О српским добровољцима у Русији и борбама 1. српске добровољачке дивизије у Добруџи је доста писано. Познато је све о командантима 1. српске добровољачке дивизије и Српског добровољачког корпуса пуковнику Стевану Хаџићу и генералу Михаилу Живковићу, прозваном гвоздени генерал. Али личност која је командовала руским корпусом у чијем саставу се српска дивизија борила у Добруџи остала је у сенци. У Војној енциклопедији и издањима посвећеним добруџанској епопеји тек је успут споменуто његово име – генерал Андреј Зајончковски. Сматрајући да руски генерал који је непосредно командовао српским добровољцима у крвавим борбама са бугарско-немачким снагама заслужује више пажње са наше стране и да шира јавност у Србији заслужује да сазна нешто о њему, одлучио сам да напишем следеће редове.
Будући генерал Андреј Медардович Зајончковски рођен је 8.12.1862. у Орловској губернији. Пореклом је из пољске племићке породице. Завршио је војну гимназију „Бахтин“ у граду Орлу, а 1882. године и Николајевску инжињеријску академију. У чину потпоручника распоређен је у 5. инжињеријски батаљон. У чин поручника унапређен је 1. јануара 1885. Николајевску генералштабну академију завршио је 1888. године са одличним оценама. Од 1. јануара 1890. налази се на положају вишег ађутанта 1. гардијске коњичке дивизиије. У чин капетана унапређен је 1.априла 1890. Од 9. децембра 1890. до 23. јуна 1895. налазио се на дужности вишег ађутанта штаба Гардијског корпуса. За генералштабне официре обавезно командовање четом испунио је као командир чете у лејб-гардијском Јегерском пуку (пуку стрелаца) у периоду од 16.10.1892 -11.10.1893. У чин потпуковника унапређен је 23.6.1895 (у Руској војсци чин мајора је укинут 1884.). Од 23. јула 1895. служи као штабни официр за поверљиве задатке при штабу 1. армијског корпуса. Од 28. септембра 1898. — штабни официр при штабу трупа Гарде и Петроградског војног округа. Пуковник (од 18.04.1899). Од 3. априла 1900. — штабни официр за поверљиве задатке при главнокомандујућем Гарде и Петроградског војног округа. За генералштабне официре обавезно командовање батаљоном испунио је као командир батаљона лејб-гардијског Јегерског пука. У јануару 1902. постаје начелник штаба 2. гардијске коњичке дивизиије. Од 17. августа 1902. налази се на служби при великом кнезу Михајлу Николајевичу Романову.
За време руско-јапанског рата прво је командовао 85. пешадијским виборшким пуком, а 9.3.1905. постављен је за команданта 2. бригаде 3. сибирске пешадијске дивизије. За ратне заслуге 1906. године награђен је позлаћеним оружјем. По завршетку рата именован је у чину генерал-мајора за личног ађутанта главнокомандујућег Гарде и Петроградског војног округа. Од фебруара 1906. командује лејб-гардијским Јегерским пуком. А у јулу 1907. постаје командант 1. бригаде 1. гардијске пешадијске дивизиије.
Истовремено Зајончковски је у периоду 1908-1914. био помоћник великог кнеза Александра Михајловича Романова за управљање Севастопољским музејом. Осим војне службе бави се и војном историјом и постаје значајан војни теоретичар, аутор већег броја радова. Објављује књиге „Уџбеник примењене тактике“ (у два тома), „Одбрана Севастопоља“ и „Источни рат 1853-1856. и тадашња политичка ситуација“ (у два тома). Пише више чланака за новине и војне листове. После руско-јапанског рата развио је теорију у којој је порицао неопходност војне доктрине, сматрајући да је довољна само војна теорија. Од 30.5.1912. командовао је 22. пешадијском дивизијом, а од 30.7.1912. 37. пешадијском дивизијом, на том положају је и ступио у Први светски рат 1914.
