Многе је изненадила вест која је пре месец дана објављена у свим нашим медијима, да је најпопуларнији Рус, у анкети која је у Русији обављена преко интернета, Свети Александар Невски који је добио 524.000 гласова. То је онај Велики Кнез и Светац, заштитник Петровграда, који је успео да Русију одбрани од напада Швеђана, и тако сачува своју Веру, народ и државу. Чувене су његове речи да : “ није у сили Бог, него у истини.“
Ипак, највеће изненађење је човек, који је добио само хиљаду гласова мање од Светог Александра Невског. То је Петар Аркадијевич Столипин, државник, премијер царске Русије, који је мученички страдао у Кијеву септембра 1911. године. Од куда то, да се у Русији народ после готово 100 година сетио ове важне и значајне личности из своје историје? Шта то треба да значи нама данас када чујемо кога народ руски највише поштује и воли? Ко је био овај човек?
Узимајући слободу, да напишем коју реч о овом великом националном раднику и родољубу, чиним то првенствено зато што данас у нашем српском народу не постоји ни једна књига о Столипину преведена на српски језик. Тако да се надам и верујем, да ће ова вест која нам стиже из Русије, подстакнути наше историчаре и преводиоце да објаве књигу о њему, баш у ово време када руско-српски односи полако добијају своју праву вредност и значај.
Петар Аркадијевич Столипин, је рођен 1862. године у племићкој породици, чији се преци помињу још у 16. веку у архивама древног града Мурома. У 18. и 19. веку чланови породице Столипин су присутни у свим сферама руског друштва као официри, политичари, књижевници... Због војних заслуга у великом отаџбинском рату 1812. године против Наполеона, деда Петра Аркадијевича, генерал Димитрије Алексејевич од Цара Александра Првог добија огромне поседе. Петров отац, генерал Аркадије Димитријевич, је такође био признат официр, који је једно време био и губернатор Источне Румелије(1855), а такође и Атаман Уралске козачке војске.
Ето, у каквом је окружењу одрастао Петар Аркадијевич Столипин. И он је сам говорио да је у својој породици још као дете био надахнут љубављу према својој Вери и својој отаџбини, што је кроз свој живот и посведочио.
Студирао је на Физичко-математичком факултету, Универзитета у Петровграду, где су у то време професори били све сами бисери светске науке. Поменућемо само чувеног физичара Димитрија Ивановича Мендељејева, творца периодног система хемијских елемената, који је за Столипина после једне краће полемике на факултету рекао: да је изузетно енергичан и провдољубив младић. После завршеног факултета 1885. године и послова у Влади и Ковенској Губернији, Столипин 1902. године, постаје најмлађи губернатор у руској историји, Гродњенски Губернатор. Као Саратовски Губернатор, у великим нередима који су 1905.године преплавили Русију, један је од ретких управитеља губернија, који је успео да сачува мир у својој области. На свим дужностима где је био запослен, одликовао се бригом за локално становништво, што се показивало кроз покретање иницијативе и давање подршке у подизању Цркава, болница, домова за стара лица, домова за децу без родитеља...
1905. године у смутном времену, када је Русија имала страшне последице руско-јапанског рата, постаје министар унутрашњих послова где се одликовао својом одлучношћу у сузбијању револуционарних нереда који су захватили Русију, са циљем да укину Самодржавну Монархију и свргну са престола Руског Цара Николаја Другог.
За приказану способност вођења министарства унтрашњих послова, 21.јула 1906. године постаје премијер Владе Царске Русије, указом самога Цара.
Доласком на чело руске Владе, Столипин је дефинисао основне правце своје политике. Главни задатак му је био очување, стабилизовање и јачање Велике Русије, и спровођење низа реформи које би поправиле положај и живот обичног руског човека. На националном плану Столипин је имао циљ који је стално истицао :'' да је Русији тренутно најпотребнији мир из којег би се могло кренути у корените реформе''. Из тог периода је и чувена његова порука, коју је дао у интервјуу локалним новинама, а која је осликавала његову целокупну визију и план препорода: ДАЈТЕ ДРЖАВИ 20 ГОДИНА МИРА, УНУТРАШЊЕГ И СПОЉЊЕГ, И НЕЋЕТЕ ПРЕПОЗНАТИ САДАШЊУ РУСИЈУ.
