У тренутку заоштравања политичке борбе везане за промену статуса Аутономне покрајине Војводине, а поготово после посете Србији руског председника, позиција ЕУ се приметно изменила у правцу консолидације региона Западног Балкана и издвајања Србије као посебног регионалног центра.
Као прво, председник Србије Б. Тадић је покушао да одреди стратегију спољне политике на европском пространству. Геополитичку улогу своје земље у Европи је оценио као значајну, сматрајући да ће се процес обједињења Европе завршити тек онда када све земље Западног Балкана постану пуноправни чланови Европске Уније. Разматрајући као језгро своје спољнополитичке доктрине чланство Србије у ЕУ, Тадић је подвукао посебну улогу Берлина у достизању овог циља: «Подршка пријатељске Немачке на европском путу има непроцењиви значај, а јака и стабилна Србија, члан ЕУ, биће гаранција бољег живота њених грађана и истовремено основа стабилности Западног Балкана, што представља и општеевропски интерес» [1].
Интересантно да је тезу о геостратешком значају западнобалканског пространства и кључној улози Србије у том региону није покренуо Београд, него Аустрија. Беч је акцентирао пажњу на то да је Западни Балкан централна тачка аустријских спољнополитичких интереса. Амбасадор Аустрије у Србији К.Која је 15 новембра изјавио: «Аустрија може много да уради у Србији. Ми смо мала земља, али економски веома активна, ми смо један од главних инвеститора и посветили смо се интеграцији Западног Балкана у Европску Унију. Ми сматрамо да је Србија кључна земља на западу Балкана… Аустрија има симпатије према Србији, као и Босни и Херцеговини, и Хрватској, јер имамо блиску културу» [2].
Као друго, као кључни партнер Србије била је означена Италија. Први пут у току 130-годишњег периода српско-италијанских дипломатских односа у Риму је организован билатерални самит, на којем је са српске стране присуствовао, поред председника Б. Тадића, премијер М. Цветковић и девет министара. Постигнута су два главна циља. У геополитичкој сфери – формирана заједничка позиција према стратегији уласка у ЕУ региона Западног Балкана, потписана је декларација о стратешком партнерству две земље, закључено неколико билатералних споразума који предвиђају подршку италијанских компанија у коришћењу инвестиционих ресурса у Србији, сарадњу у области енергетике и високих технологија. Као датум ступања Србије у ЕУ одређена је 2014 година.
Закључени споразуми служе главном циљу Европске Уније: смањење значаја српско-руског партнерства и привилегованих односа између Београда и Москве. С. Берлускони је прогласио да ови споразуми отварају пут Србији ка слободној трговини са Италијом, а последњој – ка трговини и размени и са осталим земљама Источне Европе. Тадић га је подржао, указујући да Србија отвара Италији тржиште које обухвата 850 милиона људи, за шта није способна ни једна друга земља у региону.
Треба рећи да Италија не чека, појачава своје економско присуство у региону: за последњих 8 месеци она је дошла на прво место у извозу српске робе (што представља 27,6% од укупног увоза српске робе у земље Европске Уније)[3].
На економском плану такође, било је потписано низ споразума, који, изгледа, имају не толико економски, колико геополитички карактер. Реч је о споразумима Србије са северним италијанским регијама – Ломбардијом, Фриулијем, Венецијом, Јулијом и Венетом, које ће, како подвлачи Берлускони, «посебно имати корист од обостраних односа са Србијом».
Интересантно да су баш споменуте северне италијанске регије одиграле посебну улогу у процесу продубљивања децентрализације земље. Они претендују на ширење аутономије у свим сферама, пре свега у финансијској. И мада је одговарајући пројекат, после изношења на општенационални референдум, одбијен, рад у том правцу се продужава[4].
Имајући у виду сложеност унутрашњополитичке ситуације у Србији, која се повезује са утврђивањем Статута Војводине, потписивање споразума са «еврорегијама» које предњаче у децентрализацији личи на тежњу ка преузимању искустава у издвајању индустријски развијених региона.
Италија је заузела чврсти смер подршке интеграције Србије у пространство Европске заједнице. Италијански министар споњних послова Ф. Фратини (заједно са комесаром за проширење ЕУ О. Реном) је био један од главних иницијатора усвајања у најскоријем времену безвизног режима за Србију према ЕУ. Сада Италија инсистира да 2014 година буде коначни датум ступања Србије у ЕУ. Са своје стране Тадић је прогласио Италију за «кључног партнера српске евроинтеграције», а Србију – «кључним фактором Западног Балкана».
У исто време Србија је морала да направи уступак по питању кандидатуре М. Д’Алеме на место министра иностраних послова ЕУ. Да напоменемо да је својевремено М. Д’Алема подржао војну агресију НАТО-а против Југославије 1999. Ипак, Тадић је запазио да ће избор Масаима Д’Алеме на улогу другог човека у Европској унији «донети огромну корист грађанима Србије и перспективу за целокупни Западни Балкан».
