Лица из 90-их година се враћају у економију да подсете на њене урођене мане. У случају ГЕРМАНА СТЕРЛИГОВА је у питању бартер. Некада се брзо обогатио, отворивши прву робну берзу „Алиса“. Сада се њушка тог пса шепури на вратима Антикризног обрачунско-робног центра (АРТЦ) на 25-ом спрату једне од кула „Москва-Сити“-ја. Кроз Стерлигове прозоре се пружа наполеоновски поглед на престоницу. Ускоро ће ту започети глад, и нежни московски паразити ће нагрнути у село да ору земљу, каже бизнисмен. Сам он опстаје захваљујући натуралној привреди коју већ пету годину практикује у селу, као и алтернативном резервном обрачунском систему. Ако је веровати РБК daily, он ће заменити робно-новчане односе у читавом свету.
- Током 90-их сте основну зараду остваривали на берзи. На чему зарађујете сада?
- Ми смо у АРТЦ направили погачицу од новца, интернета и бартера. Обичан бартер претпоставља узвратну понуду робе. Није је лако пронаћи: онај коме требају комбајни не може их плаћати својом пшеницом, пошто произвођачима не треба толико пшенице. Код нас нема узвратног кретања роба. Комбајне онај ко их поседује испоручује ономе ко има пшеницу, поседник пшенице – ономе ко има станове, власник станова их испоручује поседнику банана. А ми смо у ту схему увели новац као везу између прве и последње карике.
- То јест, међупослови су без новца, а крајњи с новцем?
- Тако је. И зато је новца потребно онолико пута мање колико има карика у ланцу - најмање три пута. То је коначно и потпуно решавање проблема финансијске кризе.
- А откуд паре?
- Из офшор-компанија. Рецимо, постоји човек коме 50 милиона долара бескорисно лежи у офшор-компанијама. Њега даноноћно опседају мисли: како да не изгуби новац и шта да њиме купи, кад наступи дно кризе и све до даске појефтини. А ми му нудимо инструмент. Он нам даје информације само о једном милиону и уплаћује у Сбербанку 20.000 долара, потврђујући тиме да су његови новац и тежње реални. Потом ујутру устаје, сипа кафу, укључује компјутер и у режиму даљинског приступа гледа шта би могао данас докупити и како су се цене промениле.
- Он улази у ваш систем?
- Не, систем му издаје понуде на мејл у виду готових ланаца. Последња карика су његове паре везане за робу наведену у његовој пријави. На пример, компјутер му нуди једну од триста роба. За то ми не узимамо ни цент, 20.000 су и даље његове паре и враћају му се у сто одсто случајева. Изузев једног: ако је обмануо и склопио посао, а нема новца.
- По чему се ваш систем принципијелно разликује од робно-новчаних односа?
- За сваки посао је потребно двоструко мање новца, што је у доба кризе важно. У нашем ланцу су две робне карике и једна новчана, схема није „роба - новац - роба“, већ „роба - роба - новац“. За сваки посао се везује још једна роба: компјутер обрађује милионе понуда, обавезно се нешто пронађе. Али, ствар чак није ни у томе - банкарски кредит постаје непотребан. Новац пристиже из система, попут било које друге робе. Нису потребни ни камата, ни гаранције, ни враћање јемства - све те којештарије на које бизнисмен троши читаве месеце. Тога нема, то је већ просто историја.
- Мислите да ће вам се банке тек онако предати?
- Нама или не нама - није важно. Дух је већ пуштен из боце, и банке то схватају. Узгред, код нас се за њих читав сектор ствара, пошто оне имају огромна неплаћања. Одлазећи у историју, банке постају наши први клијенти зато што ми решавамо њихове проблеме. Ми њихова неплаћања обезбеђујемо робном масом. И сваки пети, четврти или трећи склопљени посао испада новчани. Прва карика увек добија новац. Банкари нам већ долазе.
- Има ли их много?
