Јувенилно правосуђе. Већина житеља Русије ако је за њега и чула, онда напола уха. Некакви судови за малолетнике… Канда ништа лоше… Нека се децом баве стручњаци. А заштитници људских права, они који упорно наговарају наше власти на доношење закона о јувенилном правосуђу, некако не журе да нас просвете у вези тога. Причају само о некаквом кардиналном трансформисању рада са малолетницима и о томе да ће све бити у реду. А још главом указују на Запад, али се опет труде да оно конкретно сведу на минимум.
Рекло би се - ако хоћете да нас убедите онда убеђујте, наводите што више примера. Али не! Искуство глумице Наталије Захарове која је постала жртва тог система у Француској показује да то што се прећуткују подробности рада система јувенилног правосуђа никако није случајно. Јер, схвативши о чему се ту заиста ради, тешко да ће већина посланика за такву новотарију гласати.
* * *
Подсетимо на случај Наталије Захарове. Она се почетком 1990-их година удала за Француза, отпутовала у Париз и родила кћерку. Међутим, брак није успео, пошто је супруг сурово поступао према девојчици и дрогирао се. После развода је по одлуци суда за питања породице Маша остала са мамом, и да се то дешавало у Русији, тако би и дан-данас било. Али, у Француској постоји и јувенилни суд. Када је Маша навршила три године, по захтеву бившег Наталијиног мужа је насилно одвојена од мајке, предата у дечји дом, а потом у хранитељску породицу. И ево већ девет година Наталија не може да врати кћерку, без обзира на то што је њен случај стекао међународни публицитет и био разматран на највишем међудржавном ступњу. И Његова Светост Патријарх Алексиј II се с молбом за помоћ у поновном уједињавању породице обраћао кардиналу Француске (а током своје посете Француској још и председнику Николи Саркозију). Али проблем још увек није решен зато што јувенилно правосуђе представља државу у држави. Ево шта је Наталија Захарова у свом интервјуу испричала.
- Шта је то заправо јувенилно правосуђе у Француској?
- У систему јувенилног правосуђа раде судије које се баве малолетницима, и које сарађују са социјалним службама. Њихов основни задатак је заштита интереса детета. У закону пише да се дете одузима породици у случају да његовом животу прети физичко, психичко и морално насиље. Али није прецизирано шта се конкретно има у виду. Вероватно се подразумевају батине, иживљавање итсл. Али је парадоксално то што се често дешава да родитељи који се сурово односе према детету остају некажњени, а настрада онај ко дете воли и брине се за њега. Када се моја кћерка Маша после виђења са оцем, Патриком Уари, враћала у модрицама, сва потресена, у потиштеном психичком стању, сви моји покушаји да ступим у везу са судијом за питања малолетника и сарадницима социјалних служби остали су узалудни. Нико од њих није хтео да реагује. Чак ни када је адвокат судији донео фотографије Маше са траговима батина, а лекар написао пријаву тужилаштву, које је са своје стране дало налог судији за питања деце да разјасни ствар, чак ни тада судија није започела истрагу.
- Зашто?
- Зато што није нашла за сходно. И мој случај није усамљен. Удружењима, насталим у Француској ради заштите права породице, стижу пријаве о томе како судије вапијуће крше закон, и о некажњености злочинаца. Сећам се таквог случаја. Нека жена се обратила једном таквом удружењу. Њен бивши супруг је био управник затвора. Једном је њихов петогодишњи син после посете тати испричао како му је он са својим пријатељем (који је, узгред, радио као… психолог у истом затвору!) наносио бол. Када се потресена мајка обратила судији за питања деце и показала медицинску потврду о томе да је дечак силован, судија је наредила: „Сместа одузмите дете мајци и сместите га у дечји дом, пошто мајка манипулише дететом и окреће га против оца“.
- И дете су одузели?
- Јесу! Он се противио, плакао, али су га силом отргли од мајке и одвели.
- Али, па то је противзаконито!
