„ Двери” су пружиле јасну анализу друштвеног стања и сагледавања проблема наталитета у Србији и огромног броја абортуса , око 200.000 годишње - српске мајке и очеви за седам година убију цео један Београд беба! Понудили смо одговоре, конструктивна и позитивна решења, направили професионалне спотове за промоцију лепоте детета у пренаталном периоду. Спремни смо и сада да мењамо друштвену климу и амбијент у којем млади људи живе и у коме треба да заснивају породице
Српски сабор Двери, сем изузетне десетогодишње мисије које имају у истинском очувању наших духовних, културних, историјских, моралних вредности, посебно у раду са омладином, врло брзо су уочиле да ће се Србија наредних деценија суочити са озбиљним проблемом - да нестајемо као народ! Манифестација „ Породична шетња” која је 12. септембра уприличена у Београду од Храма Светог Саве до цркве Св. Ружица на Келемгдану, управо је имала за циљ да јавности на то скрене пажњу. Дакле, да је крајње време да се запитамо : има ли шта вредније од сопствене деце и породице, како је сачувати, увећати, оплеменити? О томе шта све мора да се предузме како би се макар ублажила врло забрињавајућа популациона катастрофа у Србији, и ко за постојеће стање кризе у српској породици сноси одговорност говори Бранимир Нешић, један од оснивача Српског сабора „ Двери” и организатора „Породичне шетње”.
У којој мери је сада изражена негативна стопа наталитета и колико је заправо угрожена српска породица?
- Навешћу један пример: општина Врачар је, по просечној години старости, једна од најстаријих у Београду. Пре шест година, просек старости на општини Врачар био је 39,6 година. Људи који се баве статистиком кажу да насељено место изумире када је просечна година старости преко 40 година. Данас, дакле шест година касније, просечна година старости на Врачару је 44 године. Популациона катастрофа није на помолу, она се дешава! У згради у којој сам некада живео у Јужном булевару, а која има 56 станова, десет година није се родило ни једно дете. У једној школи у Београду пре двадесет година уписано је пет разреда првака, пре шест година три разреда, а ове године пријављено је 26 ђака за први разред. Једва једно одељење! Да ли је угрожена српска породица? Мало је рећи да је угрожена, она – изумире.
Ко и како утиче на урушавање српске породице?
- Проблем је у свакоме од нас појединачно. Можемо навести хиљаду разлога и хиљаду других људи пронаћи и тврдити да су криви, али одговор и кривица лежи у свакоме од нас. Егоцентричност, не-свест о самодовољности, посвећеност својим и само својим потребама и жељама, неспремност да се преузму одговорност и обавезе – прави су разлози зашто се људи не одлучују на брак и зато егоцентричност јесте највећи урушаватељ породице. Остало су изговори. А срж свега што сам навео је немање оне праве љубави, оне љубави која се не надима, која дуго траје, која се добровољно даје, која не тражи своје. Ако немам жељу да се некоме прилагођавам, да се несебично дајем не тражећи ништа за узврат, онда љубави немам. А ако љубави немам, ништа сам, онда немам ни породицу, ни пород. Егоцентричност директно одводи до претеране потребе за личним каријеризмом. Разјаснимо мало тај појам. Сваки нормалан човек, у извесном смислу, јесте каријериста: молер би хтео да буде најбољи у свом занату, песник да напише најбољу песму, лекар да буде најбољи у својој струци; чак је и хришћанин каријериста: непрестано се труди да буде све бољи верник, да се стално уздиже ка Христосу. Дакле, ништа није негативно у каријеризму. Питање које се поставља јесте : да ли брак, жена, деца и обавезе које иду с тим, сметају у каријери једног човека? Не треба да се лажемо: брак и деца су, најблажим речником казано, отежавајућа околност у професионалној каријери једног човека. Али, нико не поставља питање да ли је професионална каријера једина каријера која постоји? Брак, жена и деца управо помажу човеку у његовој најважнијој животној каријери, а то је да буде добар човек, да буде добар муж, добар отац, добар верник, добар пријатељ и свакако да буде добар у свом послу. Брак и све оно што иде са њим само помажу човеку да осмисли и употпуни све облике каријеризма које има у себи. Задовољен другим испуњеним каријеризмима, и његова професионална каријера добија праве облике и јачину.
У којој мери су озбиљности опште кризе српске породице , али и последица, свесни они које држава плаћа да решавају баш те проблеме? Не чини ли вам се да и сама држава овај проблем маргинализује?
- Не знам шта одговорни раде, највероватније само прикупљају податке о томе како нас је све мање, како смо најстарија нација у Европи, те податке слабо или никако не износе у јавност, а права решења немају. На пример, бивши министар просвете Гаша Кнежевић је уводио накарадне курсеве сексуалног васпитања, мислећи да је најбитније да мала деца науче да навуку презерватив на банану или краставац. Тај несрећни период био је право изругивање породичним вредностима. Нико до сада није сагледао проблем у суштини, нико није спреман да каже да је проблем у друштвеној и моралној клими коју је неко свесно конструисао у Србији. Већ читаву деценију после страшне деценије под Милошевићем, у Србији се промовише потрошачка, материјалистичка и хедонистичка култура. Ево, Срби, укинули смо вам санкције, распродали смо се што се може распродати у Србији, задужите се у иностраним банкама и уживајте, трошите и не мислите на сутра. Где смо сада: држава је пред економским колапсом, привреда практично не постоји, оптимизма друштвеног нема, незапосленост огромна, просвета уништена... А наше политичаре то не занима. Они размишљају само о томе како на следећим изборима да добију проценат гласова више, улажу милионе у маркетинг и неке самозване маркетиншке стручњаке, улажу у рекламе и своју шминку. Све је маркетинг, породица није битна! Када им је битна и када се појаве пред изборима у породилишту, то није због породице, то је због маркетинга.
