Понекад ми дође да зајечим. Да, заурлам до самога неба! Не дао Бог никоме! Изгубио сам кућу, дом, породицу на окупу, све што сам деценијама градио. Борим се с болешћу. Овде ми је, изгледа одређено да сачекам судњи дан - каже Алекса Дамјановић из Ђураковца
На само стотину метара од Филозофског факултета у Косовској Митровици налази се један од најнехуманијих центара за смештај избеглица у Србији, а вероватно и у Европи! Призор у потпуно руинираној, некадашњој згради ОШ „Бранко Радичевић”, надмашио је - најцрње слутње. У двоспратној полурушевини 40 породица, или више од 130 људи, деце, стараца - избеглица, из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Космета, на очиглед својих суграђана, и целе Србије - тихо умиру! Нестају, јер су, попут логораша, гладни и препуштени сами себи. Речју -ужас. На 40 породица - једно трошно купатило. И један оброк дневно из казана сиротињске кухиње!
Неко је проценио да им је - то довољно. Стари и болесни добијају симболичну помоћ. Не знају како да остваре своја права, јер то су људи изопштени из нормалних друштвених токова и потуно неупућени. Људи - које више нико не чује, и никоме не требају. Тешко је било доћи до њих, и по дану, јер је у дугачким мемљивим, загушљивим ходницима - врло мрачно, а степенице - несигурне. Оштар мирис устајалог ваздуха штипа ноздрве. Прозори без стакла, а од хладноће их штите нелепљене пластичне кесе и картонске кутије. Собе у којима, неким чудом, ови Срби очајници преживљавају су влажне, и са испуцалим зидовима. Они су понижени и гладни, у тој мери, да су изгубили осећај за самопоштовање, за време. Кажу да им више од годину и по , нико није дошао. Најмлађи становник ове тужне куће је девојчица. Има шест година. Најстарија је 83-годишња Ј.С. Један младић од 23 године је тешко оболео од шећерне болести. Млади људи падају у агонију и праве очајничке потезе! Отворено о свему говоре. Већина, преко 55 одсто тих људи су из јужног дела Косовске Митровице, и из других градова и села КиМ. Преостале је са простора БиХ и Хрватске, рат одувао још средином 90-их година.
Да ли смо постали неопростиво и похлепно равнодушни према онима који су данас у Србији највеће жртве ?
Чедомир Варадин (57), са супругом Бисерком и децом Душицом и Бошком у Колективном избегличком центру у Косовској Митовици живео је више од десет година. Казује јетко, да је, кад је требало, бранио своју отаџбину, а сад он и породица, никоме не требају. А и породица му се расула. Недаће учиниле своје, а он сам није успео да се избори.
– Били смо међу оним фамилијама, које су до последњег момента били у јужном делу Митровице. Једва смо главе спасили! Супруга је од тог дана тешко оболела.Отишли јој живци, а нерви полако и мени попуштају. Од бедне понзије ни све потребне лекове не могу да јој купим.Однедавно, због лоших услова деца су нам у Београду у Дому за незбринуте малишане. Кад сакупим неку „цркавицу” одем да их обиђем. Ја сам уништен човек! Боље је да нас овакве деца не гледају. Понекад ми дође да зајечим. Да, заурлам до самога неба. Не дао Бог више никоме! Изгубио сам кућу, дом, породицу на окупу, све што сам деценијама градио. Борим се и с болешћу. Инвалид сам, руку не могу да користим. Овде ми је, изгледа одређено, да сачекам судњи дан.
И десет година млађи Бранислав Крстић је из Јужног дела Косовске Митровице. Остао је без ичега: дома, посла, здравља. И фамилија расејана, пријатељи отишли. Његов живот је, вели, попут тамних , бедних соба и ходника овог центра за избеглице.
– Шибао ме живот откако сам рођен. У стопу ме је пратило сиромаштво. Свануло ми је када сам добио посао у „Трепчи”. Наш Комбинат је у свету био познат, а сада је као пустиња. Добро смо зарађивали тих дивних година. Али, и онда смо трпели зулум Шиптара. Радио сам све до бомбардовања. Овде сам од 2000. Нигде за мене нема посла. А не бирам, само да нешто радим, да сам користан и себи и другом. До прошле године стизала нам је нека помоћ од Црвеног крста: брашно, уље, шећер.Сад ништа! Имам дневно право на један оброк из сиротињског казана. Глад влада. Овде живе људи жељни хлеба, меса, воћа. Страхујем -да се овако стварају услови да човек у крајњој беди , напуштен од свих, изневерен, почне да чини зло. Себи, или другима.
Алекса Дамјановић (64), рођен је у Ђураковцу , код Истока. Казује да је у овој згради било око 90 породица. Затекли су прогнане из Хрватске, и Босне и Херцеговине.
