/21.1.2010/ НЕООСМАНИЗАМ – НОВА СПОЉНА ПОЛИТИКА ТУРСКЕ
Сажетак
Реформа спољне политике везују се за новог министра иностраних послова Турске др Ахмета Давитоглуа. Према његовом мишљењу Турска је дужна да научи да користи своје предности, дужна је да се трансформише из периферне чланице НАТО-а у један од центара светске моћи. Кључ ове трансформације лежи у отоманској прошлости Турске. У том смислу Турска је предузела велику научну, културну и медијску пропаганду вредности Османске империје и тако најавила жељу да се поново врати не само у Централну Азију, већ и на Балкан.
Кључне речи
Турска, политика, неоотоманизам, Балкан, Србија
Током 2009. године један од најважнијих научних, медијских и политичких питања у свету било је разматрање питања куда воде реформе које ја започела турска влада?
Реформе су започете 2008. године после војне операције у сектору Газе од стране Израела. Турска је том приликом заузела кричку позицију према Израелу говорећи да «добар друг грешке изговара у лице». Реформе су закључене кадровским решењима од којих је најзначајније именовање, маја 2009. године, др Ахмета Давитоглуа, идеолошки блиског покрету «Milli gerus» («Национални поглед») и васпитаника бившег премијера Надџмедина Ербакана – за министра иностраних послова. Због тога је већина медија и аналитичара закључила да спроведене реформе Турску не воде у чланство у Европску унију, већ је претварају у регионалну супер-силу!1 Профил новог министра иностраних послова Турске је од велике важности, пошто у овој земљи постоји значајан раскорак између унутрашње и спољне политике, односно између политичких субјеката и државних структура – који су у перманентном сукобу, односно једни другима конкуришу и сукобљавају се. У таквим условима Министарство иностраних послова игра једну од кључних улога, што се показује у чињеници да од оснивања Републике Турске основни параметри нису мењани и држава је имала стабилност.2 Спољна политика било које државе формулише се, по правилу, од веома уског круга људи, те је улога персоналног фактора овде веома велика. Ово правило важи и за Турску.
Нова спољна политика Турске названа је неоосманизам (неоотоманизам), а камен темељац постављен је 2002. године, када на власт у Турској долази Ердоган и његова партија која је изразити носилац муслиманских вредности. Спољну политику је формулисао професор универзитета др Ахмет Давитоглу. Према његовом мишљењу Турска је дужна да научи да користи своје предности, дужна је да се трансформише из периферне чланице НАТО-а у један од ценатра светске моћи. Кључ ове трансформације лежи у отоманској прошлости Турске.3
Политика «нула проблема са суседима»
Др Ахмет Давитоглу је промовисао политику «нула проблема са суседима». Ова политика је дала сјајне резултате, јер се Турска «помирила» са Сиријом, Јерменијом, Ираком..., али пођимо редом.
Највећи проблем Турске је било понашање Сирије, која је подржавала Курдску радничку партију у Турској. Због тога је на граници обитавала повећа турска војна јединица (спомињу се цифре од 30.000 до 50.000 војника), како би умањила сиријски утицај. Поред тога, постојао је и проблем рационалног коришћења воде реке Еувфрат.4 Нови министар иностраних послова Турске је ово питање са Сиријом решио и данас су две државе укинуле визе за своје грађане, тако да сада и Сиријци и Турци могу да слободно путују.
Анкара је успела да се наметне и Багдаду, а ирачки Курди (гле ироније) су значајно томе допринели изјавивши да желе у састав Турске. Курдска влада у Ираку, на чијем се челу налази Мусад Барзани Фуад Хусеин дала је изјаву «да ирачки Курди имају право на независност, али ако се то не догоди, они би да се припоје турској провинцији Мосул» (у којој живе Курди, па би се тако већина овог народа нашла у једној држави).5 Наиме, према мишељњу Мусада Барзани Фуад Хусеина ирачки шиити теже ка Ирану, сунити ка арапском свету, док су Курди принуђени да ступе у савез са Турском. Нови министар инстраних послова Турске знао је да ово искористи и од владе у Багдаду (којој је гарантовао да Турска подржава територијалну целовитост) добио пристанак за стварање слободне економске зоне, што ће Анкари, хтео то неко или не, омогућити контролу над богатим налазиштима нафте на северу Ирака укључујући и огромно налазиште у Киркуку.6
Турска се, што је посебно изненађење, помирила и са Јерменијом. У овоме је значајну улогу играла америчка државна секретарска за спољну политику Хилари Клинтон, што осликава подршку САД новој политици Турске. Познато је да је Турска извршила геноцид над Јерменима и то питање је било рак-рана за обе стране.7 Решавање овог питања медији су протумачили као изузетну способност новог турског министра иностраних послова, који се својим визионарством све више намеће јавности.
Саудијска Арабија је богата држава, а Турска са њом није имала развијене односе. Новом спољном политиком Турске дошло се до брзог развијања трговачко-економских односа на обострано задовољство.
