У Спасо-Јефимијевом манастиру Суздаља је 1766. г. по указу Катарине II основан државни затвор за „непромишљене робијаше“. Прогонство се примењивало за различите злочине верског, политичког и општег криминалног карактера. За управника затвора је бивао именован настојатељ манастира. Међу првим сужњима је било много лица духовног звања, укључујући и монаха Авеља чије је име тек однедавно познато широком кругу.
Василиј Васиљев - будући пророк Авељ - родио се 1757. г. у селу Акулово Тулске области. До 28. године се ничим посебним није истицао, али је Васиљев изненада напустио породицу, посао и 1785. г. примио постриг у Валаамском манастиру под именом инока Адама. После годину дана живота у манастиру, Адам се осамио у пустари на истом острву, где је добио дар предвиђања догађаја. Сам је то објашњавао тиме што се „незнано како обрео на небу и тамо прочитао две књиге“. Отада је са њиме разговарао неки глас који му је велео да не држи своја сазнања за себе, већ да о њима саопшти „изабранима“, тј. царевима.
Васиљев је после неколико година написао први део књиге предсказања. Њена садржина се тицала царевања Катарине II и изазивала озлојеђеност тако да је ствар стигла до Синода и саме царице. Катарина II је владала већ четрдесету годину, а у предсказањима је речено да ће владати тачно 40 година, и да после њене смрти круну неће добити љубљени унук Александар, већ омражени син Павле. Катарина је била разјарена. Васиљев је због предсказања раскалуђерен и осуђен на смртну казну „због вређања врховне власти“, али је потом смртна казна замењена доживотним затвором у Шлиселбуршкој тврђави.
Катарина II је 1796. г. после 40 година владавине напрасно преминула, а на престо је ступио Павле I. Мистички настројени и ексцентрични Павле, сазнавши из тајног мајчиног архива о предсказањима Васиљева, шаље по њега. Даље почињу да се дешавају чудне ствари. Као прво, монарх наводно тајно разговара са раскалуђером и сазнаје од њега извесна откровења која се тичу судбине Романових. Штавише, Павле та откровења бележи у виду „Писма потомку“ и смешта у архив с ознаком: „Отворити 100 година после моје смрти“. Као друго, Васиљева не подвргавају репресији, дозвољено му је да се опет замонаши. Тако се он 1796. г. у Александро-Невском манастиру поново замонашио под именом Авељ.
Авељ испрва живи у манастиру, а затим га напушта и почиње да странствује по Русији. На крају крајева се Авељ враћа на Валаам, где видовњак пише други део књиге предсказања која се тиче Павлове судбине и скоре смрти. Због својих предсказања Авељ поново доспева у Тајну канцеларију и ускоро поново бива затворен у Шлиселбуршку тврђаву. Кроз мање од десет месеци Павла I убијају. Александар I, који раније није веровао у мистику, ослобађа Авеља и шаље га у прогонство на Соловјецка острва. Авељ се ни ту није скрасио и ускоро је написао трећу књигу предсказања која се тиче Александрове владавине и судбине Русије у најскорије време: најезде Француза и спаљивања Москве. Цар се разбеснео и наредио да Авеља затворе у манастирски затвор „док се његова предсказања не остваре“.
После рата са Наполеоном и разарања Москве, Александар наређује да Авеља пусте, дају му лична документа, новац и дозвољава му да се слободно креће по Русији и изван ње. У то време је Авељ навршио 56 година. Још је био крепког тела и кренуо је на далеко путовање. Авељ је посетио многе кутке Русије, био у Цариграду (Константинопољу, Истамбулу), Јерусалиму, на Светој гори. По повратку у отаџбину се настанио у Тројице-Сергијевој лаври. Авељ-пророк је стекао огромну славу, стално су му долазиле велможе, њихове жене и кћери с молбом да им прориче судбину, одабере правог младожењу итд. Али се Авељ на такве молбе није одазивао, одабравши осамљеност. У манастиру је написао две књиге: „Житије и страдања монаха оца Авеља“ и „Књигу постања“ где је дотакао питања стварања света и човека.
Авељ је ускоро напустио Тројице-Сергијеву лавру и поново кренуо да скита по земљи. И опет озлојеђујућа прорицања - о скорој смрти Александра I и предстојећој побуни племића. Александар I није казнио Авеља због таквих предсказања, али његов брат Николај I, који је од слободоумника добио надимак „Батиновић“, није трпео нереде. Авељ је по заповести Николаја I указом Св. Синода од 27. августа 1826. г. ухапшен и затворен ради смирења у Суздаљски Спасо-Јефимијев манастир. Авељ је у манастирском затвору 29. новембра 1831. г. после дуготрајне болести издахнуо у 74. години живота. Сахрањен је иза олтара затвореничке цркве Св. Николаја. Православна црква 29. новембра обележава сећање на њега. Сву своју имовину и уштеђени капитал - 5.000 рубаља - Авељ је завештао Спасо-Јефимијевом манастиру.
Авељ је задуго заборављен, све док 1901. године последњи руски цар Николај II није отворио „Писмо потомку“ које је Павле I написао после разговора са Авељом и које је у царском архиву лежало тачно 100 година. Шта је у том писму било написано нико не зна, пошто га је Николај II спалио чим га је прочитао. Сматра се да је писмо садржало предсказање о судбини последњег цара Русије. Дворани који су присуствовали читању писма наводно су видели како се цар променио у лицу и рекао: „Сада знам да се немам чега бојати до 1918. године“. А 1918. г. је Николај II са породицом стрељан.
Није сачувана ниједна потпуна Авељова књига, једино одломци и поједине копије. Наводимо неколико Авељових предсказања:
Катарини II (1762-1796) - „…цареваће 40 година“.
Павлу I - „Биће кратко твоје царевање, и видим твој ужасан крај. …од неверних слугу мученички крај ћеш примити, у твојој спаваћој соби ће те злочинци угушити. Исти ће те и прогласити безумником, ружиће лепо сећање на тебе“. Према томе, Покровски манастир и дан-данас чува тајну 30-их година 20. века. Тек предстоји мукотрпан рад у архивима, а засад многобројна питања остају без одговора.
Александру I (1801-1825) - „У његово доба ће Французи спалити Москву, а он ће им узети Париз и назвати се Благословеним. Али ће му потајна патња постати неиздржива, и тешким ће му се учинити царски венац, и подвиг царског служења ће заменити подвигом поста и молитве…“
Николају I (1825-1855) - „Почетак владавине… Николаја означиће борба, волтеријански бунт…“
Александру II (1855-1881) - „Царем Ослободиоцем именован… даће кметовима слободу, а после ће Турке потући и Словене такође ослободити ига неверничког. Неће му бунтовници опростити велика дела, „лов“ ће на њега започети, усред бела дана у престоници убиће га…“
Александру III (1881-1894) - „Миротворац истински. Славно биће царевање његово. Сузбиће проклету заверу, завешће ред и мир. Само што неће дуго царевати“.
Николају II (1894-1917) - „Имаће разум Христов, велику стрпљивост и голубију чистоту… Царску круну замениће трновим венцем… Биће рат… Ваздухом ће људи кано птице летети, кано рибе пливати, кренуће да сумпором смрдљивим један другог истребљују. Уочи победе ће се срушити царски престо. Брат ће на брата устати… власт безбожна ће земљу руску бичевати…“
