Разговор крај тезге:
- Измерите ми, молим вас, два кила мандарина.
- Увозних или домаћих?
- Домаћих…
Домаћим мандаринама зовемо кавкаске,
пристигле из Абхазије или Грузије.
Кажемо „домаће“ и не размишљајући о томе
да те земље већ годинама нема на белом свету…
* * *
„Крај мора, крај сињег мора, где се чују галебова крици…“ - промукао „звончић“ разгласа на плажи ненаметљиво подешава легало на романтичан фазон, ствара летовалишну атмосферу, у којој тако прија опуштање од производних и породичних проблема, лако флертовање и пијуцкање младог јужног винца. А предвече ће бити и коњачић уз ражњиће и шетња у белим панталонама дуж отменог кеја с лаким наклоном главе новој познаници: „`Бровече!“… А сада хтео - не хтео има да се чвариш под неиздржљивим абхаским сунашцем, да гњураш не би ли иоле охладио усијано тело у топлим валовима „сињег мора“, и ако си огладнео да жваћеш пахвал… баклаву… И као да је зарад разоноде купача што се досађују на плажи, иза оближње планинске падине попут зеленог вилиног коњица излеће звонки хеликоптер и устремљује се уз одушевљење дечурлије у бришућем лету право на плажу, заглушујући романтични „звончић“. „И слатким се чини на обали пољубац сланих усана…“ - хеликоптер заокреће и запрепашћени, испрва чак и не престрашени људи виде како се испод зеленог вилиног коњица ка њима пружају беле млазне пруге. И тек када је на плажи букнуо пламен експлозија, подигавши увис песак и шљунак, и зачули су се јауци рањених, сви су изненада схватили да се збило нешто ужасно…
„Мртва сезона“ је те године рано почела на абхаској обали Црног мора. Рат је тренутно збрисао са плажа и купаче, и оне који на њима зарађују - фотографе, масере, трговце свакојаким сувенирским којештаријама… Нико тада, наравно, није могао претпоставити како ће та „мртва сезона“ потрајати скоро петнаест година… Детонирајући штапин Перестројке је тињао, тињао и догорео…“
У ГОСТИМА КОД ПРЕДСЕДНИКА
Напољу истрајно сипи зимска кишица, кисну покуњене палме и еукалиптуси, а у кабинету председника Абхазије Сергеја Багапша је топло, суво и без обзира на званичну атмосферу чак некако угодно… Не треба бити нарочити психолог па да се види колико је уморан тај крупан и енергичан човек. Председник непризнате републике. Лидер малог народа, уз то и током последњих сто година већином разбацаног по читавом свету, тако да у самој Абхазији живи мање Абхаза него изван ње…
Уз овде скоро обавезну јаку црну кафу, уз добовање кише по стаклу и звоњаву телефона, наш разговор се сам по себи стално враћа на рат. Рекло би се да је сукоб са Грузијом већ прошлост, која се већ и може оставити на миру. Али… Али изнова и изнова искрсава питање: није ваљда да се није могао избећи?.. И изнова и изнова искрсава питање: а шта ако опет?..
Сергеј Васиљевич оклева с одговором, као да изнова за себе решава то питање, премда је јасно да је о томе много пута мислио.
- Мислим да се до одређеног тренутка сваки рат може спречити… Али ако се пређе црта… Знате, биће да је у оној ситуацији (распад Совјетског Савеза, несугласице, свуда хаос…) Грузија мислила да ће неприметно, када нико ничим не управља, једном и заувек решити своје проблеме у Абхазији. И пошто је Грузија увек тежила изградњи унитарне државе, сматрам да у том раздобљу практично није било могуће избећи рат.
Јер, управо на дан почетка рата, 14. јула 1992. године, овде је, на седници скупштине (тада сам био посланик и први заменик председника савета министара), разматрано питање федеративног устројства Грузије. Не изласка Абхазије из састава Грузије, већ управо федеративног устројства! А уместо политичког решења смо добили рат. Мислим да је разлог у томе ко је био тада на власти у Грузији. Сем тога, у Грузији је после распада Савеза остало много оружја. Оружја које, по споразуму из Алма-Ате, у принципу није требало да се користи у сукобима унутар република. Совјетско оружје.
С обзиром на све то, испоставило се да је рат неизбежан.
- Причали су ми да је за житеље Сухумија и туристе рат почео отварањем ватре из грузијског војног хеликоптера на плаже одмаралишта? Није ваљда то истина?!
- Да, то је чињеница.
- Али, колико се сећам, о томе се није много писало у штампи.
- Па ипак је то чињеница: постоје документарни снимци, видео-материјали. Снимљено је како хеликоптер испаљује невођене ракете на плажу, територију одмаралишта, снимљени су људи који су доспели под ватрено дејство. Тада су погинули и абхаски житељи, и туристи из Русије… Друга је ствар што у оно време - почетком деведесетих - те материјале у руској штампи нису објавили. Тада је Русија имала другачији став у погледу грузијско-абхаског сукоба.
