„ Србија је данас земља којом владају уједињени монополи полувековне непромењењене политичке елите, локалних тајкуна, домаћих а страних медија, и амбасадора НАТО – држава. Без организованог делања против ових монополиста нашег медијског, економског и политичког живота, било каква друштвена промена у Србији није могућа. Зато је развој алтернативних политичких, економских НВО и медијских асоцијација, ненаслоњених на стране амбасаде, једини могући одговор на владавину монопола и пут ка сувереној националној политици.“
Да ли је ово стварно истина?
Да ли је наш српски идентитет стварно угрожен?
Да ли смо ми стварно духовно и морално окупирани?
Група православно - националних организација окупљених око Српског сабора Двери, у Српској Мрежи, мисли да јесте.
После десетогодишњег активног рада са младима , многобројних трибина и акција како у земљи тако и иностранству Дверјани, а и ми заједно са њима, смо се заиста уверили да је сада последњи тренутак да се пробудимо из тешкога сна. И да се запитамо да ли ће наш народ ако овако настави, кроз неколико година моћи да да доказ да смо ми заиста православни Срби, Светосавци! Не верујемо да су времена у прошлости била лакша за живљење, али смо сигурно баш због те опасности која нам је стално претила на овим просторима, били духовно будни да се чврсто држимо оних вредности које су нам дате на чување од наших предака. Изгледа да се ми као народ не сналазимо довољно добро у мирнодопском периоду. Изгледа да се ми увек опустимо и духовно и физички, када добијемо више од оног што нам је потребно. Исто као у причи из Јеванђеља о богатом домаћину који је напунио своје амбаре а после због опуштености, све то изгубио па и своју душу!
У протеклих 60 година смо се уверили да смо ми заиста такви. Док су сви наши „братски“ народи из исте државе, чврсто држали своје обичаје, своју веру, ми Срби смо се утркивали ко ће пре да се одрекне своје Православне вере, својих предака, своје ћирилице своје шајкаче, својих гусала ...
Да ли је било већих Југословена од Срба у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, Војводини ... ? Да ли је било вернијих слугу највећем светском пустолову и лажном Цару- Титу, од Срба? Није!
Е сад кад је то лажно братство и јединство пропало, када видимо да смо у блиској прошлости исте ствари доживели као и пре 50 година, хоћемо ли опет поверовати у приче које нам се нуде са Запада, у једној новој форми.Приче које опет имају за циљ да нас убеде да ми опет не треба да будемо Првославни Срби, него неки нови глобалисти, мондијалисти, мешавина свих језика, свих вера и свега оног што ми нисмо били и не можемо никад да будемо.
Пошто се са правом каже да је историја учитељица живота, навешћемо један пример из братског руског народа који је све то већ преживео, и уз Божију помоћ успео да сачува своју Веру, свој идентитет и да после тих смутних времена доживи свој највећи процват у историји.
СМУТНА ВРЕМЕНА. Период од 1598. године до 1613. године, који обухвата раздобље од смрти последњег руског Цара Теодора из породице Рјурикович, сина Ивана четвртог до доласка на власт првог Цара из породице Романов, Михаила чији су потомци владали Русијом до 1917.године. Зашто се овај период у историји назива смутно време? Због тога што се у релативно кратком временском периоду, од 15 година, појавило шест Царева на руском престолу, а још више због тога, јер никад није био већи духовни и морални пад руског народа, а поготово њихових вођа.