Столипин је као и Свети Јован Кронштански, био један од ретких људи тога доба који је препознао опасности са којима ће се Русија у будућности сусрести, и чинио је све да до тога не дође. Међутим, наилазио је на многобројне отпоре од разних структура друштва, тако да је забележено да је на њега извршено једанаест оружаних напада. У једном таквом нападу на његову кућу 1906. године, од силине експлозије, тешко је настрадала његова ћерка Наташа која је добила тешке повреде ногу и остала трајни инвалид. И поред свих притисака, Столипин је остао одлучан да среди стање у својој земљи, тако да је наставио са решавањем проблема руске државе. У то време Русија је имала велике невоље са финским и пољским сепаратизмом, у областима које су тада биле на границама руског царства. У тим крајевима су стално бојкотовали спровођење закона, тако да је Столипин непрекидно покушавао да очува јединство и целовитост Русије. Столипин је цело време имао чврсту подршку Цара, тако да су се они заједничким снагама борили за чисто „руско државно устројство, које одговара народном духу и историјском предању“. На основу те подршке Столипин је тражио да Финска и Пољска као области које су пружале подршку и уточиште свим бунтовницима и револуционарима, морају да прихвате опште империјалне законе, јер се у финским и пољским школама од малих ногу“негује злоба и непријатељство према Русији“. Огроман труд је Столипин уложио за стварање стабилне Русије, тако да је и чувени писац Александар Исакијевич Солжењицин рекао да је“ Столипин дао свој правац , светлост и име предратној Русији“. Има ли већег доказа, кад овакве речи стигну од таквог ауторитета, као што је Солжењицин, који је важио за изузетног познавалаца историјских односа тог времена у Русији.
Због своје привржености обичном човеку, сређености породичног живота ( имао је петоро деце )изузетног дара говорништва са речима које су добијале крила, огромне храбрости..., Столипин је добио огромну подршку у народу. Поред тога стално је истицао да баш провинција и село треба да буду носиоци и чувари националних вредности. Своју бригу за целу руску земљу је доказао кроз његову чувену аграрну реформу, која је поред национално - државне политике, била главна одлика његове краткотрајне али плодотворне владе.
Столипин је као свој главни задатак истицао промене својинских односа на селу. Хтео је да држава створи јаког и богатог сељака-домаћина који ће као припадник средњег слоја, бити у будућности главни ослонац Царевине. Исте економске планове и за наш народ је предлагао Свети Владика Николај Велимировић у својим текстовима о Средњем Систему.
Указом од 9. новембра 1906 године, који је касније допуњен и разрађен, омогућено је сељацима да излазе из сеоских општина, које су окарактерисане као главни узрок заостајања пољопривреде, и да све поседе које су до тад користили могу да пренесу у своје власништво. На тај начин би сељак, на лично свом имању радио са више воље и енергије, и тако постајао задовољан и имућан домаћин који ће у свако доба моћи да помогне држави. Поред поделе земље, саставни део аграрне реформе је било и пресељавање становништва у ненасељене делове Царства, где би сељаци добијали поседе на којима би могли слободно да живе и раде. Тако се у периоду од 1906.-1916.године источно од Урала, а највише у Сибир и Казахстан, преселило преко 3 милиона људи. Зато данас, захваљујући Столипиновој реформи, имамо многе градове у тим областима у којима живе потомци Руса који су се тада доселили.
Многе невоље и подметања Столипин је доживљавао од стране високог племства, које се није мирило са чињеницом да ће земља прећи у руке обичног народа, али резултати и чињенице најбоље говоре о правој визији коју је имао премијер Столипин. Не наводећи до детаља све позитвне ствари које су се десиле захваљјући аграрној реформи, почев од повећања производње и извоза основних пољоприпривредних производа, до стварања огромног броја салаша... цитираћемо речи из једне књиге у којој се каже:“ ...да је то било време када су се прекоморски предузимачи, између осталих и знаменити Хенри Форд, учили трговини од руских произвођача и продаваца, када је Русија диктирала светске цене многих врста сировина , индустријских и пољопривредних производа , када је златна рубља, захваљујући напорима његовог величанства Императора Николаја Другог, била најцењенија валута у свету...“
Поред аграрне реформе Столипин је кренуо да реформише и друге области друштва као што су локална самоуправа, судство , школство, здравство, индустрија... које због његове изненадне смрти нису успеле да се реализују до краја.
И поред подршке коју је имао од Цара Николаја Другог, што се и показалао 14.марта 1911. године, када је Цар донео Указ о увођењу земстава у шест западних губернија и прихватио све Столипинове захтеве, многе ствари у то време нису ишле на руку Столипину. Велики део племства и интелигенције је био затрован атеистичким и антидржавним идејама, тако да они нису могли да трпе успехе премијера, који своју оданост према Цару и држави није крио. Он је био искрени монархиста и родољуб, што се и види и из његовог писма при крају живота које је написао Цару:“ Мој живот, Господару припада Вама, све моје мисли и стремљења - то је благостање Русије; моја молитва Свевишњем је да ми поклони највећу срећу: да помогнем Вашем Величанству да изведе нашу несрећну Русију на пут законитости, спокојства и поретка“
Од марта до августа 1911.године Столипин се повлачи на своје имање и на миру припрема низ пројеката које је требало презентовати на јесен у Думи. Он није ни слутио да се иза његових леђа, док није био у престоници, припрема план за његову ликвидацију коју су спремале високе структуре друштва.