- Јесте. У француском закону пише да се смештање детета у дечји дом предузима као радикална мера, у сваком случају макар после сусрета судије са родитељима и дететом. Али је и моја кћерка насилно и преваром била смештена у дечји дом, о коме уопште ништа нисам знала. Кћерка је тамо проборавила читавих недељу дана, и тек потом је судија заказала претрес. Али ми ни тада нису дали адресу дечјег дома и званично су ми забранили посете, премда је Маша била болесна, имала је температуру око 40. А имала је свега три године, а уз то није знала француски! Мојој кћерки је причињена изузетно тешка психолошка траума, али то није бринуло ни судију, ни службенике социјалних служби. Пре него што се такве сурове санкције примене на родитеље, треба изнети макар некакве оптужбе. Међутим, никакву оптужбу ми тада нису изнели, а у судској одлуци је писало: „Услед тога што је оцу доказано насиље над дететом а за то оптужује мајку, дете треба сместа изместити из зоне породичног конфликта“. Схватате? Оцу је „доказано“, али при томе он „оптужује“…
- А зашто је јувенилни суд који, како нас уверавају, ефикасно штити интересе детета, донео тако чудну одлуку?
- Испрва сам мислила да је то некаква грешка. Али заправо никакве грешке није било! То сам схватила после настанка нашег удружења, када смо прегледали предмете других родитеља. Замислите само, извештаји о њима и судске одлуке су дословно понављали исту ону одлуку која је у вези мене донета! Постало је јасно да постоји известан шаблон: узима се готов текст, убацује презиме, а даље све иде по уходаној схеми. Службеници социјалних служби су по закону дужни да представљају спојну карику између детета које је одвојено од родитеља и самих родитеља, да се труде да учине све како би се породичне везе одржале, јер се декларише да је јувенилно правосуђе оријентисано на поновно уједињавање породице. Али је у стварности све обрнуто. Моја писма, фотографије, играчке и остале поклоне кћерки службеници тих служби чак нису ни предавали Маши.
- А чиме је то мотивисано?
- Оптуживали су ме како хоћу да сачувам исувише тесну везу са њом и „гушим је својом материнском љубављу“. У Машином предмету има бескрајно дрских и циничних извештаја службеника социјалних служби, које чак нисмо ни упознали! Радећи у нашем удружењу и претресајући судске одлуке, изненађено смо открили да су извештаји о оштећеним породицама опет били дословно истоветни! Мењана су само презимена и адресе. Поново смо се уверили да постоји извесна заједничка „цака“. Судије доносе једне те исте одлуке, оптужујући родитеље да „децу гуше својом љубављу“…
- Чекајте мало… Није ваљда да „гушење љубављу“ представља основ за одузимање деце?
- Да. За многе француске судије за питања деце „гушење агресивном љубављу“ представља најопаснији чин који може причинити страшну физичку и моралну штету детету. На пример, судија Валентини, четврта по реду у нашем предмету, изјавила је у разговору са мојим адвокатом како она у девет случајева од десет одузима децу родитељима на том основу.
- А у чему се, по мишљењу суда, изражавало ваше „гушење љубављу“?
- Судија се (што је такође противзаконито) никада није срела ни са мном, ни са Машом. Изјавила је како у томе не види смисла, пошто је Маша ионако била потресена општењем са разним непознатим људима. У предмету постоји извештај стручњака у које она, судија, има поверења. И то је довољно! Испрва ме је такав прилаз запрепастио, а потом сам схватила да судија заправо и не жели да зна истину. Јер, кад би сазнала истину, не би имала основа да ми одузима кћерку. А њој је то неопходно.
- Зашто?
- Зато што се ефикасност њеног рада оцењује бројем одузете деце. Што више деце она на тај начин „штити“ од родитеља, тим брже ће напредовати у служби. Испада да судије децу испоручују социјалним службама, а оне са своје стране пишу потребне извештаје који су, како су у свом извештају министру правде указали најистакнутији француски правници господа Навес и Катала, увек негативни и настројени против родитеља.
