Субота 15. август, два сата ујутру. Тројица Руса „Сибирјака“из руске организације „Косовски фронт“ – двојицом Сергеја и једним Игором, али вредним, Саша Лазаревић из српског „Косовског фронта“ у оснивању и ја, кренули смо из Београда у два ујутру да би у 7 сати стигли на литургију у манастиру Бањска, задужбину краља Милутина, саграђена у 14. веку, на славу – пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана. Ибарском магистралом којом влада уобичајена живост, улазимо у Ибарску клисуру, пролазимо испод зидина Маглича, остављамо Студеницу и стижемо у саму зору до Јариња, прелаза на привремено окупирану територију Србије.
На линији раздвајања између слободног дела Србије и окупираног прилази нам припадник такозване косовске полицијске службе са још двојицом иза леђа, гледа леденим погледом и пита на српском са приметним нагласком: „Јесу ли овде сви домаћи?“. „Признали“ смо Сибирци и ја да смо сви домаћи. Гледали су нас у чуду што Руси кажу да су домаћи. Нису могли да претпоставе да су из организације „Косовски фронт“. После краткотрајне провере мрзовољно даје нам знак да идемо. Улазимо на територију српске покрајине под међународном окупацијом и возимо се северним делом покрајине, малим Косовом које је 60-их година прошлог века партијском одлуком издвојено из Србије и припојено Косову и Метохији.
Пролазимо кроз српска насеља на подручју где се није водио рат и примећујемо већи број нових кућа. Тако све до скретања за Бањску где смо на раскрсници обишли борбено возило КФОР-а. Скрећемо са магистралног пута. После неколико минута излазимо из возила и пењемо се уз стрмине Бањске између паркираних аутобуса и аутомобила којима су верници дошли на славу. Већ се виде темељи моћних зидина које су некад опасивале манастир, окрњених зубом времена, бројним разарањима и људским немаром. Врлудајући ивицом брда око манастирског комплекса улазимо у манастирску порту препуну света.
Пробили смо се кроз мноштво и заузели место које нам изгледа најбоље, али верници придолазе током свечане литургије гурају нас напред и радознало загледају са приметним задовољством што говоримо руски. Ускоро се црква испунила верницима. Такво монументално здање мало је да прими све и део људи остаје напољу у порти. Након литургије на позив игумана манастира протосинђела Симеона јавило се троје људи – две госпође и један господин за домаћине наредне славе 2010. године. Сви су из слободног дела Србије, не живе на Космету, али су рођени или вуку корене одатле. Приметили смо присуство десетак грчких војника без оружја на челу са официром. Срели смо и три Словенца – официр и два војника са занимљивим „словеначким“ именима Дракулић и Облак. Иако су били у порти манастира, за разлику од Грка, носили су велике пиштоље о појасу.
Уживали смо у културно-уметничком програму у порти цркве гледајући одличне глумце и извођаче изворних народних песама са Косова и Метохије. За ово време двојица Грка наоружана аутоматским пушкама шетала су на узвисини над манастиром, без оквира у пушкама. Они знају ред и поштују црквену свечаност. После програма били смо гости на свечаном ручку, наравно посном. Почетак Госпојинског поста. Са нама су ручала и поменута тројица Словенаца. Приметно је да је знатан део гостију на славу дошао из слободног дела Србије.
Наставили смо путовање – следећа станица је црква Девине воде, недалеко од Бањске подигнута 2008. године изнад истоименог извора на живописном месту на ивици литице са које „пуца“ поглед на долину Ибра. Заиста, оставља незабораван утисак на сваког ко је посети. Црква мањих размера је канонски урађена, а споља је обложена каменим плочама.
Преко Брњака смо отишли у манастир Црна Река са посебним циљем. Руси су носили икону са честицом моштију Светог старца Фјодора Томског (цара Александра Првог, победника над Наполеоном) дар митрополита томског и асинорског Ростислава манастиру Црна Река. По доласку извршена је свечана примопредаја иконе игуману манастира, оцу Николају. Примљени смо на конак. Разговор са монасима потрајао је дубоко у ноћ. Монахе је занимала Русија и живот православних. „Колико има манастира у Сибиру?“ Нисмо знали да кажемо, али смо рекли да их има од Тобољска до Камчатке. На питање оца Николаја о досадашњим утисцима, Сергеј је одговорио: „Пре доласка у Србију мислио сам да имам једно срце. Али сада открио сам да их имам два – прво је у Русији, а друго се налази овде.“
Јутро, недеља 16. август, топао дан. После добијеног благослова оца Николаја Руси и ја настављамо путешествије. Труцкамо се колским путем преко Зубиног потока према Метохији. На живописном месту које подсећа на брда ваљевског краја или Тимочке крајине видимо кров цркве недалеко од пута. Поред се налази гробље породице Бишевац из друге половине минулог 20. века. Остављамо српско село Црколез, некад познато по вађењу камена али и по рукописној књизи чини ми се из 14. века, сада има добре терене за кошарку и фудбал, па настављамо метохијском равницом од 1999. године етнички чистом од Срба. Стижемо до Пећи кроз коју смо прошли и настављамо до Патријаршије.