- Док сам гледао материјале из тог времена, у мени се јавио јасан осећај да је, грубо говорећи, Русија тада једноставно „предала“ Абхазију…
- Тако је, све у свему, и било. Не једном смо се обраћали и председнику Русије, и скупштини, с молбом да се агресија заустави. И знате, јако боли када се уздаш у земљу коју поштујеш, ка којој тежиш, у којој желиш да будеш, а напросто те… Да, потом, када се рат распламсао, помоћи је било: материјалне, хуманитарне.
Али не онакве како сада причају да је наводно руска војска ратовала. Војне помоћи није било. Добровољаца је било - са Кавказа, са Кубана, са југа Русије, ма из читаве Русије. Као добровољци су ратовали људи који су волели и познавали Абхазију.
А то што у Грузији сада понекад пишу… Па, изгубили су рат - треба на неког пребацити кривицу! Ето, и пишу, као, нисмо од Абхазије изгубили, већ од Русије… Ма јасно.
Та Русија је тих година и сама била сасвим у несугласици са својим руководством… Ево сада је ситуација сасвим другачија - у Русији је трезвено руководство.
- Уопште, може се рећи да се тада Борис Николајевич малчице „заиграо“? Причали су ми да сте покушавали да ступите у везу са њим…
- Да, Владислав Григорјевич Ардзинба, наш први Председник, не једном је покушавао да допре до њега, али лично са њим „никако нису могли“ да ступе у везу: те се купа, те „пеца рибу у мору“… Тако да тада реалну подршку нисмо добили. А Јељцину би било довољно да лупи песницом по столу и каже: „Стоп!“ - и не би било толико жртава, не би било онога што се десило.
- А можда то посредно говори управо о томе да је власт у Русији била у некаквом дослуху с руководством Грузије?
- Да.
- Сергеје Васиљевичу, колико ми је познато, сукоб између Грузије и Абхазије није настао деведесетих година, то је дуготрајан проблем?
- Проблем је у томе што Грузија све покушава да изгради унитарну државу, не узимајући у обзир жеље народа који насељавају Кавказ, а ни националне интересе Абхазије. Грузијизацију Абхазије Абхази никада нису прихватали, овде код нас кажу да се сваких десет година дешавају антигрузијске револуције.
- Кажу да се то чак и у совјетско доба дешавало.
- Управо тако. Био сам 1989. године први секретар градског комитета партије, тада је на челу Грузије био Звијад Гамсахурдија. Он је био исти као и садашњи председник. И власт је одлучила: Абхази одвојено, Грузини одвојено. Чак дотле да су делили фудбалски тим, делили универзитет. Одлучили су да отворе филијалу Тбилиског (грузијског) универзитета овде, на бази школе бр. 1. Услед таквог „дељења“ се окупила гомила, дошло је до туче, погинули су људи, било је рањених са једне и са друге стране. У помоћ овдашњим Грузинима су притекли људи из оближњег грузијског - Зугдидског - рејона. Када је дошло до окршаја, ја сам на војном чамцу кренуо у Очамчири, тамо је такође био убијен један од оних што су дошли овамо из Грузије. Договорили смо се са првим секретарима грузинских рејона да ће они доћи да зауставе своје људе код Николајевског моста. Дођем ја на мост - а тамо никог. Чекао сам десетак минута - са грузинске стране се зачуо пуцањ, и погођен сам у врат хицем из сачмаре. Онако, не јако, али непријатно. (И то у време Совјетског Савеза, када нисмо могли ни замислити да је нешто слично уопште могуће у нашој држави!) Затим је почела хаотична пуцњава из аутоматског оружја и морао сам да одем. Грузинска гомила од тридесет хиљада до зуба наоружаних људи се устремила у Сухум. Требало их је зауставити. И то се могло учинити само на мосту. Блокирао сам га аутомобилима, дотерао цистерне за бензин, разлио бензин. Чим би гомила кретала - дизао сам у ваздух цистерне. Хтео сам да дигнем мост у ваздух - тим минера је подметнуо динамит, па смо га „окинули“. Мост се дигао једно два метра - и опет се вратио на место. Није било довољно експлозива. Још сто килограма сам довезао из Кварчелија - истина, све по пропису, уз требовање… Већ потом, када су нашима судили (тужиоцу нашег рејона, милиционерима и мени) у Врховном суду Грузије су рекли да би ми, да је мост пао, осам година одрапили! То је стратешки пут који повезује Русију, Абхазију и Грузију.
