули туђинци. Друга теорија, по пореклу руска, каже да је име Рус поникло од назива сићушне притоке Дњепра – реке Рос (премда народи себи никада нису узимали називе река).

      Непобитно решење за нас, Русе, најважнијег питања дао је академик О.Н. Трубачов, који је доказао да име Рус потиче од словенског и индоаријевског корена рукс- или рокс-, што значи „бео, светао“. То јест, Руси су народ бео, народ Светлости.

      Према описима арапских извора, у којима је пре појаве словенске писмености по први пут забележено име Руси, то су били високи људи светле коже, светле – русе косе, плавооки; у буквалном смислу речи – бео, светао народ. И сами Руси су своју земљу звали Руса (старо име Русије), буквално „бели свет, једино место могуће за живот, Домовина“. Све оно унаоколо што не насељавају Руси, где се нису одомаћили, за њих није била Руса, то јест бели свет. Можда нам зато никад не расту зазубице на туђе земље, које су пре нас уређене, већ освајамо – чинимо својим, домаћим, рођеним – дивље земље које су пре биле ненасељене, тешко проходне.

      Обратите пажњу на идеал људског савршенства, исконски садржан у нашим племенским именима: Словени – народ Речи, Руси – народ Светлости, племе Белих људи. Али смо данас допустили да наше име – Руси – и прогањају и клеветају. Ко све не кидише, као по команди организатора хајке, да помамно гризе, кида наше свето име. Стари, добро проверени метод: тамо где се славно име не може одједном уништити, може се истребити једино заједно са руским народом, то име треба оклеветати, упрљати, испоганити, вулгаризовати, наметнути му туђа значења, учинити га руглом, символом глупости, то јест толико одвратити од њега паметне и збунити незналице, да би се спремно њега одрекли, радосно прихватили други надимак, само да се не срамоте припадношћу обешчашћеном имену.

      Нашим именом Рус, нескривено нам се изругујући, сада називају оно што никако није руско. Попут отровних печурака се множе „руски лото“, „руска банка“, „руски пројекат“, „руски радио“, „руски видео“ и, дабоме, с посебним ужитком се сладећи – „руска мафија“. Ево се сада појавио пројекат одлагања атомског отпада под називом гробље „Руса“. И очито и сиволично маштају да бели свет сахране у атомској прљавштини. За многе од оних који активно експлоатишу наше национално име, показало се да је неко безочни гуликожа, неко прљави развратник, неко варалица-пробисвет. А прочепркајте ко су газде тих „руских установа“, тамо нећете наћи ниједног Руса, власници „руског лотоа“ су Чеченци, „руски видео“ је у рукама Јевреја, „руски радио“ изричито изјављује да је руски само зато што се емитује на руском језику…

      Истовремено правим Русима њихово национално име одузимају, у штампи и етру се појављују апсурдне фигуре – Татарстанац Иванов, Карелац Сидоров, Башкортостанац Петров, а сви се они скупа називају Росијани, као да су нахочад из племена за које нико не зна. Неко од нас у томе види нескривену спрдњу; како ли је Русу да из дана у дан слуша: Татарин Саитов, Чеченац Умалатов… Русијанин Кузњецов. Други у таквој замени виде запуштену болест раније бољшевичког, а сада демократског интернационализма – раније је име руски потискивано безродним совјетски, а сада се истерује помоћу безродног Русијанин. Али свима нам је јасно да истанчана игра око нашег националног имена заправо представља прорачунату обраду националног разума и народног памћења, и многи Руси, навикли на надимак совјетски, врло лако су га променили у Русијанин. Тако се бескућни, безродни пас одазива на било који надимак, еда би га нахранили. Садашњој власти су и потребни управо Русијани а не Руси, зато што Руси памте да имамо рођену земљу, јединствену Отаџбину, да имамо заједничку судбину, исту Православну Веру и свима нама матерњи језик, и историја је не једном показала да је водити рат против Руса опасно, претешко, нису случајно непријатељи о нама, Русима, говорили – „није га довољно убити, треба га још и срушити“. Зато се Русијани у историји никако нису испољили – нити имају славе, нити честитости, нити врлине.

      Да бисте схватили ко смо ми – Руси – добро погледајте лица руске деце. Та, већ су нас малтене одучили од тога да уживамо у њиховим јасним очима што светло гледају на свет, престали смо да препознајемо сопствену расу у њиховим русокосим ликовима. Јер, ниједан народ нема такву косу – русу. Неизразита, неупадљива, она се изненада прелива племенитом сунчевом светлошћу, као одсјај доброте које су сви Руси пуни. Долази време када морамо одважно исповедати своју рускост и крепити се спасоносном мишљу о томе да смо још увек народ Светлости.

      Треба памтити и деци својој завештати да смо ми, Словени – народ Речи, да смо ми, Руси – племе Светлости, ми смо нација Белих људи. Морамо памтити своја висока имена, бити достојни њих и никоме не дозволити да им се руга.

     


Комментарии (2)