Политичка криза у Републици Српској (РС) у Босни и Херцеговини почела је у мају ове године, када је Скупштина прихватила решење, у коме се изражава забринутост због продубљавања процеса предаје овлашћења државних структура РС институцијама Босне и Херцеговине[1]. У изјави је константовано да је у периоду после 1995. под притиском Високих представника[2] већ 68 овлашћења из делокруга органа РС предато центру – Сарајеву (при томе је само у три случаја своју сагласност за то дала влада и Скупштина РС), што, по мишљењу посланика, угрожава постојање Републике Српске и целокупан дејтонски процес. Најозбиљнија је била реформа армије – расформирана је Армија РС и Армија Федерације БиХ и формиране јединствене Оружане снаге БиХ. Скупштина је прихватила одлуку да се више не уступа пред притисцима и да се више не саглашава са решењима, која нису у складу са интересима Републике Српске.
Као одговор на ово, Високи представник Валентин Инцко је послао писмо у Скупштину РС, у коме је решење Срба назвао „погрешним и неприхватљивим“. Позивајући се на њему дата „бонска овлашћења“, он је одбацио одлуку Скупштине и поставио питање о потреби уставних промена у БиХ. Треба приметити, да последњих година, међународне организације покушавају да ликвидирају Републику Српску и да створе унитарну државу, чиме се нарушава Дејтонски споразум. Деловање свих Високих представника у БиХ је било усмерено на остваривање баш оваквог задатка. Од пролећа текуће године напетост у РС и БиХ није опадала.
За време посете министра спољних послова РФ С. Лаврова Сарајеву, новембра 2009., Москва је заступала најбрже могућно трансформисање апарата Високог представника у Мисију специјалног представника Европске уније, како би „Босанци узели судбину своје државе у своје руке, како би се коначно ослободили од надгледања са стране“. Да би се ово остварило неопходно је трансформисати апарат Високог представника и укинути таозвана „бонска“ пуномоћја, која су већ постала кочница на путу учвршћивања босанске државности.
Према мишљењу представника Русије у Савету безбедности УН В. Чуркина, „неосновано и брзоплето коришћење „бонских пуномоћја“ неизбежно води ка повећању напетости у БиХ“. О овим пуномоћјима говоре многи, али нико не анализира њихову суштину. Сматра се да „Високи представник има изузетна овлашћења, која му дају право да повуче било које одлуке босанских власти које нису у складу са дејтонским принципима, као и да доноси сопствене одлуке, које укључују смењивање званичних лица [3].
Енглески научник Џон Локленд је покушао да анализира текст такозваних „бонских овлашћења“[4] и дошао до закључка да као такав, документ о овлашћењима не постоји. Ради се о параграфу XI.2 одлуке Савета за извршење мировног споразума од 9-10. децембра 1997. У њему се наводи да Савет одобрава напоре Високог представника на путу остваривања Дејтонских споразума и наглашава важност његове улоге за стварање услова за одржавање мира у БиХ. Даље се потврђују пуномоћја Високог представника, која су прописана у Дејтонском споразуму и Уговору о извршењу мировних споразума[5]. Уз ово, наведени су случајеви, у којима се он може умешати и донети сопствене одлуке: ако стране не могу да се договоре о времену и месту сусрета, ако постоје сметње за рад заједничких институција, када се морају увести привремене мере до решења одговарајућег органа БиХ. Стога се многи поступци Високих представника, везани за: смену изабраних посланика и председника, за увођење закона и објављивање одлука, поништавање одлука органа власти морају разматрати као злоупотреба пуномоћја.
Заузевши јасну позицију према очувању дејтонских мировних споразума, Москва је фактички дала подршку Србима, које су силом покушавали и покушавају да натерају на промене Устава. Као последњи пример тога може послужити сусрет у Бутмиру октобра ове године и понуђени „пакет промена“ Устава БиХ.
Октобра 2009. представници САД и ЕУ Џејмс Стејнберг и Карл Билт позвали су у војну НАТО базу у БиХ, Бутмир, представнике седам политичких партија из Федерације и РС како би их упознали са предлозима за промене Устава БиХ. Срби су од почетка гледали са сумњом на Бутмир, присећајући се деловања разних организација, које су наметале одлуке још 90-их година – чинило се да је избор позваних партија био случајан, али јасно је било и оно што није случајно – уски круг иницијатора сусрета и неучествовање Русије у преговорима. Поред тога, РС је планирала да у Бутмиру инсистира на томе да Високи представник поништи недавне одлуке, наметнуте силом.
Нећемо се удубљивати у садржај предложеног пакета измена, само да приметимо: бошњачки представници су сматрали да понуђене мере воде коначном цепању Босне, Хрвати су остали незадовољни због знатног погоршања свог положаја, а Срби су схватили да понуђене измене користе само Бошњацима и за циљ имају формирање централизоване државе. Преговори су завршени неуспешно, иако је свака од страна била спремна да разматра неке нове, издвојене, поставке понуђених промена Устава.
Преговори у Бутмиру су изазвали забринутост широких кругова у Босни и оживљену расправу у СЈИ. Главно питање, које је интересовало политичаре и посматраче било је – какав је циљ преговора? По својој форми Бутмир је подсећао на Дејтон и Рамбује („на страни“ формиран пакет предлога, који мора да се прихвати у целини), а по својим резултатима подсећао на све планове мирног регулисања у БиХ током 1992-1994. Већина, посебно европских политичара, сматра да је „бутмирски пакет“ само почетак уставне еволуције БиХ на путу ка ЕУ и НАТО. И организатори сусрета су инсистирали на неопходности промена ради ступања у редове ЕУ.