После владавине породице Рјурикович, за чије време је Русија постала Царевина, а руска Црква добила Патријаршију, на престо 1598. године долази Борис Годунов. Он се као искусни дворјанин на двору Цара Теодора истакао поред тога и као организатор убиства младог Царевића Димитрија у Угљичу, 1591. године, што га је после и истакло за главног претендента на престо, када последњи мушки потомак из Царске породице умре, а то је био Цар Теодор. Као што и Владика Раде пише у Горском Вијенцу за цареубице : “ На Борисе, Вукашине општа грми анатема“, заиста је тако и било за време његове владавине. Заредом три године, од 1601 до 1603., године су биле сушне и неродне, што је изазвало масовну глад и помор становништва. Чак је и 28. августа 1601 године у сред лета био тако страшан мраз да је све приносе уништио. После тога се у народу изненад појавио самозванац и лажа који се представљао као Цар Димитрије први, који је тврдио да је он преживели син Цара Ивана четвртог. У то време умире и Борис Годунов, а његов син Теодор, убрзо пошто је дошао на власт у немирима бива убијен и доживљава исту судбину као и царевић Димитрије кога је убио његов отац. Колико је народ био смућен у то време показују и чињеница, да ни сами апели Патријарха и свештенства, да то није царевић за кога су знали да је убијен, нису уродили плодом. Огроман број народа је признао самозванца Димитрија првог за цара и ступило у његову војску. Са власти је збачен регуларни Патријарх Јона и на наговор језуита доветен Епископ Рјазански Инокентије, Грк који је дуго година студирао у Риму. У то време је лажни Цар Димитрије први, у сред Москве устројио католичку богомољу што је изазвало велики гнев код правоверујућих Руса. На свадби самозванца са римокатолкињом Марином, која није хтела да промени своју веру упркос захтеву Цркве, лажа Димитрије први бива убијен. Кнез Василије Шујски, предводник борбе против лажног Цара Димитрија првог и његове самовоље, постаје нови руски Цар 1606. године. Тада на патријаршијски престо долази митрополит Гермоген, који ће се касније доказати као највећи заштитник руског народа и чувар истинске православне вере.
У међувремену се појављује нови самозванац и лажа Димитрије други који је такође намеравао да дође на руски престо и који је заједно са Пољацима септембра 1608.покушао да опљачка и освоји чувени Сергије - Тројички манастир. Сергијев манастир је у то време био центар свих покрета који су се борили за очување Русије и православне вере. После једногодишње опсаде од стране Пољака и лажног Цара Димитрија другог, манастир бива спасен јануара 1610. године, помоћу Божијом и оружаном одбраном свог народа и монаха који су били унутар зидина манастира. Након тога је лажни Цар Димитрије други убијен децембра 1610. године. И поред чврсте руке цара Василија Шујског, у Москви нереди нису престајали , тако да је Цар Василије свргнут са престола и насилно замонашен у Волоколамском манастиру. Он је недуго затим одведен у заробљеништво у Пољску, где и умире.
У то време седам бојара формирају власт, у историји период познат као Семибојарштина-власт седам бојара, али због великог народног гнева препуштају власт Пољацима и дозвољавају улазак пољске војске у Кремљ. Тада на престо долази пољски краљевић Владислав, син пољског Краља Сигизмунда трећег ( језуитски краљ). Седам бојара прихватају Пољаке за владаоце, а краљ Сигисмунд трећи, објављује да ће се Русија укључити у састав пољско-литванске државе, када он уместо сина Владислава дође на руски престо.
ТАДА ЈЕ СМУТНО ВРЕМЕ ДОЖИВЕЛО СВОЈ ВРХУНАЦ, ЈЕР ЈЕ БИО УГРОЖЕН ОПСТАНАК ЦЕЛЕ РУСКЕ ДРЖАВЕ!
У том моменту почиње буђење свих здравих слојева руског народа. На челу тог покрета стаје Свети мученик Патријарах Гермоген, који својим посланицама позива народ на очување своје вере и свога идентитета. Увидевши какво је настало братоубијање у народу, Патријарх шаље августа 1611. године посланицу у 25 великих руских градова, у коме се између осталог каже:“... Народе, погледајте како се отечество наше пљачка и пустоши од туђина, каквом ругању се предају свете иконе и Цркве, како се пролива крв невиних, која вапије ка Богу. Подсетите се на кога ви, који ратујете са освојевачима подижете оружје? На Бога Створитеља Вашега? На своју браћу? Своје отечество хоћете да разорите? Заклињем Вас именом Бога, одустаните од својих намера док је још време, да не изгубите своје душе заувек...“!