- Испричајте, молим вас, подробније о извештају господе Навеса и Катале.
- Француска влада се 2000. године, под притиском професионалаца који су дигли узбуну, обратила генералном инспектору за социјална питања Пјеру Навесу и генералном инспектору правног одељења Бруну Катали са захтевом да поднесу извештај о стању ствари у судовима за питања малолетника и у социјалним службама, о одвајању деце од родитеља. Извештај је испао опширан и сасвим запрепашћујући. У њему је речено: „Колосалан број деце је одузет родитељима и смештен у дечје домове и хранитељске породице. Судије и службеници социјалних служби стално крше закон. Између закона и његове примене у пракси постоји огромна разлика. У истом суду се пракса једног судије разликује од праксе другог. Нема квалитетне контроле система заштите деце и породице. Јувенилно правосуђе не испољава никакво поштовање према породици, никакву бригу о њој. Тужилаштво не може пратити све предмете, пошто их је превише. Социјални радници и судије имају потпуну, неограничену власт над судбином детета. Службеници социјалних служби су често одузимали децу на основу анонимних телефонских позива… како је ова или она породица у опасности“.
- Таква формулација је већ уведена и у наше законодавство.
- Па, онда ће и наше грађане јако занимати да сазнају како то у пракси изгледа у Француској. Типичан пример: родитељи су отишли по хлеб у суседну продавницу, оставивши кћерку у дворишту. Изнебуха бану службеници социјалних служби и питају девојчицу зашто је сама. Она одговара: „Зато што сам у свом дворишту, овде се играм. Мама и тата ће ускоро доћи“. Родитеље по повратку оптужују да лоше брину о свом детету, остављајући га самог. Десио се још апсурднији случај, коме је присуствовала председница једног другог удружења. У апотеку је дошла мама са малом девојчицом која је имала модрицу. Мама је купила неки лек и кренула према излазу. А жена која је стајала у реду, изненада је затражила од апотекарке адресу те маме.
- Зар је у апотеци могу знати?
- Мама је платила кредитном картицом на којој ти подаци постоје, и они су се, природно, појавили у компјутеру апотеке.
- А зашто је адреса затребала?
- Исто то је и апотекарка упитала. „Како зашто? - узвикнула је жена. - Зар нисте видели да дете има масницу? Вероватно га мајка туче!“ Апотекарка је узвратила како нема право да даје туђе адресе, после чега је саговорница журно изашла из апотеке. На запрепашћење председнице удружења, неколико дана касније је на једном саветовању видела исту ту жену из апотеке која је тражила адресу, и испоставило се да је она службеница социјалне службе! Ипак јој је успело да уђе у траг тој мајци, и написала је извештај како се она лоше односи према својој кћерки. Премда, ко зна где је све девојчица могла „зарадити“ ту масницу? Рецимо, потукла се у школи, пентрала се негде и пала… Међутим, службеница социјалне службе је сместа закључила како је мајка опасна и треба је изоловати од детета. Уз све то, њих не занимају беспризорна деца, којима је брига службеника социјалних служби заиста потребна.
- А шта јувенилни систем сугерише деци?