Од 27.3.1915. командовао је 30. армијским корпусом из састава 9. армије. Крајем августа 1915. 30. корпус је потчињен 8. армији генерала Aлексеја А. Брусилова. Почетком априла 1916. Зајончковски је унапређен у чин пешадијског генерала, тј. генерала армије. Корпус под његовом командом учествовао је у саставу 8. руске армије генерала Aлексеја M. Каледина у чувеној офанзиви Југо-Западног фронта у лето 1916. године, познатој као Брусиловљев продор по имену команданта Југо-Западног фронта. Корпус генерала Зајончковског је дејствовао на Ковељском правцу и 26-27 маја (8-9. јуна) је форсирао реку Стир. За време противнапада 8. армије 22-26. јуна (5-9. јула) 30. корпус је у тешким борбама код места Гусјатин разбио 2. аустро-угарски корпус и форсирао реку Стоход. Али 27-28. јуна (10-11 јула) под притиском немачких трупа које су хитно пребачене да зауставе продор руске војске у панонску низију, генерал Зајончковски је принуђен да повуче свој корпус за реку Стоход. Уследили су безуспешни покушаји 30. корпуса да поврати изгубљене позиције. Почетком јула 1916. 30. корпус је укључен у групу генерала В.М. Безобразова. Током офанзиве која је убрзо уследила корпус генерала Зајончковског је 15. (28.) јула по други пут форсирао реку Стоход и уклинио се у противничке положаје, али је због неуспеха суседних јединица генерал Безобразов био принуђен да обустави напредовање корпуса чији су бокови остали незаштићени и поравна свој фронт по линији заосталих јединица. Од наставка офанзиве се одустало и линија фронта се стабилизовала на постојећим позицијама. У току офанзиве руске трупе су на фронту ширине 550 километара напредовале 60-150 километара и нанеле аустро-угарској војсци велике губитке – запљењено је 580 топова, око 1800 митраљеза и око 450 минобацача. Скоро милион 500 хиљада непријатељских војника и официра је избачено из строја, од тога око 400 хиљада је заробљено. Међу њима је било више десетина хиљада Срба који су искористили повољну прилику да се предају својој једноверној браћи, не желећи више да гину за туђе интересе.
Крајем јула 1916. Зајончковски је постављен за команданта 47. самосталног корпуса* предвиђеног за дејство на новом ратишту на коме је тек требало да отпочну борбе.
Сусрет са српском добровољачком дивизијом
После успеха офанзиве генерала Брусилова дотада неутрална Румунија, после две године колебања и прављења рачуница којој од зараћених страна се више исплати приклонити, коначно је донела одлуку. Делом под утиском успеха руске војске, а још више због обећаних територија од стране Антанте – Трансилваније (Ердеља), Баната и делова Буковине – као ратног плена намењеног новопеченој савезници, Румунија је одлучила да се придружи силама Антанте. Војна конвенција између Румуније и претставника сила Антанте потписана је 17. августа 1916. године. Румунија се обавезала да објави рат Аустро-Угарској и да главнину снага упути на Ердељ, чиме би привукла део снага црно-жуте монархије са Источног фронта, а помоћним снагама да држи фронт на Дунаву и Добруџи од напада Бугарске. Русија се обавезала да у циљу садејства са румунском војском упути у Добруџу један корпус јачине две пешадијске и једна коњичка дивизија.
За команданта тог корпуса је именован управо генерал Зајончковски. У састав корпуса су ушле 61. руска пешадијска, 3. руска коњичка и 1. српска добровољачка дивизија. Иако је 47. корпус носио назив самостални, јер је предвиђен за дејство у Добруџи одвојено од других руских трупа, он је био и мешовити по свом саставу јер осим две руске имао и једну српску дивизију под својом командом.
Прва српска добровољачка дивизија образована је у Одеси (Русија) од аустро-угарских заробљеника, углавном Срба и занемарљивог броја Хрвата и Словенаца (што се види и из самог назива дивизије), који су се предали или пребегли Русима на Источном фронту. Мањи део су чинили Чеси и Словаци, али су ипак били значајније заступљени у официрском кадру дивизије. Српска влада је планирала да добровољачку дивизију употреби на Солунском фронту ради ојачања Српске војске, знатно ослабљене после повлачења из Србије и албанске голготе. Али због скорог уласка Румуније у рат и сложености транспорта дивизије око читаве Европе, српска влада је одобрила њену употребу на ратишту у Добруџи. Иако српска дивизија није било потпуно опремљена и наоружана, ипак је упућена у Рени на руско-румунску границу. Дивизијом је командовао генералштабни пуковник Стеван Хаџић, кадровски официр српске војске. Четрнаестог августа 1. српска добровољачка дивизија улази у састав руског 47. самосталног корпуса. Генерал Зајончковски је 16. августа одржао смотру српске дивизије и био задовољан оним што је видео. Убрзо је у састав дивизије ушла и руска 64. артиљеријска бригада. Брдски дивизион и шаржери за пушке су стигли тек у току борби у Добруџи. Тако да је српска дивизија, иако наоружана брзометкама, ступила у свој први бој са једнометним пушкама. Њено бројно стање је износило 509 официра и 16059 војника, укупно 16568 бораца.