Крајем августа 1911. године, у Кијеву су се одржавале велике државне свечаности, на којима је био присустан и сам Цар Николај Други. Столипин се вратио са одмора и упутио у Кијев где га је дочекало велико изнанађење, када је видео да он као премијер није био предвиђен да буде у поворци са Царем. Чак није добио ни државну кочију, него је морао да за себе унајми једну приватну. И сам је приметио да је био сувишан у том тренутку у Кијеву, и да му је безбедност угрожена.
Дана 1.септембра, у кијевском позоришту је приказивана опера, на којој је поред Столипина била присутна и царска породица. На паузи после другог чина, атентатор не-руског порекла Димитрије Богров, сарадник тајне полиције, је дошао у близину Столипина и из саме близине пуцао два пута у премијера. Колика је оданост Столипина била према Цару Николају види се и из тога да се премијер иако рањен, окренуо у правцу Царске ложе и крстећи благосиљао Цара и Царицу. Након 4 дана, 5. септембра, Петар Аркадијевич Столипин се упокојио у Кијевској болници. По сопственој жељи, коју је крајем живота нон-стоп понављао, јер је знао да ће мученички пострадати, инсистирао је да се сахрани у месту где и заврши овоземаљски живот. Ово је сведочанство о коме говори и његова ћерка у својој књизи. На дан смрти у Кијевској болници посетио га је Цар Николај Други, клекнуо поред његовог мртвог тела, дуго се молио и изговорио реч: „Извини“.
Ево шта је изјавила Царева мајка, Марија Фјодоровна пар месеци пре Столипинове смрти :“ Сироти мој син, како има мало среће са људима. Нашао се човек кога овде нико није знао, али који се показао као уман и енергичан, који је успео да уведе поредак после оног ужаса који смо преживели пре свега шест година, а ето тог човека гурају у провалију и ко то чини? Они који говоре да воле Господара и Русију, а у ствари упропашћују и њега и отаџбину... То је просто ужасно.''
Православно предање каже: да ће свако ко се сахрани у чувеној Кијево-Печерској Лаври, уделу Мајке Божије на земљи, бити удостојен Царства Небеског. Дана 9. септембра уз највише државне и војне почасти у Кијево - Печерском манастиру, сахрањен је Петар Аркадијевич Столипин, по речима савременика, најбољи руски државник у последњих 150 година.
Неколико година после, 1918. године мученички је пострадао и Цар Николај Други, од истих оних руку, од којих је страдао и његов слуга, премијер Столипин.
Изгледа да је Петар Аркадијевич Столипин био претеча мученику Цару Николају Другом, као што је и министар унутрашњих послова Краљевине Срба, Хрвата и Словена, Милорад Драшковић-најморалнији политичар тог доба, који је такође мученички страдао од не-српске руке 1921. године, био претеча Краљу мученику Александру Карађорђевићу.
Да ли је полагање живота за своје ближње, заиста једини начин којим се потврђује истинска верност својој домовини, своме народу? Да ли тако увек пролазе најбољи синови наших народа ? Да ли су сличности са којима се борио премијер Столипин, пре 100 година и данас актуелне међу нашим српским и братским руским народом? Почевши од губљења националног идентитета, срозавања села, нерешеног питања државне земље, отете од народа у тако званим послератним реформама, проблеми са крајњим деловима земаља у којима су опет Срби и Руси угрожени( Српска Војводина, Косово, Црна Гора, Република Српска, Јужна Осетија, Украјина, Грузија, Летонија...)... Зашто се ибеглицама из Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије, није дала земља која је државно власништво, да могу да раде и живе од ње, као што је урадио Краљ Петар Карађорђевић после првог светског рата, а не да наши људи одлазе у бели свет и тамо увек буду грађани другог реда?
Много питања има, на које ево већ 60 година немамо одговоре.
Ипак, верујемо и надамо се, да ће генерације које долазе, знати више да цене вредности нашег народа и да ће успети да поврате углед Земаљској Србији, на част и понос Небеској Србији.
Какав нам је данас државник и патриота потребан ?
Сигурно такав као што је био Петар Аркадијевич Столипин.
А где га наћи данас?
У Младој Србији!