- Дете убеђују како у породици нису главни родитељи, већ су главни - судија, тужилац, држава. Самим тим се фактички подрива ауторитет родитеља. Малом детету је немогуће објаснити шта је то држава, али зато оно врло добро схвата шта су то мама, тата, бака, дека. А ту му са свих страна непрестано понављају: „Ако родитељи лоше поступају према теби, можеш нам телефонирати, испричати о својим проблемима са њима, и ми ћемо ти помоћи“. И оно се нехотице настројава на то да су родитељи његови непријатељи, а „добри чике и тете“ ће му помоћи да их победи. Социјално-психолошки центар где раде две Машине надзорнице, Асколи и Лефевр, има свој сајт на интернету. Можете га посетити и прочитати отприлике следеће: „Драга децо! Ако имате проблеме, ако сте незадовољни својим родитељима, увек можете доћи код нас на следећу адресу… Ми ћемо вас саслушати, дати вам потребан савет. Ево, тај и тај дечак… Имао је јако лоше родитеље…“ И даље се наводи мноштво случајева где су родитељи приказани просто као чудовишта! Не зна се да ли је таквих случајева стварно било и откуд су их службеници центра узели. Судећи по ономе што чујемо од људи који се обраћају удружењима за заштиту људских права, углавном су то измишљотине и денунцијације. Али, деца томе верују и на одговарајући начин се настројавају! Рецимо, родитељи нису малолетнику дали новац за цигарете. Он оде код такве „добре“ тетице и појада се. И то је први корак у провалију, пошто је тетица забележила адресу, број телефона, место где родитељи раде, и поставила низ провокативних питања. Па онда написала извештај судији за питања деце: „Само дете ми се обратило! Само је дошло! Треба звонити на узбуну! Треба га спасавати!“
- Дакле, дете су одузели. Шта даље? Како тај систем дејствује у Француској?
- Дете у дечјем дому „одлежи“ пола године. Више не може. После тога га смештају у хранитељску породицу. У Француској је јако тешко сасвим усвојити дете, на то одлази седам-осам година. Зато га је врло лако узети у хранитељску породицу, а још ће ти држава и давати новац. Хранитељска породица се по закону мора налазити што ближе кући родитеља, како би могли чешће да посећују дете. Међутим, и ту се родитељска права стално крше. Током девет година колико се Маша налазила у првој хранитељској породици, мени нису нашли за сходно да саопште какви су то људи, где живе, у коју школу моја кћерка иде. Обрнуто, службеници социјалних служби су одмах после њеног смештања у хранитељску породицу замолили суд да од мене сакрије све те податке. Морала сам уз велике потешкоће да се изборим макар за једну лекарску потврду годишње, како бих сазнала како се моја кћерка осећа! А Маша је у дечјем дому била тешко болесна! Пошто је Маша „одлежала“ (не могу то другачије назвати) девет година у једној хранитељској породици (која је на рачун надзора над Машом поправила своје имовинско стање и преселила се на југ), пребацили су је у другу хранитељску породицу. И опет сам за то сазнала само из судске одлуке. Нико није затражио моју сагласност, није ме упознао ни са том породицом. А судија Валентини је ускоро посаветовала моме мужу да поднесе захтев како би ме лишили родитељских права.
- На основу чега лишавају родитељских права?
- Теоретски, по француским законима, неко може бити лишен родитељских права само због неког изузетно тешког злодела према свом детету. Али, у пракси бива и другачије. Мој бивши муж није журио да поступи по савету судије, пошто није хтео да се бави Машом; свих ових година се борио само за то да се она налази у хранитељској породици. Али је био принуђен да захтева да ме лише родитељских права пошто га је судија „притискала“. На крају крајева је ипак написао: „Тражим да се моја супруга лиши родитељских права како бих задовољио судију за питања малолетника“. И на основу његове пријаве ме је апелациони суд највише инстанце лишио родитељских права, мотивишући своју одлуку истим оним „гушењем патолошком љубављу“! Премда већ девет година не живим заједно са својом кћерком и срећем се са њом само у присуству надзорница.
- Али који је смисао у приређивању таквог театра апсурда? Зашто се не баве децом из проблематичних породица, уместо што богаље оне сређене?
- Има ту смисла, и врло је једноставан. Проблематичном децом се треба озбиљно бавити. Њихова психа је растројена, имају тежак карактер, разне болести. Са њима се треба јако много бактати како би се довела у норму.
Дотле се децом из сређених породица, као прво, не треба бавити, а као друго, родитељи су дужни да плаћају њихово издржавање у хранитељској породици.