Турска и Србија
Турска се укључила и успоставила боље односе са Ираном, преузимајући, чак, улогу посредника између ове државе и Запада. Затим се посветила ХАМАС-у у Палестини и «ХЕЗБОЛАХ-у» у Либану.
Оно што је интересантно јесте да се Турска враћа на Балкан. Ако је признавање Косова и Метохије и подршка Албанцима у Македонији деловало као беспоговорно и некритичко слеђење политике САД, а помирење санџачких муслиманских политичара изгледало као случајна епизода, онда је посета новог министра иностраних послова др Ахмета Давутоглуа Сарајеву, крајем 2009. године, изазвала прави шок, јер је најавио обнову Отоманске империје.8
Аналитичари указују на то да је Турска морала да се врати отоманској традицији, пошто Европска унија одбија да је прими у чланство.9 Главни разлог је велики број становника које Турска има, око 70 милиона (од тога 50 милиона су Турци). Са толиким бројем муслимана Европска унија би изгубила свој (хришћански и секуларни) идентиет.10
Турска је пријаву за чланство у Европској унији предала 1987, а статус кандидата стекла је 1999. године. Преговори о придруживању замрзнути су 2006. године. Турска је као услов за улазак у Европску унију имала да реши кипарски, курдски и проблем непоштовања људских права, у том смисли и православних верника на несметано исповедање вере и верско образовање. Не хтевши да ово решава, Турска је обратила већу пажњу на САД. Са друге стране САД подржавају улазак Турске у ЕУ сматрајући да ће то неминовно довести до умањења трговине са Русијом, затим до онемогућавања проласка руских танкера кроз Босфор и Дарданеле, које контролише Турска, што би требало да доведе до изолације Русије.
Турска је, међутим, још од распада СССР-а и СФР Југославије на више нивоа разрађивала план свог повратка у Евроазију и Балкан. Турски политичари су са радошћу примили сазнање да је могуће стварање муслиманских држава на Балкану.11 О томе су постојали уверљиви сигнали из међународне заједнице, али, што је још важније и од лидера косметских Албанаца и муслиманских лидера у БиХ.12
Од самог почетка распада СФР Југославије Турска је заузела веома екстреман став потрошивши огромна средства за финасирање политичких амбиција босанскохерцеговачких муслимана и Албанаца са КиМ и југа Србије. Турска је на КиМ доставила велике количине оружја. Према налазима истраживача са иранског института ИПИС, Турска је доставила између 30 и 35 посто свег наоружања, што је много више од Ирана и Пакистана. Према подацима француског института ИФРИ, Турска је потрошила на војну и политичку подршку муслиманима у БиХ, КиМ и југу Србије, до 1999. године више од 300 милиона долара, а од 2000. године до 2004. Турска је годишње из државних фондова давала више од 40 милиона долара годишње.13 Овде се не рачунају средства невладиног сектора и средства која потичу од «бошњачке» и албанске дијаспоре (процењује се да их има између две и три милиона). Турска, такође, без пристанка САД и Европске уније обучава официре босанскохерцеговачких муслимана и официре Албанаца са КиМ и југа Србије. Без обзира на неодобравање Запада Турска обуку изводи у два приватна колеџа, у рејону Фетхие.
Турска популаризација Отоманске империје
Турска на Балкану, пре свега код муслимана, развија пропаганду о позитивном лику Отоманске империје, истичући «примерену» организацију живота у којој је свако ко је био лојалан султану, као што су то били Албанци, заузимао одговорне позиције у држави, за шта су били и награђени значајним територијалним проширењем. Ови програми урађени су тако да позивају на обнову модела живота какав је био у Отоманској империји.
Да је Турска увела нове параметре у своју политику посведочио је на отварању Истамбулског форума, који је организовао Центар за стратешке комуникације (Centre for Strategic Communication), а уз подршку немачких фондова (пре свега German Marshall of the Unitet States) председник Турске Ердоган који је изјавио да је «Турска привржена европским интеграцијама, али не жели да се понаша као беспомоћни просјак. Турска ће играти улогу која одговора њеном статусу брзоразвијајуће државе која се налази на стратешком раскршћу између Истока и Запада». Потребно је поменути и изјаву истог турског политичара датог у Француској крајем септембра 2009. године у којој каже: «Турска ће се у будућносту одрећи идеје чланства у Европској унији и изабрати пут који следи Норвешка».14 Дакле, Турска жели да створи своју унију, а то онда баца ново светло на неке изјаве муслиманских политичара из БиХ о томе да је Отоманска имеприја била то што је сада Европска унија.
И ако је медијско и политичко промовисање Отоманске империје од стране муслиманских верских и политичких вођа (пре свега из БиХ) до сада посматрано као својеврсни жал за прошлошћу, медијска, уметничка и научна пропаганда Отоманске империје од стране званичне Турске и њених савезника по овом питању (Француске, Немачке и САД) се реализује на велика врата. Тако је, између осталог, организована изложба о Отоманској империји у Паризу (крајем септембра 2009. године). Изложбу је, наравно, отворио председник Турске Абдулах Гул уз лично присуство свог колеге из Француске Николе Саркозија (заједно са немачком канцеларком Ангелом Меркел главни противник пријема Турске у ЕУ али и главни подржаваоци идеје да Турска «игра улогу која одговара њеном статусу»).
