Видовдан је духовни стожер српског народа који историјски почиње на Косову пољу, где је 1389. године св. Цар Лазар призвао Србе Небеском држављанству. Избор Царства Небеског - уместо пролазног царства земаљског мора начинити сваки православац. Често вишеструко старатељство, брига о хлебу насушном само замагљују људску свест, те људи престају да јаде и патње схватају као степенице које их враћају у рођену Небеску Отаџбину. Видовдан у Москви је постао још једна поука која је обновила сећање и спасоносну вертикалу истинских духовних стремљења.
На отвореном простору поред цркве је постављена сцена. Свечаност је отворио настојатељ подворја игуман Јован Јермаков, потом су се чуле српске и руске песме.
Пришли смо младићу у мајици са српским националним грбом и у четничкој шајкачи. Испоставило се да је Рус и зове се Александар. Занимало нас је зашто је тако одевен: из искуства знамо да чак и у Србији треба имати довољно одважности да би се отворено носила шајкача - монархистички символ.
- Ја волим Србију - рекао је Александар. - Прошле године где све нисам био. Српски народ искрено воли Русе. Због чега? Не знам. Али сам се у Србији осећао као у Отаџбини; штавише - у Русији се покаткад осећам као у туђини. И не зато што Србе више волим - не. Просто у Русији заборављамо да смо Руси, а у Србији нас на то подсећају и воле нас већ и само зато што смо из Русије. А зашто сам са шајкачом? Зато што Срби јако држе до тог символа. И мени је тај символ драгоцен због љубави према српском народу.
Потом смо пришли двојици Срба - Милисаву Николићу из Ужица и Игору Ружићу из Босне и Херцеговине и распричали се.
Како вам се свиђа Видовдан у Москви?
- Запањени смо - нисмо очекивали да је у Русији такав празник могућ. Јако нам је драго што су нас позвали.
Милисав Николић: Код нас у Србији тога дана обично одлази литија на Газиместан - тамо је постављен спомен-стуб са молитвеним обраћањем српском народу о избору Царства Небескога.
У Србији је сада тешко. Народ је као после пораза изнемогао. Мора проћи време да бисмо схватили како даље живети. Раније сам и ја учествовао у ратним окршајима. На Косову нас још увек има. А са Хрватском смо претрпели коначан пораз. Република Српска Крајина је збрисана са политичких карата. Триста хиљада Срба је истерано из својих домова (према неким подацима ради се чак о 500.000 - К.В.). Они који су покушали да се врате, нетрагом су нестали. Суровост Хрвата је неупоредива са суровошћу Албанаца: Албанци су примитивнији у својој мржњи. Србија је окружена непријатељима. И љубав Руса нам је толико драгоцена да је то јако тешко речима објаснити.
Игор Ружић: Видовдан је и тужан и радостан празник у Србији. Та противречност је од самог почетка била присутна. Многи људи по селима, држећи се старе традиције, уочи Видовдана се не брију нити шишају у знак жалости за ратницима погинулим на Косову пољу. Али се и радост о Господу тога дана у пуној мери осећа. Пораз у Косовској бици је победа; смрт је прелазак у Живот Вечни. Ми из искуства знамо како је тешко пронаћи душевну снагу за радост у тренутку тријумфа непријатеља. Без Божје благодати је таква радост немогућа. То осећање је својствено само мученицима за Христа, о којима читамо у житијима светаца. Искрено се радујемо што овде, у Москви, на Видовдан руски народ дели са нама радост избора Царства Небеског. Толико тога се дешава и, рекло би се, нема се даље камо узмицати. Преостаје нам да погледамо у Небо и узрадујемо се, попут првомученика архиђакона Стефана, томе што нас на Небесима чекају. Свака кап хришћанске крви и патње тамо се високо цени. Јако нам је важна подршка Руса у борби за опстанак, али верујемо да ће доћи и до духовног препорода. Срби су дуго трпели турско ропство, али нису били сломљени - сачували су Православну веру.
