Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/25.6.2009/

Усиљени марш Босна-Косово



     

      У ноћи између 11. и 12. јуна 1999. године руски ваздушно-десантни батаљон је за неколико сати извео одважно пребацивање из Босне на Косово, претекавши тенковске колоне јединица НАТО.

      Колико често су вртели на ТВ-каналима „сличицу“: уплакане старе Српкиње у Приштини љубе наше прашњаве оклопне транспортере… Колико су нас пре тога понижавали, колико су нам пре тога пљували у лице. А ми смо изнебуха читавом свету показали да је рано за расходовање Русије!

      А сада одлазимо са Балкана.

      Данас се друге песме певају, друге су хронике на ТВ-екранима. Догађаји од пре четири године се већ чине историјом. Можда зато тако магловито живимо што јако брзо заборављамо оно велико и добро, заборављамо људе што дивно послужише Отаџбини?

      Ко се још сећа команданта батаљона Павлова?

      Сергеј Јевгењевич је по повратку кући - онако „за себе“ - написао кратке успомене. Он није књижевник. Пуковник Павлов је 30 година служио у ваздушно-десантним јединицама. Управо је он командовао батаљоном падобранаца који је из босанског Симин-хана јурнуо на косовску Слатину.

      „Усиљени марш на Косово. Очима учесника“ - двадесет куцаних страница текста. Тај људски документ одлазеће епохе (ми одлазимо, одлазимо), једноставан и „неочешљан“, никад није објављен. Сергеј Јевгењевич нам је дозволио да га цитирамо у нашем листу.

     

      Пре усиљеног марша

     

      „Тих дана, када су се на Косову одигравали драматични догађаји, ми из руске бригаде миротвораца у Босни и Херцеговини помно смо пратили шта се у суседству дешава. Бомбардери земаља алијансе су управо преко нашег рејона даноноћно прелетали да бомбардују Србију. Око 14 сати 10. јуна позвао ме је командант бригаде пуковник Николај Игнатов и наговестио ми могућност марша батаљона на веће растојање. Наредио је да до 18 сати стигнем у штаб бригаде ради добијања наредбе.

      Приспевши у штаб бригаде, добио сам од команданта борбено наређење: батаљону као предњем одреду предстоји марш од 620 километара и до 12. јуна ујутру треба да заузме аеродром Слатина, 12 километара југозападно од Приштине. Време спремности за покрет је одређено за 3.00 11. јуна. Према томе, на располагању сам за припрему имао 8 сати, од тога 3 сата обданице.

      Приспевши у Симин-хан, уверио сам се да се људи под руководством начелника штаба мајора Вадима Полојана мирно спремају, без ужурбаности. Те ноћи нико није имао кад да одспава, апарат ЗАС (апаратура поверљиве везе - А.Х.) је зазвонио у 5.00. Куцнуо је час да се дејствује, и читав војни механизам је прорадио.

      Батаљон је кренуо. Самопоуздано, лепо, моћно“.

     

      Усиљени марш

     

      „Марш је почео мањом брзином. Још једном сам се уверио у исправност технике, у умеће возача да одржавају одређено међусобно растојање и брзину кретања, извршио проверу система веза. У рејону прикупљања су нас чекали вођа оперативне групе генерал-мајор В. Рибкин и командант бригаде пуковник Н. Игнатов.

      Посаветовавши се, одлучили смо да оставимо део возила, да „олакшамо“ колону. Већ смо имали веродостојне податке о томе да је претходница НАТО прешла границу Савезне Републике Југославије. Требало је пожурити, пошто је нама предстојало да превалимо знатно дужи пут од њих.

      Било је рано јутро. Ретки пролазници-Срби, навикли на наше јединице, нису обраћали нарочиту пажњу на нас. Колона је мирно прошла Бијељину, избила на отворен простор, и… трка је започела. Ускоро смо пројурили преко Дрине и доспели на територију Југославије.

      Свакојаке мисли су ми се врзмале по глави, али је главна била - само да стигнемо. Колона се кретала брзином од 80 километара на сат, па и више, врло сложеном путањом, коју би и „Лада“ тешко савладала, а о борбеним возилима да и не говорим. И све то по врућини од 36 степени.