Шта је то подстакло „ Двери” да се лате посла спасавања наше породице?
- Од свих великих прича, заборавили смо ону малу, али најважнију причу. Причу о породици. Од ње су тражили све, тражили су жртву и одрицање, а ништа јој за узврат нису давали. Ње су се сећали само када треба да покупе гласове који им обезбеђују даљи лагодан и богат живот, а потом су је заборављали као да не постоји. Пунили су нам главу са свим и свачим, са важним и неважним, а о ономе што се подразумева никако нису говорили. Када је подразумевано дошло до ивице понора, о њему се нису бринули јер их то оптерећује. А то што је најважније и то што се подразумева је – породица. Али управо зато што је запостављена, занемарена, изопштена из друштвеног дискурса, управо је због тога породица постала тема којом се Српски сабор Двери, као национална организација слободних људу, бави на један озбиљан и конструктиван начин.
Колико сте били у прилици да реализујете конкретне задатаке? Ко је од наших стручњака укључен, у којим градовима сте покренули акције, програме?
- Пре неколико година покренули смо и у дело спроводимо први Pro life покрет у Србији под називом „ Покрет за живот”. У најкраћем, циљ тог пројекта је промовисање лепоте детета у пренаталном периоду, као и промовисање породичних вредности које су запостављене. До сада смо посетили на десетине градова широм Србије, Републике српске и Црне Горе. Одржали смо, такође, стотину трибина у средњим школама и на бројним факултетима, а скоро никакву подршку од стране државе нисмо добили за тај можда и најбитнији пројекат за српски народ. У овај пројекат укључени су гинеколози и остали лекари који су спремни да сведоче да је огроман број абортуса у Србији на првом месту један уносан бизнис, али и да посведоче који све проблеми на репродуктивни потенцијал једног народа оставља толики проценат абортуса. Поред лекара, ту су и социолози, педагози, велики број младих људи- волонтера. Сви они су спремни да дају свој максимум у испуњењу циљева нашег пројекта „Покрет за нови живот”.
Јасно је да од перформанса, трибина, формалности, Србија нема неке посебне користи. Шта је то што су „ Двери” пружиле, а други нису?
- „ Двери” су пружиле јасну анализу друштвеног стања и сагледавања проблема наталитета и огромног броја абортуса , око 200.000 годишње! Дакле, српске мајке и очеви за седам година убију цео један Београд беба! Понудили смо, такође, одговоре, конструктивна и позитивна решења, направили професионалне спотове за промоцију лепоте детета у пренаталном периоду. Били смо спремни и спремни смо и сада да мењамо друштвену климу и амбијент у којем млади људи живе и у коме треба да заснивају породице. Нико у Србији то до сада није урадио, ни једна институција, ни један човек у државној администрацији који је од нашег пореза плаћен да тако нешто направи и спроведе у дело. И уместо да нам отворе врата, да кажу: " Момци и девојке, изволите, само радите уместо нас тај посао", они су нас бојкотовали, затварали нам врата, забрањивали су нам промоције „ Покрета за живот”. Подсетићу вас да нам је бивши министар за културу Воја Брајевић Тихи, декретом забранио промоцију„ Покрета за живот” у Народном позоришту, а у исто време је у ЈДП-у дозволио промоцију Пешчаника где су, између осталог, објашњавали како су Срби опасан и затрован народ, и како нас треба прочистити.
Шта ће у наредним годинама бити приоритет „ Двери” у очувању наше породице -језгра српства?
- Посвећење „ Покрету за Живот” , као и промоцији породичних и брачних вредности, проналажењу праве и модерне форме која би младим људима била јасна и прихватљива. Морамо разбити ту „ савремену ” причу да је брак само парче папира и дати прави одговор у чему је важност брачне заједнице. Знате, најлакше је оженити се, а најтеже је одржати један добар брак. Брак је нешто у шта сви улазе ирационално, пуни заљубљености и страсти према особи супротног пола. А сам брак, односно, брачне обавезе су умногоме рационалне ствари : мораш да радиш и кад ти се не ради, плаћаш рачуне, куваш, пеглаш, пресвлачиш децу, да их водиш у вртић и да их чуваш... И све те рационалне ствари нису тешке ако имаш љубави за друге у себи. Брак је најбоља провера и за хришћане, с изузетком оних који одлазе у монахе а и они се венчавају са Црквом, дакле и монаштво је брачна заједница. Лако је научити Оче наш, Богородице Дјево, лако је прочитати стотине књига и ићи у цркву, али ако то нема свој опипљив траг и потврду у браку, дакле на делу, онда ту нешто није у реду. Речи без дела су ништа. Која је тајна добре брачне заједнице? Тајна је у исијавању љубави између чланова породице. То исијавање љубави, оне праве љубави, греје срца и разгаљује и чисти душу. Од те количине љубави зависи и да ли ће ваша и моја деца сутра бити добри и срдачни људи, или хладни и самодовољни.