- Али, рекли сте да новац издваја држава…
- Она издваја део новца. А други део плаћају родитељи. Одузевши им децу, родитеље још и обавезују да плаћају за то што им је дете одузето и што га васпитавају туђи људи. Те зато - што су родитељи богатији, тим је исплативије одузимати им децу. Али, можда је онај главни смисао у читавој тој баханалији идеолошки. Када сам у знак протеста против таквог безакоња гладовала 18 дана и двапут била на ивици смрти, руској амбасади је успело да се избори за то да ме прими Ив Бот, генерални тужилац суда. И он ми је рекао: „Мадам, немојте мислити да смо кћерку само Вама одузели. Ми одузимамо децу и француским родитељима“. Упитала сам зашто, и одговорио ми је: „Одозго добијамо налог који смо обавезни да извршавамо. Ако се сутра инструкције промене, нећемо одузимати децу у толиком броју“. То је по мом мишљењу чисто троцкистичка идеологија уништавања породице. Родитељи су дужни да се улагују судијама, дрхте пред службеницима социјалних служби и извршавају сваки њихов налог. Онда ће се сматрати грађанима који поштују закон, али им децу свеједно могу одузети. Фактички исто то пише и у већ спомињаном извештају господе Навеса и Катале: родитељи се осећају апсолутно беспомоћно, понижено. Они не знају коме да се обрате ради заштите.
- У извештају господе Навеса и Катале су наведене страшне бројке…
- Да, 2007. године је изјављено како је 50% деце противзаконито одузето.
- А колико је укупно деце одузето?
- Ако судија Ан Валентини по сопственом признању одузима деветоро деце на сваких десет, а има 200-300 предмета, можете замислити колико се деце њеном кривицом злопати по дечјим домовима и хранитељским породицама! А колико је таквих судија у Француској?! Систем пуца по свим шавовима, и власти морају то признати. Пре неколико месеци је судија за питања породице одузео мајци дете, био врло груб према њој. Жена је у очајању насрнула на њега с ножем и ранила га. Министарка правде је сместа одлучила да издвоји 20 милиона евра ради заштите судија за питања малолетника. Мами прети, мислим, десетак година затвора, и своје дете, наравно, наредних година неће видети.
- Можете ли навести још неки пример одузимања деце од нормалних родитеља?
- Таквих је случајева читаво мноштво. Навешћу оне који су мене највише потресли. Имали смо велико саветовање на коме је присуствовало 250 оштећених породица из разних градова Француске. Поред мене је седела млада трудница. Испричала је како су их после развода од мужа службеници социјалних служби денунцирали, и њихово малено дете је смештено у дечји дом. Потом је она срела другог мушкарца и удала се за њега. И када му је родила дете, малишана су покупили одмах после порођаја. Чак није стигла ни да га види!
- На ком основу су одузели новорођенче?
- Изјавили су да, чим је била лоша мајка првом детету, вероватно ће бити лоша и другом. Није ваљда успела да се тако брзо „поправи“! Зато је живот новорођенчета у опасности, треба га хитно изоловати од мајке. Саслушавши ту причу, ужаснуто сам упитала: „Зар се не бојите да ће вам одузети и дете које сада носите?“ „Бојимо се - узвратише углас жена и њен муж. - Али желимо да имамо децу, тако да смо одлучили да ризикујемо“. Та прича ме је потресла до дна душе. И други случај - са женом у инвалидским колицима. Њој је одузето четворо деце. Одузету децу нису сместили у исти дечји дом, већ у четири различита, тако да је морала возом да им путује у посету. За њу је то било право-правцато мучење, зато што је сваки пут требало колица унети у воз, потом изнети, а ко то да уради… А још се дешавало да све четворо мора посетити истог дана!
- Како то истог дана?
- Лепо! Службеници социјалне службе заказују посете, не договарајући са родитељима ни датум, ни време. Све они сами одређују, а родитељи су дужни само да се потчине. И ако жени-инвалиду није успело да се уклопи у време - рецимо, тог дана није било одговарајућег воза или се лоше осећала - о томе је сачињаван извештај како она одбија да дође у посету пошто не воли своју децу. Када родитељи пишу деци писма, шаљу играчке, упорно покушавају да се изборе за посету, онда „гуше децу љубављу“. А кад човек из здравствених разлога не може доћи, или зато што не стиже, онда га оптужују за равнодушност према свом детету.