      Изгледа да је вест о нашем појављивању тренутно облетела читаву земљу. Почели су да се појављују сниматељи, гомиле људи су нам пљескале на улицама градова. Мушкарци су се радовали, а жене плакале.

      Времена смо имали све мање и мање. У једном даху смо пролетели кроз Београд. Даље кретање је постало отежано: путеве су закрчиле колоне југословенске војске која се напуштала Косово. Српски војници само што нису искакали из кабина, поздрављајући наше војнике.

      Око поднева смо се зауставили да сипамо гориво. Позвао ме је генерал-мајор В. Рибкин и одвео до омањег човека уморног лица. То је био генерал-потпуковник В. Заварзин. Он је саопштио да му је наложено обезбеђење проласка батаљона до Косова.

      Поново на пут, напред и само напред. Помислио сам да сада за наше појављивање у Југославији већ читав свет зна. Замислио сам каква ли је паника у натовским штабовима, како ли се издужило лице „нашег“ америчког команданта у Босни Кевина Бернса, када му је испред носа неприметно отишао руски батаљон“.

     

     


      Косово

     

      „Прелазимо административну линију покрајине Косово. Већ смо малтене на циљу. Пред нама је оно главно - аеродром. Само да стигнемо, само да стигнемо. Приближавамо се престоници Косова Приштини. Два сата ујутру, а сви становници града су на улицама. Шта је ту почело! Пуцњава из пешадијског наоружања, праскају петарде, узлећу сигналне ракете, гомиле на тротоарима, вика, звиждуци, свугде севају блицеви фотоапарата, на путу људи падају на колена пред оклопним транспортерима. Боже мој! Шта да радимо? Та неће нас пропустити. Командујем свима да спусте поклопце, а кретање да се не прекида.

      Сат и по касније најзад се искобељавамо из Приштине. Пред нама је Косово Поље. Историјско, свето место за Србе, као за нас Бородино или Куликово поље. И даље нас не „испуштају“ Срби, прате нас десетине кола и мотора. Заустављамо се, још једном прецизирамо задатак заузимања аеродрома, слушамо рапорт извиђача, и напред. Ево га, дугоочекиваног, најодговорнијег тренутка. Батаљон као отпуштена опруга хрли напред ка аеродрому. Непрестано пристижу извештаји официра. Слушам и издајем кратке налоге. Бринем да негде неко не налети на минско поље. Немамо схеме минских поља, а овде их је тушта и тма: и сами Срби су се постарали, а и коме год се прохтело. Пуном паром раде инжењерци потпуковника А. Морева: врше инжењерско извиђање, праве пролазе, али је свеједно ризик велики - мрачно је као у рогу.

      Повремено се оглашава хаотична пуцњава, негде се чују експлозије мина. Ситуација је замршена: Срби се повлаче; час на једном, час на другом месту се појављују борци УЧК, небо обасјавају светлеће ракете, трасе метака, етар је препун реферисања заповедника јединица. Изванредно раде извиђачи мајора С. Матвијенка: не могу да замислим како успевају да се у том хаосу снађу и саопште јасну информацију! Заиста, без извиђача никуд.

      Убрзо бележимо први успех: командир вода капетан Н. Јациков реферише да је заузето путно чвориште на југоистоку аеродрома. За нас је то важан успех, зато што управо из тог правца врше притисак учковци, пошто одатле треба да стигну Енглези. Сада Јациков треба да се „закопа“ у земљу и држи путеве, док ми, сви остали, будемо обављали свој посао. Реферише командир чете мајор А. Симаков: два вода његове чете под командом капетана П. Качанова и А. Мушкајева пробила су се до писте. Одлично! Сада треба развити успех и без одлагања даље напредовати: одлучно, дрско… и јако опрезно. У етар упада глас командира 4. чете мајора В. Коваљова: чета је избила на задати положај, заузевши зграду аеродрома. Свака част Коваљову! А затим један за другим стижу извештаји: капетан А. Кијко је заузео складиште горива и мазива, капетан Д. Рибенцев се бори за групу зграда, вод капетана I класе С. Вахрушева је блокирао тунел, капетан Д. Замиралов је заузео пункт енергетског снабдевања. Засад се све одвија по нашем сценарију. Главно је да не испустимо иницијативу, да исправно искористимо неочекиваност - да све запрепастимо, заузмемо најважније објекте аеродрома, учврстимо се и држимо положај до доласка главнине снага.