Као у средњем веку на улазу на територију Патријаршије налази се контролни пункт италијанских војника. Поред пролазе Арбанаси и хладним интересовањем посматрају нас из кола у пролазу. Остављамо документа италијанским карабињерима и пролазимо возилом кроз капију. После километар и по отприлике стигли смо до улаза у саму Патријаршију опасану високим зидом. Унутар остаци грађевина – цркава, конака, кула и скоро рајски врт који ствара нарочиту атмосферу. Срећемо америчке туристе безизразних лица који шетају по дворишту. Посматрамо их док гледају горостасан дуд Светог Саве и стичемо утисак као да су у обиласку, рецимо зоолошког врта, акваријума или неке ботаничке баште тамо у Америци. Њима је православна цивилизација потпуно страна! У цркву улазе, наравно не крсте се при томе. Једном речју – прави Американци. Ипак приметили смо – нису заборавили да пазаре нешто сувенира у продавници у припрати као успомену на боравак у егзотичном месту, без осећаја о његовој светости.
У цркви Светог Димитрија налазе се иконе и свећњаци и друге црквене утваре спашена из бројних уништених храмова и манастира широм Космета 1999-2009. од стране арбанашких вандала – можда можемо да кажемо џихад ратника, а пред очима „миротвораца“ из НАТО. Леже на подовима и столовима. Американци очигледно не схватају шта се дешава на Косову и Метохији. Нису схватили да су спашени остаци које гледају део активности исламских фундаменталиста, духовне сабраће оних који су направили 11. септембар 2001. у Америци. Њихова интелектуална димензија не допире до времена и светиње у којој се налазе.
Сити Америчана који су нам помрачили све што смо видели наставили смо за Дечане. Обишли смо противтенковске препреке постављене цик-цак, такозване „јежеве“, на путу. Они штите прилаз контролном пункту на прилазу Дечана где се такође налазе Италијани који нас пропуштају без заустављања. После пар километара дошли смо до паркинга на узбрдици са које се пружа леп поглед на манастир. Оставили смо документе у бараци на прилазу манастиру и улазимо у светињу.
Монах, наш домаћин, води нас кроз цркву. Одмах са леве стране од улаза скреће нам пажњу на крипту где почивају ратници погинули у Косовском боју 1389. Затим показује гробницу бугарске царице Јелене, сестре краља Стефана Дечанског из које је избио огањ 1692. године када су Турци покушали да цркву претворе у џамију и део фасаде са које је отпао украсни детаљ – фигура лава и усмртио турског имама. Гледајући две велике свеће, воштанице у свечаној дворани трпезарије слушамо предање како их је кнегиња Милица оставила на чување у манастир са заветом да свеће упали осветник Косова када се ослободи Србија са Косовом и Метохијом. Краљ Александар Први Карађорђевић запалио је свеће тек после више од пет векова 1924. Изразили смо наду да ће проћи знатно мање времена док се поново наменски не употребе. Руси и ја узимамо благослов викарног епископа Теодосија, игумана Дечана и настављамо пут преко Ђаковице и Ораховца, поред богатих винограда да бисмо стигли у манастир Зочиште поред Велике Хоче, већ по ко зна који пут обновљен.
Разорен ујесен кобне 1999. године. Црква срушена до темеља од арбанашке руље. Обнова је започета 2005. Сада је потпуно обновљен осим једног конака, а обновљеној цркви предстоји осликавање фрескама. У цркви се чува икона која је преживела разарање и пожар који су дело Арбанаса. Ивице иконе су тек опрљене од ватре - налази се у добром стању иако је целу зиму прележала међу рушевинама.