Код нас је познато Креманско пророчанство браће Тарабића, написано у XIX веку. У доба комуниста је то пророчанство изобличавано, појавило се много измењених текстова. Али се речи браће Тарабића не могу избрисати из наше свести. Ми чекамо да се из Русије на белом коњу појави Цар Михаил, који ће се родити у Сибиру. По том пророчанству мора доћи до светског рата између Русије и Италије без учешћа Срба. Вероватно предстоји сукобљавање ватиканског духа са Православним духом. Русија ће победити, и тада ће радост Видовдана бити савршена.
Један од организатора празника је
Сверуска друштвена организација „Косовски фронт“. Поставили смо неколико питања председнику те организације Александру Кравченку који је као добровољац ратовао у Србији.
Александре, испричајте, молим Вас, читаоцима „Духа хришћанина“ о разлозима настанка „Косовског фронта“ и које задатке Ваша организација себи поставља.
- Наша организација је настала 18. фебруара 2009. године - сутрадан после проглашења такозване независности Косова. Тај догађај је представљао полазну тачку. Наш главни задатак је свестрана подршка српском народу. Наш покрет постоји већ у преко 20 градова Русије, Казахстана, Украјине, Белорусије и Летоније. Разним акцијама покушавамо да покажемо да српски народ није усамљен у својој невољи, да смо ми са њим и да смо спремни да на све могуће начине помажемо. Имамо неколико програма хуманитарног плана: организујемо прикупљање поклона деци, прикупљање финансијских средстава за људе са Косова оболеле од рака (то су углавном деца), помажемо у организацији војно-родољубивог васпитавања у Србији. Наша делатност је прилично широка.
Зашто је организација названа „Косовски фронт“? Та то је војна терминологија.
- Ту је војна терминологија више него умесна, пошто се рат на Косову наставља и, према томе, управо војни језик најбоље изражава суштину збивања. То јача и наш дух, и дух Срба. Сопствену земљу треба бранити. И треба бити спреман за то с оружјем у рукама. Наравно, ми смо против рата. Али ако затреба да се праведност васпостави војним методама, српски народ је дужан да узме у руке оружје. Главно је да се извојује духовна победа. Како је рекао светитељ Николај (Велимировић) „све видљиво се темељи на невидљивом“.
И када то невидљиво у нама постане крепко, онда ће и затребати да се узме оружје. У случају духовне победе, сви услови за решавање Косовског питања постаће благотворни.
Ви сте већ ратовали у Србији?
- Да, ратовао сам у Босни, провео у Србији 8 година, двапут био тешко рањен. Јако сам захвалан српском народу због тога што су ме они научили да волим руски народ. Како нас они воле - ми себе тако не волимо. Мислим да управо у томе и јесте мисија српског народа - да пробуди руски народ. А сила која дрема у Русима нема са чиме да се упореди. И кључ за решавање Косовског питања се налази у Кремљу.
Буди ли се руски народ посредством Ваше делатности?
- Да, занимање за Србију стално расте. То се лако може видети по бројности чланова наше организације у разним регионима Русије. Чак и данас нисмо рачунали на толики број гостију. Нашли су се људи који су се буквално преко ноћи, за један дан препородили, дубоко појмивши српску тему - приложили новац, сопствено време, сопствену душевну снагу, да би организовали овакав празник.
Шта за Вас значи појам „словенско јединство“?
- Словенско јединство је испуњавање Божје заповести о љубави према ближњем.
Како се односите према Монархији?
- Монархија је Богом установљена власт којој треба стремити као идеалу. Треба улагати напоре у васпитавање духовно-националног карактера нашег народа. Руси имају православне корене. Православље се темељи на патријархалним начелима која су изван Монархије незамислива.
Шта бисте пожелели нашим читаоцима?
Главни проблем савремених хришћана је устезање од делања. Јако је важно радити и много радити, преображавајући свет око себе. Ако смо од Бога добили дар оцрквљавања, имамо одређене обавезе у погледу духовног препорода Русије.
Русима је дато да буду изнад других народа у свему - али то није повод за гордост. Тако сматрају други православни народи.
Треба умети да се буде со света. Треба умети, по Христовој заповести, сведочити своју љубав према ближњим народима.
Извор: „Дух хришћанина“
Катарина Васиљевић