      Свиће. У зору опажамо колико је аеродром велики: писта дужине 2.500 метара, мноштво стаза за рулање, хангара, одбрамбених објеката, и то сви саграђени ваљано и моћно, огромне групе зграда. И скоро све минирано.

      Тек сада схватамо колико нас је мало. Како да толику громаду задржимо? Јер, имамо свега двеста бораца, а за заузимање и одбрану таквог аеродрома потребан је најмање читав пук, с артиљеријом, средствима ПВО, јединицама обезбеђења. Значи, сваком ће допасти бреме читавог одељења. Па шта, нећемо се дати.

      Помислих, како су само добри сви наши војници. Млади момци, у животу још ништа како ваља нису ни искусили, нису доспевали у гужвањац, а ево их где наочиглед праве историју. Мењају се времена, приоритети, вредности, али се никад неће променити суштина нашег народа - ипак у нашим људима постоји некакав стожер. Да, добри су ратници Енглези, Французи, Италијани, упечатљиво изгледају амерички набилдовани црнци-двометраши. Али нема у њима онога што постоји у нашем, покаткад неугледном војничићу из рјазанске или вологодске забити. Не схватају они шта је то „треба“ и како је то кад „премда не могу“.

     

      „Ко пре девојци, оном и девојка“

     

      „До пет сати ујутру 12. јуна аеродром је заузет. Сада је главни задатак - учврстити се на положајима, успоставити систем обезбеђења и одбране. Војници спадоше с ногу, али се морамо држати, треба се укопати у земљу, заклонити возила, припремити резервне положаје. У 7.30 ујутру са осматрачнице стиже први извештај о кретању енглеске колоне. Ево, дочекасмо. Нешто касније заповедник једног положаја, капетан Н. Јациков, рапортира да претходница Енглеза покушава да се пробије ка аеродрому, али Јациков не спада у оне који би икога пустили да прође. Крећем ка положају и посматрам призор: на путу попреко стоји наш БТР-80, запречивши пут енглеском падобранском батаљону. Са стране стоји капетан Н. Јациков и нешто објашњава енглеском официру. А томе на лицу згранутост: откуд овде Руси и зашто то њих, Енглезе, не пропуштају? А не пропуштају их зато што су закаснили. Штоно наш народ каже: „Ко рано рани, томе Бог даје“. А можда је још тачније неко у давнини рекао: „Ко стигне први, тај и носи плен – ко пре девојци, оном и девојка“. Сада ћемо вам ми диктирати услове.

      Касније се појављује енглески бригадни генерал. Такође згранут, премда смиренији. Упознајемо се, расправљамо. Рапортирам ситуацију генералу В. Рибкину и пратим енглеског команданта бригаде у наш штаб на преговоре. Ето, тако смо се срели с натовцима. А потом су на преговоре долетели командант Здружених снага енглески генерал Мајкл Џексон и друге главешине. И тим преговорима није било ни краја ни конца.

      А ми смо обављали своје: проучили аеродром, организовали систем обезбеђења и одбране. Током прва два-три дана смо се већ прилично добро сместили, чак смо и бању (сауну) направили. Аеродромска зграда је била полусрушена, у крову су зјапиле огромне рупе, свугде су штрчале жице, под ногама су биле гомиле срче и бетона. Али су се над свим тим гордо вијориле две заставе - руска и ВДВ (ВД јединица). И то нас је обавезивало и уливало нам снагу. И радили смо. Даноноћно. А још смо чекали појачање.

      Али нам није било суђено да га убрзо дочекамо, пошто наша бивша „браћа из социјалистичког лагера“ нису дала нашим авионима из Русије „коридор“ за прелет. Ноћу нам нису давали мира борци УЧК и локални герилци који су нас провоцирали, свакојако нам претили и стално нас држали на нишану.

      Ускоро је стигла радосна вест - почиње пребацивање главнине снага из Русије на Косово, и то комбиновано - ваздушним и поморским путем. Настао је дугоочекивани дан, и ми дочекујемо наше авионе са појачањем из Русије…

      …Дошао је тренутак повратка у Босну. Испратили су нас свечано, с великом захвалношћу. Сводећи рачуне, рећи ћу: запала нас је велика част. Задатак смо извршили и тиме се поносимо. Да су на нашем месту били неки други, уверен сам, и они би тај задатак извршили, пошто је тако требало“.