– Многи су се снашли трагајући за бољим животом , у централној Србији, у западним земљама, или још даље, преко Баре. Отишли, да забораве! Ја сам вам , заправо, „двострука избеглица”. Из Хрватске сам био присиљен да побегнем 1995. Радио сам поштено у сплитском „Прометеју”. Био сам возач пуних 30 година. Када је почео рат у Хрватској за мене је постала агонија. Малтритирали су ме Хрвати у тој фирми. Претили ми, псовали, отворено показивали мржњу - само зато што сам Србин, па још са Космета. Средином 1995. су ме сачекале моје сплитске колеге. Претукли су ме. Газили! Рекли су ми тада, да ћу , ако не напустим Хрватску, бити убијен. Вратио сам се у родно место. Започео сам нови живот.Формирао породицу. Запослио сам се код Радовића у Осојану, возио сам аутобус на релацији Пећ-Исток. А онда 1999. нова агонија, бомбардовање. Моје ћерке Александра, Анђелка и Кристина и супруга Дрита, спас су тада нашле у Избегличком ценрту Доњим Лађевцима код Краљева. Па у Лепосавићу, затим су нас све пребацили у Сутоморе, такође у колективни центар.Овде смо стигли 2001. Моја супруга је после свег ужаса који нас је снашао душевно оболела. Ни деца више нису са нама. Нисам могао да бринем сам о жени, и девојчицама тада од пет, четири године, и о деветомесечној беби. Нисам имао новца. Нисам имао ништа да им пружим. Страшно.Ћерке су сада у Берановцу у Дечјем селу.Тамо, макар имају три оброка, топао кревет и не гледају нашу муку. Иду у оближњу школу.Ужелим их се. Одем повремено да их обиђем. Не знам какао сам нормалан. Месечно добијам по пет хиљада и још неку цркавицу. Центар за социјални рад не ради ваљано свој посао. Питам се, како је могуће да неки људи добију и по два стана, па један за велике паре издају онима без крова на главом, а за нас нема ни барака. Видите и сами да ово није живот достојан човека. Додупше, сете нас се политичари у време избора, ни тада не вредимо ми - него наши гласови. А, где су те обећане државне акције!?
Овде теку туробни дани и за Илинку Јовановић (67), из Сушице код Гњилана. Живи сама седам година. Вели нам да је убија самоћа.
– Син са породицом је у Краљеву. Нашао је, срећом, посао и отишао. Ни њима није лако. Он и снаја раде дан и ноћ, да би децу прехранили. Добијам неку социјалну помоћ, као и Алекса. То ми је све. И ручак. Једина радост је када видим унучад. Ретко ми срце заигра, јер ретко долазе. И превоз је скуп. А ја, јадна, немам шта ни да им пружим. Исплетем им од вунице џемпер, шал, или чарапе за зиму. Да им буде топло. Свакога дана мислим на нашу Сушицу, нашу порушену кућу, на поља, воћњаке, на ближње којих више нема.
Потресна је судбина Митровчанке Зорке Петровић (75) и њеног 23-годишњег унука Саше. Мада је млад, Саша је оболео од најтежег облика дијабетеса. Не може без свакодневних доза инсулина. Али и нечег, много горег од тога!
– Ви можете да сведочите о нашој патњи. Не мислим ту само на себе и унука. Сви смо исте судбине - оне најсуровије. А питање је да ћете и писати о нама. Новинарима је изгледа у овој држави - то забрањено. Може све, само не о Србима и српским избеглицама. Као да не постојимо. Све што сам 39 година стицала, радећи као административац у општини, стан, све па и ћерку. Све сам изгубила. Остало ми је да се од моје скромне пензије бринем о Саши, и купим лекове за себе. Саша је оболео од шећера онај дан када му је мајка погинула. У агонији је, нејак, са страшним бременом пропадања и нестајања ближњих, био посегао за лошим друштвом зависника. Сада покушава да се извуче из кризе. Не кријемо. Помозите! Не знам како даље?!
Саша Томић, без осмеха, седи на клупи поред баке. Пажљиво је слуша. Мршав, блед. Од исцрпљености, подрхтава. Тако пролази наша српска младост. Изненађујуће је искрен. Гледа нас паћенички својим смеђим очима и тражи помоћ, јер вели, нема новца за метадон. Моли да му помогнемо да се смести у неки санаторијум, да преброди све кризе. Да оздрави , да и нађе и он неки посао. После ће се, обећава нам, потрудити да помогне баки, и куцаће на сва врата му врате мајчин стан, у који се сада у Митровици, уселио неко други. И то му је право ускраћено, а не зна ко може да му помогне. Не познаје ниједног адвоката. А људи се искварили.
– Коме сам ја потребан? Зар не постији нико, баш нико чији сам ја „ случај”. Сам више не могу да се носим са проблемима. Понекад сам гладан. Да је мајка, макар, жива. Неколико пута сам због шећера био у дубокој несвестици. Верујте ми, очај - младог човека тера на ужасне помисли. Заршио сам средњу школу. Да ми је, када оздравим, да нађем неки посао, и да видим баку насмејану. Да, макар, једног дана , буде спокојнија. Овако, Ибар није далеко, а то често слушам и од старијих. Понекад је живот много тежи од смрти. Гето у гету! Разумем старе људе, када тако причају. Али, да ли је таква атмосфера, у друштву очајника, добра за младог човека. Поклекла би и стена - пита се, и одговара Саша.
Фотографије и текст Биљана Живковић