Велики је одјек имала посланица Патријарха међу обичним народом, али не и међу бојарима. Велможа Михајло Салтиков је позвао Патријарха Гермогена да смири бунт народа који је устао после посланице, и да Патријарх јавно подржи Владислава за руског Цара. Међутим Патријарх је одговорио да ће то урадити када: „ ... видим Владислава крштеног у православној цркви, и када видим Пољаке како одлазе из Москве.“ Михајло у бесу вади нож на Патријарха да га убије, а Патријарх Гермоген га осени крсним знамењем након чега се издајник у моменту скаменио. Увидевши да је Патријарх непоколебљив у својим ставовима Пољаци и руски издајници га стављају под сталну присмотру и стражу, а после тога га и затварају у Чудовски манастир, где после страшних мучења умире од глади 17 фебруара 1612. године, не дочекавши ослобођење Москве и Русије.
Овакви храбри поступци Патријарха Гермогена и његове посланице за спасење отаџбине, дали су снагу руском човеку да крене у борбу за ослобађање Русије. Почели су да устају један за другим руски градови. Први међи њима је устао славни град Рјазан, на челу са својим војводом Прокопијем Лјапуновим, који је био и покретач устанка, који је у историји познат као ПРВИ НАРОДНИ УСТАНАК . У марту 1611. године устаници су дошли испред зидина Москве, међутим велико је неслагање било међу војскама, тако да првог међу њима Лјапунова, недалеко од Москве убијају руски издајници, који су стали на страну Пољака. Након тога долази до слома Првог Народног Устанка и примирја у народу до септембра 1611. додине.
У то време заробљени Патријарх Гермоген сву бригу око народа препушта игуману велике Сергијеве лавре Архимандриту Дионисију и моли га да шаље посланице по градовима и да позива народ на ослобођење земље. Први град који се одазвао позиву Цркве био је Нижњи Новгород, и тај град постаје центар ДРУГОГ НАРОДНОГ УСТАНКА. Тада на сцену ступа трговац из Нижњег Новгорода - Козма Мињин, коме се јавља највећи руски светитељ Свети Сергије Радоњешки и који га охрабрује да почне окупљати народ, који ће са благословом Божијим кренути да ослобађа Русију. Козма Мињин као одличан организатор почиње да окупља људе, ради организације устанка. Све структуре града су се одазвали позиву и донета је одлука да сваки грађанин да новчани прилог, зависно од имовинског стања, ради одржавања и снабдевања војске ( добровољаца). Једино што је још недостајало је ко ће предводити војску. Мињин у савету са духовништво и грађанима доноси одлуку да је најподеснија личност зарајски војвода кнез Димитрије Пожарски. Кнез Пожарски је дуго година био у пратњи Цара Василија Шујског, тако да је одлично познавао стање у Москви и Русији, учествовао је у Првом Народном Устанку, као неустрашиви борац а у целом народу је био познат и по својим карактерним особинама ( честитост, некористољубље, правдољубивост, брига за обичног човека...) које су уливале поверење народа у њега. Кнез Пожарски се у септембру 1611. године налазио у свој дедовини, на имању у селу Јурино на 60 км од Нижњег Новгорода, где се лечио од рана задобијених из Првог Народног Устанка, када га је посетила група народних првака, на челу са Козмом Мињином и архимандритом Вознесенског манастира оцем Теодосијем. После разговора, Кнез Пожарски је прихватио предлог да буде војни заповедник устанка, али само под условом да све ствари око организоваља устанка и прикупљања средстава води Козма Мињин.