…Али је тада још постојао Совјетски Савез, постојале су владине јединице. И оне су ситуацију, премда је то тада било врло тешко, узеле под контролу. А да су Грузини тада дошли у Абхазију, била би каша - народ није био наоружан. Премда сада и причају да су се Абхази наоружавали… Ама ничег сличног није било! Људи су живели у Савезу и уздали се у Совјетски Савез. Надали су се да власт неће дозволити крвопролиће. Али… Десило се оно што се десило. То је било…
- Све у свему, покушавајући да силом задрже Абхазију у саставу Грузије, изгледа да су је Грузини коначно изгубили… А како објашњавате то да је маленој Абхазији успело да се одупре великој Грузији, тим пре у то време добро наоружаној? Та ви сте имали само пешадијско наоружање.
- Да, само пешадијско, али смо, вероватно, ми боље ратовали? Ми смо мали народ, али ником и никад нећемо дозволити да о нас брише ноге. На Црвеном мосту (у средишту Сухума – А.Л.) смо им већ првих дана упада преотели тенк. Затим смо већ много друге технике преотимали. Ја то једнозначно објашњавам: никаква ма и најјача велесила ратујући на туђој земљи није побеђивала. Током извесног времена може и постићи успех, али ће на крају претрпети пораз и отићи. Сличних случајева на свету има на хиљаде. Грузија би у сваком случају тај рат изгубила - ми смо били на својој земљи. Ми смо се борили за своје куће, за своју децу, за своје гробове. Чврсто сам уверен: Грузији апсолутно нису потребни Абхази као нација. Треба им територија. А ми ту територију ником нећемо дати.
- Какви су сада односи између Абхаза и Грузина који живе на истој територији?
- Знате, у том погледу је Абхазија јединствена земља. После таквог рата смо у Гаљски рејон вратили око шездесет хиљада избеглица. (Узгред, Срба се на Косово вратило 2.500-3.000, и још њихове куће имају појачано полицијско обезбеђење мировњака – А.Л.). Односи са овдашњим Грузинима су нормални, људски. Између осталог, у Гаљском рејону је током последње две године степен криминала нижи него у осталим рејонима Абхазије.
- Али, и поред тога, колико схватам, више нема ни говора о уласку Абхазије у састав Грузије?
- Ништа добро од односа са Грузијом не можемо очекивати. Ево ових дана су грузијски диверзанти још тројицу милиционера убили, један је тешко рањен. Та то је чист терористички акт - Грузија постаје терористичка држава. Знате, тероризмом се људи баве онда када се завршава логика одвијања преговарачког процеса. Када не знају о чему да говоре, схватају неодрживост својих ставова - прибегавају терору.
- С тим у вези, како оцењујете рад руских миротворачких снага?
- Миротворци у потпуности спроводе добијени мандат. Са локалним становништвом имају јако добре односе. Ми се уздамо у руске миротворце, за разлику од Грузије, која стално покреће питање замене руских миротвораца такозваним међународним контингентом.
- Ви сте, наравно, против…
- На то никад нећемо пристати! У чему је ту суштина: да се доведу међународне полицијске снаге које ће приморати Абхазију да опет уђе у састав Грузије. Никад!
Народ је своје мишљење о томе исказао на референдуму 1999. године: изградња независне државе. Схватате, ја увек говорим: захвални смо руским миротворцима, њима је увек било тешко. Та, овде је требало да служе миротворци ЗНД, а нико осим Руске Федерације није дошао. А руске миротворачке снаге су током боравка овде изгубиле већ преко сто људи. Убијених, рањених, налетелих на мине…
Осим свести о политичкој целисходности, руководиоци републике Абхазије имају и људску савест и захвалност према онима који нас бране…
- Када се поведе разговор о односима Русија-Абхазија, житељи Русије не схватају баш сасвим шта су то асоцирани односи које Русији предлаже абхаска страна. Када у Русији говоре о Придњестровљу, о Јужној Осетији - све је јасно: улазак у састав РФ. А када се ради о Абхазији, јасности нема!
- Асоцирани односи - то је облик односа између држава. На пример, Маршалска острва су успоставила асоциране односе са Сједињеним Америчким Државама. Дакле, ми ћемо добити независност (а ја у то нимало не сумњам), али је свеједно неопходно старатељство велике државе. Сада је унаоколо много оних који желе да освоје Абхазију. А то је - крв, то су људски животи. И потребне су нам гаранције. Абхазија већ данас живи са Русијом као де факто асоцирана држава: код нас је у оптицају руска рубља, житељи републике имају руско држављанство и личне карте, овде служе руски миротворци, развија се руски бизнис, пензије су руске, граница са Русијом је практично заједничка…
- Нешто попут Европске уније - заједничка валута, слободан прелазак границе и тако даље…
- Па да, и мост који је неопходан у односима са Русијом, ми одржавамо управо кроз асоциране односе.
- Могу ли да наведем аналогију: исте такве односе смо имали са Финском у доба царске Русије - заједничке границе, заједничка војска. Чиновничке структуре. Али је при томе Финска била практично самостална држава која је живела по сопственим законима. Је ли тако?
- Наравно. У овој етапи - подвлачим - ми смо независна држава. А како ће се народ сутра изјаснити - то народ одлучује. У сваком случају - ми смо са Русијом!