- Рано је говорити о броју, кад се потпишу уговори - објавићемо на сајту. Али је интересовање огромно. Било би чудно кад код толиких неплаћања у банкарском систему не би свакодневно овамо долазили. Када криза прође, резервни обрачунски систем ће постати основни систем обрачуна у читавом свету. Ми стварамо систем који узбуркано море залива уљем. То јест ублажава стање хиљада предузећа. Зашто устају предузећа? Зато што им мртва роба лежи. Производе „КамАЗ“-е у нигде, тракторе у нигде, грађевинске материјале… То не може бесконачно потрајати. Треба робе покренути међусобно у сусрет, јер су људима потребне. Потребан је механизам, алтернативан новцу кога је постало мало, а сем тога више не излази на крај са потребама. Треба учинити тако да мала количина новца опслужује пређашњи обим робних токова.
- Како је устројен ваш бизнис?
- Већ имамо 24 „кћери“ у Русији и 8 у иностранство, у свакој је 51% наше. Регионални центар склапа са нама уговор о стварању мешовитог предузећа и сопственим средствима отвара по 15-20 обласних и градских канцеларија за пријем пријава. Основ система представља програмска подршка. Њу је развила једна наша добра наменска компанија. Нисмо у стању да усаглашавамо измене са стотинама, а у перспективи и хиљадама центара у земљи, те зато свугде имамо 51%.
- Власничка структура?
- 100% моја. То је отворено акционарско друштво.
- Немате партнере?
- Немам, 30 милиона је читав унети капитал. Људи добијају плате и премије. Зато не шкртаримо. Што човек боље ради, тим више мора примати. Они на врху су на мршавом следовању зато што ће јако много добијати од резултата. Просто треба сачекати да мрежа проради.
- Ко са вама ради? Ваши давни познаници?
- Да, све су то момци из почетка 90-их. Сви су се остварили. Ту су милионери, има један милијардер. Сви схватају: ми сада радимо оно што се дешава једном у сто година. Ми преустројавамо правила игре. И то не зато што смо ми неко и нешто - ми немамо ни новчане ресурсе, ни политичку тежину, ништа слично. Али ми нудимо алгоритам који представља алтернативни излаз из ситуације за владе и бизнис читавог света. Ако то не учинимо ми - учиниће десетине других структура. То ће извести сама идеја а не име.
- Намеравате да мрежом покријете читаву земљу?
- Бесмислено је покрити само земљу, треба покрити читав свет. Сада су валуте толико интегрисане да алтернативни резервни обрачунски систем не може функционисати у националним размерама. Ево видите ли заставице на карти? Хонконг - тамо одлази руководилац, у понедељак ће пресећи врпцу. Лондон је у истој фази. Париз - тамо већ све постоји, Берлин нешто заостаје. Њујорк - све је спремно, али је тамо наш руководилац, Американац, познато лице, омануо. Хитно нам је потребан руководилац у Њујорку! И у Дубајиу већ све функционише. Казахстан само што није кренуо.
- Јесте ли већ имали ланац послова с иностранством?
- Још нисмо, тек се канцеларије отварају. Та, криза је тек почела.
- Како вам је и када синула идеја да створите АРТЦ?
- У августу, када је завршен осетинско-грузијски сукоб. По Саркозијевом доласку је постало јасно да ће бити повучен новац из промета и појавио се дебаланс. Па онда вести из САД о хипотекарним проблемима, засад ситним. Постало је јасно да ће се покренути ланчана реакција. У тој сам средини живео 15 година, био сам учесник IPO итд. И знам да чим негде тресне, прво почиње да се повлачи новац.
- Али је новац био истовремено повучен са свих тржишта у развоју…
- Па шта?
- Па можда рат нема везе с тим?
- Рат можда и нема везе с тим, али је све то било временски повезано. Није то могло у недоглед да траје, када све више људи не ради. Та није ствар у финансијама - то су шарене лаже, било сечене било електронске. Али је огроман број људи у свету током последњих сто година престао да ради. Правници, новинари, пијанисти, момци што стоје на капијама, милиционари… Таквих је све више и више на свету.
- Зар ја сада не радим?