Октобра 1611. устаници са свештенством и грађанима Нижњег Новгорода су се окупили на Народном Сабору у градском Спасо- Преображенском храму и објавили народу идеју за поход у ослобађање Москве. Како кажу сведоци догађаја, „ ...одлична организација, стварање заједничке касе за помоћ војсци, сарадња са осталим градовима који су позитивно одговорили на позив Мињина и Пожарског, све је то давало целој ствари много озбиљнији карактер од организације Првог Народног Устанка...“
Почетком марта 1612. године, устаници предвођени Мињином и Пожарским кренули су у Јарослав, где им се уз пут придружило много обичног света, тако да је војске у Јарославу у априлу 1612.године било око 10000 људи. Тада се формира „Савет Целе Земље“руководећи орган устанка, који је бројао око 100 људи разних професија и који су саборним одлукама решавали проблеме везане за поход према Москви. Историчари кажу да се тај Савет сматра претечом руског парламентаризма. Иако је било покушаја да се осујети полазак за Москву, јер је чак покушан и атентат на Кнеза Пожарског, војска је ипак кренула према Москви 28. јула 1612. године. Пре коначног напада на Москву устаници су 18. августа свратили по благослов у Сергијев манастир и тамо остали 3 дана. На пут за Москву са устаницима су кренули искусни архимандрит Дионисије и економ Сергијеве лавре Аврамије, како би били на помоћи устаницима, као прави душебрижници за судбину свога народа. Одлучујућа битка се одиграла око Москве 1-3. септембра када су устаници успели да надјачају пољску војску, и натерају је у бег назад у Кремљ, где су они остали до капитулације 22. октобра 1612. године. 22. октобра устаници су предузели последњи напад на Москву и победивши изнемогле Пољаке, победоносно ушли у Москву на челу са архимандритом Дионисијем који је носио крст испред војске, а иза њега је ишао Кнез Пожарски који је у рукама носио икону Мајке Божије Казанске! Тако је ослобођена Москва и Русија!
После 15 година смутних времена, Земски Сабор одржан у фебруару 1613. године,на коме је учествовало преко 800 људи из свих слојева друштва, доноси одлуку да ће нови руски Цар бити шеснаестогодишњи Михаил Романов, потомак Рјуриковича по женској лози. Како су учесници Сабора говорили, „сам Бог је изабрао новога Цара из породице Романов“, која је успешно владала Русијом до 1917.године и насилне смрти последњег руског Цара Николаја другог и целе његове породице!
Свети оци кажу: „како је изненада нестала Царска Русије, тако ће се и изненада вратити Руска Царевина ради општег добра целог Православља!“ Амин, Боже дај!
Ово је био приказ стања у Русији почетком 17. века, када је руски народ био приморан да своју веру и национални идентитет брани и спаси оружаним устанком.
Ми млади Срби данас у 21. веку позивамо све патриоте и националне прегаоце на ДУХОВНИ И МОРАЛНИ УСТАНАК!
Поред свих временских и географских разлика између Русије оног доба и Србије данас, видимо велику сличност стања у коме се наш народ тренутно налази, у једној општој небризи за себе, своје ближње и своју државу! У последњих десет година смо сведоци да су се многе владе промениле, а да ми и даље немамо своју јасно дефинисану стратегију опстанка и развоја по свим питањима. Докле ћемо само причати о опстанку традиционалних вредности код нас, као што су: брак, породица, и држава, а са државне телевизије и новина добијати предлоге, који отворено доводе у питање духовни и биолошки опстанак овог народа. И нико ништа да преузме! Да ли ће наша деца сутра у школама уопште бити свесни разлике шта је нормално и морално, а шта је ненормално и неморално?
Изгледа да је стварно дошло време да се формира један свеопшти народни покрет, састављен од свих вредних и добронамерних људи који су свесни данашњег стања и који су спремни да преузму у руке одговорност за нормалан развитак нашег друштва на свим нивоима.
Хвала Богу, Млада Србија оличена у СРПСКОЈ МРЕЖИ, има потенцијал и огромну енергију да промени садашње стање ствари, а она то већ и ради. Али, неопходна је подршка свих оних институцуја које и даље имају ауторитет у овом народу, првенствено подршка од народне Цркве и народне Војске. Наравно да треба покренути и све здравомислеће и родољубиве људе са огромним искуством, људе из Српске академије наука, Универзитета, Културе, Привреде, Спорта... као и представнике нашег села које је кроз историју било највећи ослонац српској држави. Све ове људе треба укључити у Савет Целе Земље, као што су и Руси урадили пре 400 година, који може окупити на неком новом месту у Београду, огроман број народа из целе земље и позвати их на духовни и морални преображај!
Верујући у огромну духовну енергију нашег српског народа, нама је заиста потребно ново одушевљење и нова ревност свих нас, да би смо сачували аутентични Светосавски дух у временима која нам долазе!
МЛАДА СРБИЈА ТО МОЖЕ!
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу! Благорордством Српство дише!
Бјежи, грдна клетво, с рода- завјет Срби испунише!
П.П.Његош, Горски Вијенац
Посвета праху оца Србије