- Ако је у породици неколико деце, онда одузимају сву децу одједном?
- Породице са више деце су посебно рањиве. Социјалне службе изјављују како родитељи наводно нису у стању да издржавају своју децу, и лако их одузимају. И ту постоји парадокс. У савременој Француској је, као што је познато, велики број дошљака из афричких и арапских земаља, који имају више деце. Многи од њих живе од социјалне помоћи. Држава им обезбеђује станове, бесплатне здравствене услуге. Али њихову децу по правилу не дирају.
- То јест, одвајање деце од родитеља се углавном тиче Европљана?
- Ситуација је данас таква да је од двадесет новорођенчади свега четворо староседелаца Француза, а остали су имигранти. Чему онда још и преоптерећивати њима дечје домове? А сада су, како ми се чини, у великој моди и руска деца. У Француској се широко води кампања за усвајање деце из Русије. Супруга бившег министра правде Француске добила је од Министарства просвете РФ за своје удружење званично одобрење за усвајање наше деце у Француску. Ако у Русији буде уведено јувенилно правосуђе, то ће знатно олакшати рад тог удружења.
Када је Маша била болесна, са сузама у очима сам молила судију Симонен да ми дозволи да одем у дечји дом како бих смирила дете. Судија Симонен ми је одговорила: „Ма Ви јој уопште нисте потребни! Ко Вам је то рекао да је њој потребна Ваша помоћ? Уз њу су професионалци, са њима јој је добро“. А службеница социјалне службе Кислик је крајње отворено говорила: „Ми радимо на Маши како би заборавила Ваш лик, избацила га из главе и срца. Ми је навикавамо да живи без мајке“. Таква је смерница службеника социјалних служби: да разоре породицу и навикну дете да живи без родитеља. У Француској има доста породица сексуалних мањина. Сеголен Роајал, која се кандидовала за председника, обећала је да ће озаконити хомосексуалне „бракове“ и омогућити тим паровима усвајање деце. Нама да одузимају и њима дају!
- Када суд доноси одлуку да одузме дете, шта може учинити родитељ који се с том одлуком не слаже?
- Може се жалити. Ја сам на пример током девет година улагала жалбу сваки пут када је суд продужавао Машин боравак у хранитељској породици за још годину дана. Али су сви моји покушаји да се изборим за своја права били узалудни! Штитећи част униформе, апелациони суд по правилу подржава првобитну судску одлуку. Даље је једини пут касациона жалба после које се више ништа не може предузети. Једино се може обратити Европском суду. Али се приликом касационе жалбе не разматра суштина предмета већ само форма: да ли су у донетој судској одлуци прекршени чланови закона? Само једном сам поднела касациону жалбу, пошто то кошта око три хиљаде долара. А потом, ако се предмет узме у разматрање, коштаће још скупље. Сем тога, ту се крије опасност: ако суд буде сматрао да је твоја жалба неоснована, осудиће те да платиш велику новчану казну због тога што си посумњао у исправност судске одлуке. Испада затворени круг.
- Како сте се и где виђали са Машом?
- У специјализованом центру за сусрете, у присуству двеју надзорница. Једне за мене, друге за Машу. При томе, ако сам покушавала да испољим иоле нежности према њој, малтене су кидисале на мене, урлајући о недопустивости гушења агресивном љубављу. Била сам принуђена да се четири пута жалим полицији на грубо понашање надзорница Асколи и Лефевр, које су Машу и мене намерно провоцирале.
- Зашто?
