Заиста је данас један од највећих проблема које имамо у Србији медијска неслобода, имајући у обзир да готово сви електронски медији су под контролом владе, и још горе, један њихов веома значајан део је под непосредном контролом америчке политике. То се превасходно и директно односи на Б 92, Фокс, потом и на Студио Б и неке друге. Б 92 и Фокс имају по неколико телевизијских канала као и националну фреквенцију, а и у осталим телевизијама постоји на овај или онај начин утицај макар у делимичном, ако не и доминантном облику ове политике. Опозиционо мишљење и не може да се чује у Србији на електронским медијима осим у строго контролисаним секвенцама. Ту и тамо се може чути по нека изјава неког од политичара опозиције, али зато су огромна већина стручњака, експерата и сл, који се различитим поводима позивају и цитирају редом из дијапазона атлантиста, најечшће плаћеника НВО, сорошоваца и приучених полустручњака који често каријере и своја радна места дугују управо политичкој подобности. Јадна је медијска ситуација у Србији, али зато ће сви стручњаци за медије из НВО, редом констатовати да никада нису биле веће медијске слободе. Укупно посматрано Б 92 је симбол медијске окупације Србије и затомљавања другчијег мишљења у електронским медијима.
Ситуација је нешто боља када су у питању радио програм и штампани медији, али и ту стање ни издалека није пропорционално расположењу читалачке публике и изборном телу. Практично опозиционо мишљење се може видети у недељнику "Печат" (који излази тек нешто више од годину дана), углавном и у недељнику "Сведок", потом у дневном листу "Глас јавности", као и у "Куриру" и "Правди" (мада ова два последња дневна листа додирују повремено границе жуте штампе). Недељник "НИН" још увек није у потпуности потпао и својом уређивачком политиком под имиџ нових власника (номинално швајцарске фирме, заправо мондијалистичког опредељења), али ако пратимо како изгледа рецимо "Блиц" под њиховом контролом, можда није далеко дан када ће се слободно мишљење и у "НИН" у највећем или чак потпуно затомити. Проблем са медијима који су под контролом или под највећим утицајем садашње власти, није само у томе (што је само по себи недемократски показатељ једног друштва), већ управо у чињеници да они изгеда најчешће полажу рачуне газдама ван граница ове земље и што је најгоре са атлантистичким предзнаком, тако да се пре може говорити да ти медији само пружају тренутно услуге политичарима који највише одговарају интересима Великог брата. Тако угледни национални лист "Политика" од доласка на њено чело Драгана Бујошевића добрим делом поприма проатлантистичку и самим тим некад у пракси и антисрпску димензију која је тек невешто прикривена и то само за недовољно упућене.
Иако нисам лично политички ангажован и превасходно се бавим науком, све сам мање спокојан као обичан грађанин и забринут за будућност земље и нашег друштва. Ту је презадуженост земље и слом економског система изазваног превасходно катастрофално вођеном економијом последњих година чија је персонификација неолиберализам, Г 17, а метафора Млађан Динкић, стални притисци и мрачни планови америчке политике према српском народу, која између осталог делује на терену и преко мреже својих плаћеника у српским земљама, као и општа криза и аномија нашег друштва где долази до губљења поверења у опште вредности. То се одражава делом и на нашу омладину која постаје све чешће жртва тренутних задовољстава и порока, а све мање бива усмеравана према правим вредностима и врлинама до којих се може доћи само поштеним, упорним и у континуитету вођеним тешким радом у било којој сфери живота где се жели постићи успех за себе, окружење и читаву отаџбину.
Дакле заиста је можда последњи тренутак да се окрене лист и да се неморал замени моралом нерад - радом, непоштење - поштењем, лаж - истином, издаја - патриотизмом и одговорношћу према земљи, окружењу, прецима и потомцима, стално пропадање и економско и државно руинирање - макар стабилизацијом и минималним напретком за почетак. У том правцу, неопходно је да се изборимо за дијалог, отворени дијалог у друштву и по цену да се о свему не сложимо. Неслобода медија је управо проблем за тај први, почетни, али веома важан корак. Стога Б 92 као симбол медијске неслободе Србије, немогућности и осујећења покушаја спровођења дијалога свих структура у земљи, представља један наш мали инсталирани Гвантанамо. Паралелно са борбом за добијање, прве слободне телевизије са националном фреквенцијом у Србији (и то у двадесетој години транзиције!?) сви ми грађани овог друштва, ма колико имали различита мишљења по многим питањима, треба да водимо борбу и да укажемо (својим слабашним могућностима гледано појединачно сваког од нас), да америчка телевизијска кућа Б 92, као симбол медијске манипулације и неслободе у данашњој Србији не заслужује да бива плаћена нашим средствима, која се на различите начине њима дотурају од државе и пореских обвезника, као и да будзашто столује у државној згради (згради, која да иронија буде већа је припадала Народној банци државне заједнице Србије и Црне Горе која је разбијена управо деловањем америчке политике, концептом Г 17 Плус и медијима где је свакако предводник Б 92) . Када се будемо изборили, макар и у најмањој мери, за извесну медијску слободу и различито мишљење у електронским медијима, можемо имати и такве демократске домете да имамо какав такав увид у рад највиших органа власти, и тада неће бити вероватно могуће да се врше и остале ужасне манипулације чије смо жртве били протеклих година, попут тога да страни амбасадори мењају изборну вољу грађана, да поред одлуке Народне скупштине Србије о неутралности земље, министар одбране потписује уговоре који фактички земљу гурају и одводе у НАТО, потом да се земља задужује додатно и тајно, чак и за следеће генерације, а да се о томе у јавности не зна много и др. Иако свакодневно слушамо да су остварена права и модели правне државе пресликани из Европе, сазнајемо да су права радника уникатно угрожена управо у Србији где је закон о раду тако донет пре неколико година, да смо једина земља где се не санкционише власник фирме који месецима не исплаћује плате запосленим. У осталим земљама је то одмах санкционисано егземпларним казнама док у Србији до правде запослени треба годинама да се вуче по судовима и многи од тога одустају вишеструко уцењени од власника фирме или њеног шефа. Где су ти слободни медији који се баве свим и свачим а највише величањем нашег пута у земљу дембелију и јурење беле шенгенске листе, када запослени могу месецима без последица да не примају своје зараде и да је то уникатан случај у Европи. Да не говоримо о свакодневном прећуткивању или непрофесионалном извештавању већег дела електронских медија националнe фреквенцијe, са бројних протеста незадовољних, несрећних и оштећених, махом социјалне природе, али и политичких демонстрација и манифестација широм земље, укључујући често и сам центар Београда. Јасно је колико је то срасла интересна група врхова власти и колико су медији неслободни, макар не за обичног човека и грађанина ове земље који има огромне амбиције да чак жели да поштено живи од свог рада у макар колико толико стабилној земљи по могућности не окупираној и распарчаној.
Дакле макар делимична медијска слобода и медијски плурално друштво су предуслови, заиста неопходни предуслови и демократске контроле државних органа и стварања каквог таквог слободног друштва. Оно сада постоји у извештајима плаћених НВО којима је свака друга реч већ годинама слобода, демократија, слободни медији, а колико тога има заиста у пракси можемо и сами да видимо.