- Да, то се зове послом. Али када број таквих људи расте, све више се смањује шачица људи која их храни, поји, облачи, обува, превози. Више не могу да потегну. Сећате ли се како је један мужик прехранио двојицу генерала? Двојицу је прехранио, а 22 неће моћи. То је преврнута пирамида већ почела да пада. Дебили то виде и мисле да су кризу покренуле финансије. Од шарених лажа ништа не зависи…
- Ви очекујете потпуну промену светског устројства?
- Неће моћи тако да нико не ради а сви на џабака дуго живе. Пре или касније то има да рикне. Да би се пирамида преврнула, потребно је учинити неколико очигледних ствари. Потребан је инструмент за расељавање људи. Новца за то у условима кризе неће бити, потребан је резервни обрачунски систем за расељавање стотина, хиљада светских мегалополиса. Па да се житељи испразних мравињака - ово и о себи говорим - позабаве људским радом: производе, сеју, ору, одгајају децу. И да грофића буде што мање. Природним одабирањем ће остати најбољи новинари, најбољи правници, најбољи махери.
- И када то по вама може да се деси?
- Што пре дође до глади, брже ће се празнити мегалополиси. Та никог нећеш убедити да добровољно оде. Потребан је Лењинград у време блокаде. Да би се отворио пут живота и да њиме народ без размишљања крене.
- Ви очекујете глад?
- За сваки случај се спремам за оно најгоре. Имам своје газдинство, имам овце. И краве, патке, гуске. Ево имаћу милијарду долара - нећу ваљда њих да жваћем? У Лењинграду је у време блокаде мој познаник имао велики стан: скупе слике, прескупи Шаљапинов клавир. И у остави су имали боцу рибљег уља, мрзело их да је баце. И онда, та боца је спасла животе читавој породици. Све остало су заменили за кромпир, хлеб. А на рибљем уљу су пржили кожу од мантила - и преживели.
- То јест, чак и тако може бити?
- Навео сам преувеличани пример да бих показао вектор. Надам се да такве глади неће бити, али човеку када губи средства за опстанак треба дати алтернативу. Наша влада је прилично паметна, а паметан човек се разликује од глупог по томе што покушава да предвиди догађаје. Та очито се може десити да се нема одакле узимати храна за људе, ако не раде. Треба им пружити могућност да раде. У ту сврху им треба дати земљу. И то не десет ари, већ десет хектара. И дати бесплатно, и то с правом наслеђивања, али без права продаје, да не би шпекулисали. Треба им дати машине које сада непотребно зврје - од КамАЗа до Росељмаша. Треба дати грађевинске материјале који сада ником не требају. А да би се то дало, потребан је резервни обрачунски систем, зато што пара за то неће бити.
- Опет ви о своме…
- Па то су стране исте медаље. Треба предузети конкретне кораке. То је измена законодавства. То је конфисковање необрађиваних ораница - узгред, такав закон постоји, само што се не спроводи. Ако три године не обрађујеш земљу, морају је одузети. Треба ту земљу поверити катастарској комори и изменити начин легализације земље. Треба испарцелисати земљу и делити је ждребом, зависно од броја уста у породици. Јер у супротном треба хранити милион лезилебовића који измишљају хиљаду правила легализовања земље. Ево и ја већ пет година легализујем своју земљу на салашу у Подмосковљу, где живи моја породица. Поступак је такав да га ниједан нормалан човек не може обавити. Покушајте да у селу добијете не парцелу већ једно 50 хектара - има да квекнете! Зато што је Државна дума донела такав закон који се не може спровести.
- И ви кажете да немате политичке амбиције?
- Нула! Да ми кажу: или ћеш ти, Германе, доћи на чело државе или ћемо те стрељати. Одговорио бих: стрељајте ме! Ја да управљам својим народом нећу, зато што је он неуправљив. Зато што испрва треба шибати. Цуре пресвлачити у сукње, а мушкима одузимати жилете да не би себи стругали лица свако јутро пред огледалом и губили драгоцено време које треба да искористе за рад и бригу о деци. Зато немам политичких амбиција. Нећу да вама управљам!
- Не тако давно сте тврдили супротно.