- Па зато да психолози потом имају на чему да „раде“. Јер, ако је између Маше и мене све у реду, онда испада да оне нису потребне. Не, неопходно је да код нас све буде лоше! Онда и судија може написати, како је на пример написала судија Валентини 3. априла 2006. године: „Службеници социјалне службе истрајно моле да се садашње Машино место боравка не мења, с обзиром на то да се стање ствари никако није променило од 1998. године и опасност за Машу је још увек актуелна, и то: патологија мајке и њен нездрав однос према кћерки <…> Једино садашње место боравка у хранитељској породици, које удаљава мајку од ње, може гарантовати Маши заштиту, здравље и нормалан развој. Васпитне мере су још увек актуелне, обавезно се морају поновити Машине посете психотерапеутских сеанси. Све мајчине посете су укинуте. Маша може са њом контактирати само преко писама“. Јувенилни систем се попут метастаза проширио по „организму“ француског правосуђа, тако да чак ни Никола Саркози на положају министра унутрашњих послова није могао помоћи да ми се дете врати.
- Испада да је то јувенилна диктатура?
- По мом мишљењу, то је прави правцати психолошки и морални терор. Дете које толико времена проводи насилно одвојено од родитеља, губи своју личност. Оно не схвата ко је. А систем то и хоће, пошто је онда таквом децом лако управљати и правити од њих зомбије. Министар за питања породице је 2007. године покушао да прогура закон који би омогућавао службеницима социјалних служби да посећују породице слабијег имовног стања које очекују дете и дају своје мишљење: постоје ли услови за васпитавање будућег детета, каква је морална карактеристика будућих родитеља. И то да их посећују неколико пута током трудноће, „пратећи ситуацију“. Па ако закључе да је породица „проблематична“, новорођенче би се одузимало одмах после порођаја. На срећу, тај нацрт закона није прихваћен. Међутим, сама његова појава о многоме говори. То је тоталитаризам без икаквих наводника, без иоле преувеличавања! Још један пример. Мадам Роајал је на положају министра за питања породице донела указ, чији је смисао у следећем: ако неки педагог или службеник социјалне службе посумња да се лоше поступа према деци, дужан је да пријави одговарајућим органима, чак и ако нема никаквих доказа за то. А ако не испољи будност, према њему ће бити примењене санкције.
- Имам још једно питање за Вас поводом малолетничке делинквенције. Присталице јувенилног правосуђа убеђују друштво и власти како је неопходно затворити колоније, одрећи се репресивног прилаза и бавити се „рехабилитацијом“. То ће наводно смањити делинквенцију међу малолетницима. Колико су се такви прилази показали делотворнима у Француској?
- Видели смо тај систем на делу када су француски малолетници палили школе, болнице, па чак и полицијске станице. Њих су позвали у Јелисејски дворац, и господин Ширак се брижно распитивао међу распомамљеним малолетницима шта им то недостаје за потпуну срећу. Сви злочинци, ухваћени на месту палежа, већ сутрадан су пуштени.
- Каква је сада ситуација са Машом?
- Суд је 25. јуна 2007. године донео одлуку да врати Машу мом бившем мужу, а месец дана касније ми је мој бивши муж признао да је манипулисао судијама и лажно сведочио на суду против мене.
- Врло се надамо да ће та страшна прича ипак имати срећан крај. Од свег срца желимо да Вам се Маша најзад врати. И хтели бисмо да чујемо Ваше жеље нашим родитељима и чиновницима који, Богу хвала, још нису донели коначну одлуку о увођењу јувенилног правосуђа у Русију.
- У Русији мајка и отац још увек много значе. Зато, по мом мишљењу, људи који промовишу јувенилно правосуђе у Русији морају јасно рећи шта то заправо хоће да озаконе. Не да распредају о магловито схваћеним интересима детета, које потом свако може тумачити како му падне на памет, већ да конкретно, тачку по тачку, објасне шта значе интереси детета у савременом друштву, које су ту опасности, по чему ће се наше јувенилно правосуђе разликовати од западног. А онда треба то питање изнети на свенародно разматрање, одржати референдум. Нека се сваки родитељ изјасни о том питању!
Разговарала Татјана Шишова