Корпус генерала Зајончковског био је пред почетак операција груписан у ширем рејону варошице Рени на Дунаву, на руско-румунској граници. Задатак постављен пред Зајончковским је био да одмах по објави рата пређе границу са својим корпусом и што пре се придружи Источној групи 3. румунске армије у јужној Добруџи, а даље да спречи надирање надмоћнијих снага бугарске 3. армије и на тај начин заштити позадину главног фронта у Трансилванији. Удаљеност руског корпуса од планираног рејона дејства, румунско-бугарске границе у Добруџи и румунских трупа које су се тамо налазиле, износила је око 240 км. Тај задатак није био нимало лак. Значајно удаљен од румунских јединица којима је требало да садејствује, генерал је морао пожурити са својим корпусом да се споји са њима пре него што их разбију надмоћније снаге бугарске 3. армије која се већ налазила на границама Добруџе, спремна за напад. Тако да је осим брзине кретања својих војника Зајончковски зависио и од јачине и дужине отпора који ће истурене румунске дивизије пружити снагама под командом немачког фелмаршала Макензена.
Борбе у Добруџи
Румунија објављује рат Аустро-Угарској 27. августа 1916. и истог дана почиње покрет 47. корпуса у Добруџу. Одмах по преласку границе корпус је потчињен румунској 3. армији под командом генерала М. Аслана, а генерал Зајончковски је одређен за команданта Источне групе те армије у коју је осим руског 47. корпуса ушла и румунска 19. дивизија. Генерал је намеравао да са својим корпусом приђе ближе граници, где се код Добрича налазила 19. дивизија, тако да заштити централни правац као и Силистрију на десном крилу. Ратно стање између Румуније и Бугарске отпочело је у поноћ између 31. августа и 1. септембра по новом календару и затиче 47. корпус у ширем рејону Меџидије.
Већ 2. септембра бугарске трупе упадају у Добруџу и потискују слабије румунске јединице и убрзо без борбе улазе у Добрич гонећи румунску 19. дивизију. Због опасности да истакнуте и раздвојене румунске дивизије буду одвојено тучене, Зајончковски је покренуо свој корпус и пре завршетка концентрације српске дивизије. По наређењу генерала Аслана од 5. септембра Зајончковски са руском 61. и румунском 19. дивизијом врши напад на Добрич да би привукао бугарске резерве са правца Туртукана, где су румунске трупе једва одолевале снажним нападима противника. После дводневних борби код Добрича 7. септембра пристиже 1. српска дивизија и генерал је одмах уводи у бој на правцу Кара-Синан. Она разбија бугарски 36. пук и заузима положаје 35. пука бугарске 6. пешадијске дивизије, али због неуспеха напада руско-румунских трупа северно од Добрича и истурености свог положаја српска дивизија је морала да се повуче на полазне положаје. Због претрпљених губитака као и распада фронта румунских јединица, снаге источне групе генерала Зајончковског повлаче се ноћу 7/8. септембра без додира са непријатељем на линију језеро Олтина-Маганлија. Тада су делови разбијене румунске 3. армије – 5, 9, 19, остаци 15. дивизије и 5. коњичка бригада заједно са 47. корпусом образовали Добруџанску армију под командом генерала Зајончковског. Та армија је издвојена из састава румунске војске и потчињена непосредно румунском краљу.