- То је било пре пет година. За пет година се, знате, штошта промени. Имао сам одличну петогодишњу школу живота с нашим народом. И ја сам Рус. Поживео сам у селу и видео шта је то.
- И шта је то?
- Нема народа, постоје телевизијски гледаоци бивше руске националности. Сада се не деле по националности, већ по привржености овим или оним емисијама. Некоме се свиђају серије, а неком вести.
- Изгледа да на вашем салашу нема ни телевизора, ни струје?
- Ни у стану на Рубљовки нисам имао телевизор.
- Узгред, јесте ли на дуже време напустили салаш?
- Нисам га напустио, тамо су ми у газдинству деца. Тамо спавам, тамо је мој дом.
- И успева вам да сваког дана прелазите границу московске и смоленске области?
- Овде су ме прекоревали: седиш, рекло би се да све исправно радиш, а нокти су ти прљави. Наравно! Зато што ујутру морам да помузем козе. Да навучем дрва. На парцели где ја живим нема гастарбајтера.
- По вама, исто чека и канцеларијске службенике?
- Па то је добар живот! Људи који сада губе посао биће пометени, биће им тешко на новом месту, проћи ће искушење с гастарбајтерима, с изградњом, вараће их. Кроз то треба проћи. Мора се платити за гребање, за нерад, за бесмислени живот. Али то плаћање није лоше. Ево људи раде у канцеларији: зима и лето, јесен и пролеће - све се слива у једно. А у природи, када са земљом радиш, са стоком, увек је све различито. Не стиже да ти досади. У пролеће је једно, зими је друго. Час ореш, час сејеш, час жањеш, час спремаш зимницу. Ми живимо у чамотињи, као у затвору, у тим канцеларијама. То сам схватио тек после три године, када сам почео да живим у слободи. Ако не пробаш мед, нећеш сазнати какав укус има.
- Запослени у вашој канцеларији деле те погледе?
- Њима је теже, њих криза неће дотаћи. Код нас већ данас плате расту, већ смо све трошкове покрили. Чак осећам кривицу пред својим запосленима, што их лишавам могућности да промене начин живота. Уздам се у њихов разум да ће сви успети да то схвате кроз главу, а не кроз желудац.
- Москва је опустела, и прозори светле само у Стерлиговој канцеларији…
- Да, и не само у једној. Само у Москви ће их бити око 80. Што је већи проблем око неплаћања, тим више имамо посла. То је руски Форт Нокс. Ми сада штампамо новац другог типа. Ми пружамо информације, нови тип веза. Ми преустројавамо светски механизам узајамних обрачуна. То високопарно звучи, али је тако. То је истина. Преостало нам је још само да се проширимо, и то је све.
- Надам се да вам нико неће осујетити остваривање жеље.
- А ко да осујети? На самом врху смо обзнанили да у сваком тренутку на захтев предајемо свој контролни пакет влади оне земље на чијој територији се налази центар. У Француској се отварамо, тамо је Саркози добио сличну понуду. Нећемо се кошкати око новца. У сваком тренутку ме можете склонити и сменити као директора и поставити свога. Ми схватамо да контрола над економијом мора бити у рукама држава света, а не приватног бизнисмена.
- И шта владе одговарају?
- Све примају на знање и гледају шта ће даље бити. То је пробни балон. Главно је да не буде атомског рата.
- А ви ћете се вратити на салаш?
- Наравно! И то се нећу вратити празан, већ сам прилично добро зарадио и још ћу зарадити. Покуповаћу сва околна елитна места, срушити све те вајне ником потребне виле, запатићу овце да би људи који преостану у Москви јели добро месо, а не оно одгојено у Новом Зеланду на црвеној модификованој трави.
- И ваш начин живота на салашу се неће променити?
- Ма немогуће је живети боље него што ја живим. Живим у великој ваљаној руској изби у којој је руска зидана пећ. Имам стоку, газдинство. Главно је што су ми деца на слободи. Живим као бубрег у лоју. Живео сам ја у дворцима, не требају ми ни дворци, ништа ми не треба. Већ сам достигао врхунац квалитета живота.