Међутим, постоје и друга мишљења. Например, познати политолог из Бања-Луке, Емил Влајки, сматра да је у Бутмиру организована представа само са једним циљем – натерати РС да прихвати понуду о ступању у НАТО, јер 75% Срба, према испитивању јавног мњења, не жели да ступи у организацију која их је бомбардовала 1994.[6] Према мишљењу аутора, у Бутмиру су пред РС постављени такви захтеви, које РС не би никада прихватила. Тако да је избор између уставних промена, које би водиле утапању РС у централизовану муслиманску државу, и мањим злом – ступањем у НАТО – направљен у корист последњег. Е. Влајки је убеђен да је Запад заинтересован да целокупна Босна уђе у НАТО; атлантисти се најмање брину за унутрашње административне поделе у тој земљи. Баш обрнуто, за Алијансу је чак добро ако су партије, народи, региони, творевине у завади и међусобном конфликту. У таквом случају се јавља повод за присуство НАТО на тој територији, чиме се оправдава формула управљања помоћу силе. А појављује се и нови извор силе – босански народи – за ратове који трају и који ће почети.
Таква претпоставка може бити оправдана, јер се после Бутмира појавила изјава премијера РС М. Додика о томе да би приступање НАТО могло да донесе земљи гаранције стабилности. А после тога БиХ предају Бриселу званичан захтев за издавање овој балканској земљи плана деловања у правцу чланства у Северноатлантској алијанси. У току своје посете БиХ генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен је одбацио нагађања о вези међу бутмирским преговорима и ступањем БиХ у НАТО, али је изразио увереност да све земље Западног Балкана треба да постану чланице НАТО. Он је поздравио одлуку БиХ о ступању у алијансу и о слању својих војника у Авганистан.
Без обзира на критику, Високи представник и даље наставља деловање са одређеним циљем. 23. новембра Савет безбедности УН је имао заседање посвећено положају у БиХ. На њему је Високи представник у БиХ В. Инцко поднео извештај о развоју догађаја у тој земљи. По његовом мишљењу, босанске власти нису способне да самостално решавају питања, која стоје пред земљом. Поред овога, поднео је рапорт генералном секретару НАТО да су буџетом БиХ за 2010. предвиђена средства за даљу модернизацију оружаних снага БиХ према стандардима НАТО.
Сва ова активност води ка следећем сценарију, према коме ће се развијати догађаји: чим постане земља-чланица НАТО, БиХ ће се претворити у главну базу за размештање снага Алијансе, пошто има одговарајућу инфраструктуру за размештање велике количине оружаних сила. Везујући се за тврдњу да је ситуација у земљи нестабилна, НАТО не само да ће почети да се меша у политичку ситуацију, него ће постати покретач процеса формирања унитарне Босне (већ сада Европа предлаже Србима и Хрватима да их као националне мањине у БиХ заштити). Ступањем БиХ у НАТО биће продужен процес натоизације православних територија – Македонија је већ кандидат за чланство у Алијанси, а Црна Гора је дала захтев за добијање плана деловања. А методологија коришћена у Босни – без референдума и узимања у обзир јавног мњења, – даће могућност да овај процес за североатлантисте прође мање болно.
[1] 14. децембра 1995. ступио је на снагу Мировни споразум (Дејтонски), према коме је формирана држава под називом Босна и Херцеговина (БиХ). У БиХ се утврђују две творевине - Федерација БиХ и Република Српска. Творевине имају низ пуномоћја, која им дају одређену самосталност. Централни мултиетнички државни органи треба да омогуће функционисање државе – чланице Организације Уједињених Нација.
[2] Са циљем извршења споразума и обављања међународног мониторинга процеса босанског регулисања формиран је Извршни савет Мировног споразума (у њега улази 55 земаља) и његов извршни орган — Руководећи комитет (САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија, Канада, Русија, Јапан, председништво ЕУ, КЕУ и Организација Исламска конференција, коју представља Турска). За координатора међународних напора постављен је Високи представник у БиХ.
[3] Горностајев Д. РФ против принуде БиХ за промену устава ради ступања у ЕУ // РИА Новости, 2009. 24. новембар. Режим приступа: http://www.rian.ru/world/
[4] John Laughland. Playing CARDS with a cheat – Bosnia-Herzegovina’s destiny in the EU // Нова српска политичка мисао. 2009. Режим приступа: http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/kartanje-s-varalicom-sudbina-bosne-i-hercegovine-u-evropskoj-uniji.html
[5] Arhiva Odluka Visokog predstavnika se može vidjeti na OHR-ovoj web stranici: http://www.ohr.int/decisions/archive.asp. Na Bonska ovlaštenja se pozivalo često, obično u drugom pasusu ove “Odluke”. Postoji posebna kategorija o “Skidanje i Suspendovanje s dužnosti”.
[6] Влајки Е. Бутмир је циркуска представа // Нови Репортер, 2009. 28.окт.
Извор: "Фонд стратешке културе"
Јелена ГУСКОВА