Велика Хоча - једно од свега неколико преосталих српских енклава-острваца у Метохији. Велико село, некада град са 40 хиљада становника, обилује старим кућама које нас воде у путовање кроз време. „Виница“ – винарија манастира Дечани у коме се прави чувено вино из метохијских винограда у зградама из 14. века. Из Велике Хоче водио је „виновод“ до до дворова српске властеле у Призрену. Руси су се чудили „виноводу“. Никад за тако нешто нису чули. Увече смо изашли у центар села који је „врио“ од омладине. Занимљиво, сви су изгледали безбрижно.
Јутро, понедељак 17. август. Осећамо свеж ветар са оближњих планина. Прошли
смо кроз Ораховац и путем Ђаковица-Приштина напуштамо Метохију. Гомила складишта и стоваришта са обе стране пута на улазу у Приштину делују неуредно. Сведоче да се град последњих година знатно проширио. Лево од пута види се касарна која се сад зове „Адем Јашари“ са изгравираним надреалистичким ликом терористе – личи на ујака који се враћа из лова с аутоматом у рукама. Натпис на касарни је на енглеском - „Команда копнених снага“. Већи део касарне „Косовски јунаци“ сада заузима тзв. Косовски заштитни корпус (КЗК). А у наставку су снаге КФОР – Португалци. На путу Приштина-Митровица налазе се Италијани, Французи и Мароканци у заједничкој бази. Приметно је да се базе НАТО-КФОР, тако и стоји на њиховим ознакама, одликују високим земљаним насипима којима се штите од својих нових савезника, док су базе тзв. КЗК ограђене обичном оградом.
У Приштини саобраћај се споро одвија. Колоне аутомобила миле по централним улицама укључујући и пут према Урошевцу којим се крећемо до скретања за Грачаницу. Утисак о Приштини под окупацијом допуњује издалека видљива умањена копија кипа Слободе са Елис Ајленда на улазу у њујоршку луку на крову хотела поред укључења за Урошевац, као и фирма за производњу пластичних предмета „Бил Клинтон“. Примитивизам остаје примитивизам, па макар монументално изгледао!
Боравак у Грачаници! Ушли смо у манастир поред потпуно незаинтересованог шведског стражара. Имамо посебан осећај док гледамо Симонидине празне очи. Каква је то мржња могла да фресци избије очи? Парафразирам Русима – песник се питао: „Ко ти је избио очи лепа слико?“. Посетили смо и владичански конак поред цркве. Конак се налази иза цркве и има велики дрвени трем. Не задржавамо се дуго, настављамо пут Газиместана. Први пут видимо семафор на нашем путовању јужно од Ибра!
Газиместан – „место победе“ на турском. Прошли смо између добро нам познатих „јежева“ на улазу, дајемо наше документе младим војницима из Словачке на контролном пункту са рампом. Овде се налази мало насеље од око десетак контејнера и барака поред којих морамо проћи да бисмо стигли до споменика – куле. У подножју куле, испод епитафа, клетве кнеза Лазара, виде се трагови мноштва изгорелих свећа које сведоче о бројним посетама Срба овом заветном месту. Док се пењемо уз степенице са зидова читамо по једну строфу из епске песме „Бој на Косову“. Питамо се Руси и ја колико је завет кнеза Лазара актуелан данас – „Ко је Србин и србскога рода и од србске крви и колена, а не дође на бој на Косово, не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога, од руке му ништа не родило, ни рујно вино ни пшеница бела, рђом кап'о док му је колена!“ Како су се наши преци у одсудном боју суочили са надмоћнијим противничким снагама без страха. Пре десет година Косово и Метохију предати су на „чување“ туђинцима из УН и НАТО без иједне веће борбе! На врху куле срели смо двоје младих – туристи из Чешке. Гледамо Муратово турбе. Није ограђено нити заштићено. За то нема ни потребе јер то није српски споменик, па самим тим није ни у опасности да буде уништен. На западној страни видимо блокове Електране „Обилић“ А и Б са димном завесом и честицама угљене прашине које помрачују небо и целокупан видик са Газиместана.