     

      Иза страница успомена

     

      Чудно, Павлов је на Балкан стигао на први војни службени пут у животу. Син пилота ловачког авиона, као дечак је маштао да постане тенкиста. Али је потом заједно са другом решио да окуша срећу у Рјазанској високој ваздушно-десантној командној школи. Имао је среће. Уписао се 1973. а 1977. године завршио. Служио је у 7. гардијској ваздушно-десантној дивизији, а од 1981. године је постао официр-предавач у својој школи.

      Босну су 1998. године само Американци сматрали војиштем. За наше војнике и официре је служба у колективним снагама за одржавање мира (СФОР) била права „бања“, где су још и плаћали по 1.000 долара месечно. Али ето, задесило га је тешко искушење, и „бања“ је отишла у други план…

      Павлов је вероватно имао „опругу“ која му је омогућила да у првом рату у животу достојно обави свој војнички задатак. Као метак у реденик, стао је на своје место кад је затребало и војни задатак добро обавио.

      Иза страница успомена је остало много тога. Командант батаљона није знао тада, по повратку са Балкана, да је беспримерни усиљени марш на Косово могао добити сасвим другачију оцену у Русији. Присталице двеју дворских групација у окружењу Бориса Јељцина рано ујутру су се „гуркале лактовима“ пред спаваћом собом „свенародно изабраног“ првог Председника Русије. Показало се да је спретнији и упорнији био представник „партије рата“. Он је реферисао Јељцину да је наш десант већ у Приштини. Борис Николајевич је рекао само једну реч: „Ју-на-чи-не!“ И зачуле су се фанфаре. Да је реферисао други човек, могуће је да би председникова реакција била другачија. Јер, чак ни у нашем МИП-у ништа нису знали…

      Командант батаљона Сергеј Павлов није ништа знао ни о томе да су он и његови борци истог јутра 12. јуна 1999. године могли ступити у борбу са америчким специјалцима или доспети под бомбардовање натовских бомбардера. Бил Клинтон, председник свемоћне Америке, побеснео је због непредвидљивости Руса и подмуклости свога „друга Бориса“. Из ваздухопловне базе у Немачкој је полетео авион са специјалцима. Правац - на Косово. Али се приликом полетања на авиону откинула једна од причвршћених боца са кисеоником. Пилоти су се престрашили и предомислили - „Херкулес“ је сместа заокренуо на аеродром са кога је управо узлетео.

      Клинтон је телефонирао команданту КФОР (међународних снага за одржавање мира на Косову) британском генералу Мајклу Џексону: бомбардујте Русе! После ћемо се „вадити“ непознавањем прилика (Руси су заиста ушли без „куцања“), рећи да смо мислили како бомбардујемо Србе који нису напустили Косово.

      Генерал Мајкл Џексон је без размишљања изрекао историјску фразу:

      - Господине председниче, нећу да преузмем одговорност за почетак трећег светског рата.

      Клинтон је после тога позвао телефоном Јељцина и договорио се са њиме да аеродром у Слатини остане под контролом руских падобранаца.

      Пуковник Павлов је за обављени задатак на Балкану награђен орденом за Одважност и медаљом „Учеснику усиљеног марша 12. јуна 1999. г. Босна - Косово“. Таквих медаља је исковано свега 300.

      Али, главна његова балканска „награда“ је жена Тања.

      Тања је служила у његовом босанском батаљону као виши писар. Касна љубав је у животу обоје постала она главна.

      Они добро живе. Лепо им је заједно.

      Пуковник Сергеј Павлов је данас на челу катедре Рјазанске Високе ваздушно-десантне школе за управљање војском у мирнодопско време. Има 30 календарских година службе. У тој школи је обучио 4 батаљона питомаца. Неки од њих су сада на власти, неки у бизнису. Зову га и обећавају да му пронађу и „слађе“ место, и са „дебљом“ платом.

      Павлов не напушта војску. Каже:

      - Можда још затребам.

     


Комментарии (3)