Као треће, долази до усаглашеног «регулисања» низа горућих проблема, везаних за Србију.
Веома упечатљиво се може испратити преокрет у односу према Србији у позадини недавних изјава Б. Кушнера, руководиоца француске дипломатије. 3 новембра он је учинио, с једне стране узајамно искључиве, а са друге стране – битне изјаве. Он је убедио Србију да је Француска подржава на њеном путу ка ЕУ, искритиковао је Холандију за противљење деблокирању Прелазног споразума Србије са ЕУ, који холанђани везују за непотпуну сарадњу Београда са МТБЈ, потврдио да се такав став не може одржавати дуго. И одмах, Кушнер је себе опровргао, указавши да он сам поштује одбијање Холандије да учини уступке, јер Р. Младић није доведен пред трибунал; па према томе још није наступило време за покретање званичног захтева Београда за добијање чланства у ЕУ [5]. Противречно и замршено иступање Кушнера указује на тежњу да се продужи са претходном праксом једностраног притиска на Србију, а истовремено пређе на наредни стадијум конструисања односа у региону и Европском савезу.
Као следеће, и Холандија је променила своју позицију. Ако је непосредно после изручења Р. Караџића трибуналу она непомирљиво блокирала Прелазни споразум и Споразум о стабилизацији и придруживању «до изручења Ратка Младића и Горана Хаџића», већ средином новембра, три парламентарне партије руководеће холандске коалиције су, без видљивих основа «одједном» проценили да су пред њима јасни знаци позитивног развоја сарадње Србије са Хашким трибуналом. Они су се изјаснили за пријем Србије у ЕУ. Теза о неопходности потпуне сарадње са трибуналом још увек се провлачи. Али, истовремено је изражена жеља да главни тужилац трибунала С. Брамерц реши све по свом нахођењу.
Брамерц свој извештај о раду трибунала треба да представи Савету безбедности УН 3 децембра. М. Ферхаген, руководилац холандске дипломатије, је изразио наду да ће овај извештај «бити позитиван и да ће Холандија на тој основи извршити ревизију своје политике», т.ј. деблокирати Прелазни споразум ЕУ са Србијом, што ће дозволити почетак ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ.
Као четврто, традиционално, у тренуцима када долази до геополитичких трансформација, о својим интересима и намерама проговорио је Ватикан. Посебно значајно је да се током своје посете Италији Тадић срео са папом Бенедиктом XVI, са којим је је водио разговор очи у очи. Једна од главних тема разговора била је подршка Ватикана процесу евроинтеграције Србије и билатерални односи Ватикана и Србије. Српски председник је подвукао посебни значај политичке сарадње са Ватиканом, «хришћанског присуства на југо-истоку Европе и екуменског дијалога између католичке и православне цркве».
Папа је издвојио 2013 годину као годишњицу Миланског едикта [6], чији је аутор, Константин Велики, «био рођен на територији Србије, у Нишу», што би био подесан повод за организацију «важних сусрета ради интензивирања екуменског дијалога».
Треба имати у виду да се «зближавање хришћанских цркава», које вековима пропагира Ватикан, врши уз услов, од кога Ватикан никада није одустајао нити ће се одрећи: признавање врховне улоге римског епископа. Вероватно се због тога Тадић трудио да скрене пажњу на политику (имајући у виду непризнавање независности Косова од стране Ватикана), а папа – на фамозни екуменски дијалог и улазак целокупног Западног Балкана у Европску заједницу, чиме би се «затворио 1700-годишњи циклус од Миланског едикта»… Поред тога, на сусрету са Тадићем је била постигнута сагласност око тога да је годишњица Миланског едикта 2013 идеални моменат да папа посети Србију, а српски председник је потврдио да позив за посету од стране државе остаје отворен.
На овај начин видимо активизацију напора низа држава западног блока (Турска, Немачка, Аустрија и Италија) и наднационалних института (укључујући Ватикан) за консолидацију региона Западног Балкана под контролом Европског савеза. Нарастање кризе у Србији у вези проблема Војводине и заоштравање међупартијске борбе прате грозничави покушаји Београда да пронађе нови ослонац. При томе јасне представе о спољнополитичким приоритетима и перспективама земље код садашњих српских власти нема.
_____________________
1 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Evropa-ujedinjena-tek-sa-zemljama-zapadnog-Balkana.sr.html
2http://www.rtv.rs/sr/vesti/politika/politika/2009_11_15/vest_162472.jsp
3 http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Srbija-u-EU-2014-godine.sr.html
4 Четверикова О. Белгија, Шпанија, даље свуда: механизам прекрајања карте Европе // http://www.fondsk.ru/article.php?id=1143 28.12.2007
5 http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.lt.html#v110222
6 Милански едикт – резултат политичког споразума у Милану (Италија) између римског императора Константина I Великог и Лицинија 313 године, којим се даје слобода вероисповести хришћанима у Римској империји.