Настављамо магистралом за Митровицу. Уочили смо стуб далековода пободен посред пута, у траци у смеру Приштине. Право чудо! Обраћам пажњу на број срушених кућа поред пута, наравно српских и поредим са стањем из прошле године када сам такође пролазио овим путем. Приметио сам да рушевина и оштећених кућа има знатно мање. Одговор на ово питање нашао сам у гомилама цигала и земље разбацаним ту и тамо и ђубриштима на речним обалама и другим местима. Јасно је. Руше их багерима и замећу трагове – да не би кварили идиличну слику о мирној мултиетничкој и мултикултурној територији. Преостале су углавном новије куће са носећим стубовима од армираног бетона. Њих је теже порушити! Зато су ишчупани и однети сви блокови тако да су остали само голи, „оглодани“ костури. Пролазимо кроз Вучитрн. Током међународно-арбанашке окупације од православне цркве није остало ни трага, али њен иконостас из 19. века је спасен и сада се налази у цркви Светог Стефана у Бањској. Одједном угледамо велики базен поред пута са гомилом деце која трчкара около. Сергеј ми рече „Код нас су комунисти градили базене на темељима уништених цркава, а овде су базени на месту срушених кућа“! Да, Арбанаси не само да верно следе совјетске комунисте, већ су их и превазишли.
Пара очи бројност ауто-отпада. Има их барем десетак само на четрдесетак километара између Митровице и Приштине. Да, покрајина се претвара у европско гробље аутомобила!
Поред пута смо приметили десетак гробаља, обавезно са албанским заставама. На њима су сахрањени припадници такозване УЧК. Обично са једним до пет гробних места, свега неколико пута са десетак, а једном и са чак тридесетак. Обично се према мртвима понашамо са поштовањем, а Арбанасима служе за пропаганду. Где је ту људскост?
Чуди одсуство семафора и пешачких прелаза, а прошли смо кроз центар Пећи, Ђаковице, Приштине и јужне Митровице. Једини семафор примећен је на кружном току у центру Приштине.
Занимљива је учесталост назива улица, пумпи и разних објеката именом илирских владара краљице Теуте и краља Аргона. Илиризација по сваку цену! Прво су у 17. веку били Срби проглашени за Илире, кад експеримент са Србима није успео тада су Хрвати постали Илири и на крају Арбанаси! Нисам приметио називе типа „Александар Велики“ – јер Македонски им не би баш одговарало, бар док не присвоје и целокупну Маћедонију, на чему се већ увелико ради. После књиге објављене ове године у Њујорку „Легенде о албанском витезу Милошу Копилику“ – како туђини изговарају српско име Обилић, може се очекивати употреба и тог славног имена. А можда је следећи Спартак, што да не – кад су самозвани „потомци“ Илира, што не би и Трачана. Засада само Ханибал из Картагине може бити миран. Бар док им не порасту апетити и ван граница Европе, или на супротну обалу Јадрана.
Међу светом на улици нисмо приметили ниједну женску особу са фереџом или чак са марамом, за разлику од Сарајева. Жене носе кратке панталоне/шорцеве и ципеле са високим потпетицама. Уопште говорећи присутан је потпуно западно-популарни начин одевања. Познате беле капице, тзв. кече – некада део српске средњовековне војничке одеће који је штитио главу испод шлема, примећене су само код људи старијих од педесет година. Арбанаси се сасвим прилагођавају савременим токовима. Али узани тротоари у Пећи и Ђаковици или чак и њихово делимично одсуство у Ораховцу води нас у османско време и по овом питању Арбанаси се од одласка Турака нису знатно променили.
На крају путовања украс! Догађај који најбоље осликава стање свести Арбанаса на Косову и Метохији. Приликом одласка шпанског контингента из Пећи и околине, градоначелник Арбанас је био изразито срдачан и сервилан по источњачком обичају када стоји пред јачим од себе. Захваљивао се заповеднику Шпанаца. Старешина је зачуђено одговорио на захвалности: „Не разумем што се толико захваљујете, па ми смо много више помагали Србима, њима смо саградили игралиште за децу, спортске терене и друго. Чему толико хвала?“. Добио је одговор: „Па зато што сте открили Америку, наравно!“ Сасвим довољно! Немогуће је не присетити се оних плаката, натписа и графита за време „Милосрдног анђела“, бомбардовања 1999. – „Колумбо, ј... те радозналог!“. Како српски народ каже – „Ко ради тај и греши“. Само што нису све грешке исте величине и значаја, наравно. Ето например, 80-их година двадесетог века ЦИА је основала и обучила терористичку организацију „Ал Каида“ - база, стожер на арапском. „Ал Каида“ се касније окренула против својих газда и извела напад на куле-близнакиње у Њујорку и петоугаону зграду команде, тзв. Пентагон у Вашингтону 2001. Ујели су руку која их је хранила. Историја се понавља, кажу. Питање је где ће се историја поновити овог пута и на који начин?
.