После тешких борби код Теке Дересије, због претњи обухвата оба крила, Зајончковски повлачи 14. септембра Добруџанску армију на линију Рашова-Кобадин-Тузла. У борби код Кокарџе трупе генерала Зајончковског противнападом разбијају бугарски 7. пук и потискују бугарску 3. армију наносећи јој велике губитке. Фелмаршал Макензен повлачи своје трупе до Јениџе, где му пристижу у помоћ турски 6. корпус и немачка 217. дивизија са тешком артиљеријом. Армија Зајончковског ојачана је 20. септембра са две румунске и једном руском пешадијском дивизијом. На фронту наступа затишје до 30. септембра. Тада Добруџанска армија прелази у напад да би подржала прелаз румунске 3. армије преко Дунава у Бугарску. Развија се жестока борба у којој бугарске трупе заузимају Амзачу. После тога армија генерала Зајончковског 6. октобра прелази у одбрану. У офанзиви од 19. октобра трупе фелмаршала Макензена пробијају фронт и пресецају черноводску железничку пругу. Убрзо пада и Констанца 22. октобра. Зајончковски је принуђен да повуче своје трупе на север на линију Острава-Ески-баба. После тога Зајончковски крајем октобра предаје команду над армијом генералу Сахарову и напушта Добруџу.
Српска дивизија је по доласку у Добруџу имала 16568 бораца. У току борби је попуњена са 46 официра и 2400 војника. Тако да је учествовало у борбама 555 официра и 18459 војника, свега 19016 бораца. Губици 1. српске добровољачке дивизије износили су 755 погинулих, 6463 рањених и 664 несталих, укупно 7882 борца или 41 посто људства дивизије. У тешким двомесечним борбама скоро половина дивизије је избачена из строја. Међу официрима тај постотак је био још већи – 44.
И поред храбре борбе руских и српских јединица које су више пута натерале у бегство Бугаре и Турке, све је то било узалуд због неуспеха Румуна. Стална опасност је претила са огољених бокова, јер су румунске јединице стално напуштале своје положаје под притиском непријатеља и представљале непоузданог и слабог савезника. Храброст српских добровољаца испољена у борбама није прошла незапажено. Многи официри и војници су одликовани руским, румунским и српким орденима и медаљама. Више њих је награђено и највишим руским одликовањем – официри орденом св. Ђорђа, а војници крстом св. Ђорђа. Тако се завршило командовање генерала Зајончковског мешовитим руско-српским корпусом.
После завршетка добруџанске епопеје генерал Зајончковски је 22.10.1916. постављен за команданта 18. армијског корпуса. После фебруарске револуције разрешен је дужности 2.4.1917. и стављен на располагање при штабу Петроградског војног округа, а 7. маја је пензионисан са правом ношења униформе. Убрзо по оснивању Црвене Армије 1918. године царски генерал у пензији Зајончковски ступа у њене редове и постаје виши деловођа у Евиденцијско-организационом одсеку Организационе управе Главног штаба. У августу 1919. именован је за начелника штаба 13. армије, која се у саставу прво Јужног, а затим и Југо-Западног фронта борила против јединица Добровољачке армије под командом генерал-лајтанта Дењикина, главнокомандујућег Оружаних снага југа Русије. Од марта 1920. налазио се на дужности официра за поверљиве задатке при начелнику Главног штаба Црвене армије, као и члана Врховног савета при Главнокомандујућем. После завршетка грађанског рата победом Црвене армије, Зајончковски је 1922. године именован за професора Војне академије Црвене армије. У то време је начелник Академије био један од оснивача Црвене армије, чувени командант који се прославио у Грађанском рату 1918-1921, донедавни народни комесар (министар) војске и морнарице и начелник Главног штаба Радничко-сељачке Црвене армије – Михаило В. Фрунзе. После његове смрти 1925. године, највиша војна установа на чијем челу се налазио названа је по овом прослављеном војсковођи – „Војна академија М. В. Фрунзе“. Током свог боравка на академији Зајончковски је написао више књига из војне историје – „Припрема Русије за империјалистички рат“, „Припрема Русије за светски рат у међународном погледу“, „Светски рат. Маневарски период 1914-1915. на руском (европском) театру“ и своје најзначајније дело које је доживело три издања – „Светски рат 1914-1918.“ (у два тома). Умро је у Москви 22.3.1926. Сахрањен је на гробљу Новодевичког манастира. У својој дугогодишњој служби награђен је са девет одликовања: орденима Светог Владимира са мачевима 3. и 4. степена, Светог Станислава са мачевима 1, 2. и 3. степена, Свете Ане 1, 2. и 3. степена и веома престижним позлаћеним оружјем.
* Руски термин „особиј“ код нас се често преводи као специјални, али тачније га је превести као самостални.