Изложба представља све оно најбоље што је Отоманска империја дала «народима империје», а оно што је било најгоре, на пример набијање на колац, није спомињано. Такође није споменуто ни то да данас Турска својим реформама не оснажује демократију и секуларност турске државе, а нити решава чисто хумано питање и питање права човека – курдско питање. И даље постоје велика ограничења за медије (неслободни медији) и даље се немуслиманским становницима намећу муслимански обичаји, а да о тлачењу Курда и не говоримо. 15
Но, оно што је посебно важно јесте да пројекат обнове Отоманске империје више није машта, сан екстремних бошњачких политичара и верских службеника Исламске верске заједнице из БиХ, већ политика која из све снаге куца на наша врата.
1 Руфуз Хафизоглу, Турция превращается в супердержаву региона, http://inosmi.ru/europe/20091120/156577378.html
2 Оздем Санберк, Внешная политика в обстановке неопределенности, «Radikal», Турция, 26. 07. 2007.
3 Шамсудин Мамаев, Турция приступает к «активному стоянию» на Каквказе, Политический журнал, No 10, Москва, 30 сентября 2008
4 Молдобаев Атай, Внешная политика Турции на современном этапе, http://www.easttime.ru/analitic/2/6/365.html
5 Курди заузимају 31 посто територије турске државе. У Турској их је између 17 и 25 милиона, а у свету укупно 30 милиона. Курди немају своју државу. Види: Исмет Шериф Ванлы, Меморандум по курдском вопрису в контексте иракского кризиса, Дружба, No 25, Москва, 2003, стр. 23.
6 Турска је прилично ригидна држава по питању права националних мањина. Тек децембра 2003. године, на притисак Европске уније, је донела Закон којим је омогућила делимично образовање на језицима националних мањина. Закон је чудан јер прво захтева да се заврши основна школа на турском језику, а потом се може уписати и школа на језику националне мањине које су по правилу приватне и малобројне.
7 Види: Јово Бајић (ур), Јермени – историја – генцид – расејање, Српско – јерменско друштво, Београд, 2003.
8 На питање новинарке београдске «Политике» професору међународних односа, др Соли Озелу, из Инстамбула да прокоментарише изјаву шефа турске дипломатије у октобру 2009. године, прилиликом посете Сарајеву, када је рекао да је циљ турске спољне политике успон отоманског Балкана, добила је одговор: «Он је веома ангажован у разговорима о Средњем истоку и веома је заинтересован за Босну и Балкан. Наиме, министар Давутоглу је био добар пријатељ Алије Изетбеговића и мислим да га је саветовао. Он има личан и емотиван однос према Босни због тога што је у време док је предавао међународне односе у Малезији имао много студената избеглица из Босне. Дакле, стекао је дубоке политичке и емотивне везе са Босном и судбином Бошњака». Политика, 9. јануар 2010, стр. 02. Још само да поверујемо да је политика емоционална, а не дубоко рационална дисциплина, те да се може формирати на основу сусрета са избеглицама из Босне. Како то да нико, на пример, није променио спољну политику после сусрета са српским избеглицама из Хрватске, БиХ или Космета?
9 Ли Филлипс (Leigh Philips), Ван Ромпёй: Турция никогда не станет членом ЕС, «Euobserver. com», Белгија, према: http://inosmi.ru/europe/20091119/156566085.html
10 Међу западним научницима и аналитичарима преовладава мишљење да иза немачког, француског и италијанског противљена уласку Турске у Европску унију стоји Ватикан, који преко себи блиских политичара и политичара из демохришћанских партија одлаже пријем Турске у Европску унију.
11 У турској политиколошкој и политичкој литератури муслимани из Србије се називају јужно-српски Турци. То, вероватно, доприноси да се и они у националном смислу идентификују са Турцима (често мислимани из Санџака и БиХ сами за себе кажу да су «Турци»). Види: Игорь Мурадян, Доктрина «неоосманизма» и актуальная политика Турции (част 1), http://geoplitica.ru/Articles/269
12 У Србији, пре свега на КиМ, постоји мала група етничких Турака (око 60.000), што је Турска користила за сталне притиска на Србију у Савету Европе, Европској унији и у НАТО-у, тражећи не да се поштују њихова људска права, већ «да се уваже као субјект социјално-културне политике». Види: Игорь Мурадян, Доктрина «неоосманизма» и актуальная политика Турции (част 1), http://geoplitica.ru/Articles/269
13 Игорь Мурадян, Доктрина «неоосманизма» и актуальная политика Турции (част 1), http://geoplitica.ru/Articles/269
14 Руфуз Хафизоглу, Турция превращается в супердержаву региона, http://inosmi.ru/europe/20091120/156577378.html
15 Филип Стивенс (Philip Stephens), Турция поврорачивается на восток, а Европа цепляется за прошлое, The Financial Times, 23. 10. 2009, према: http://inosmi.ru/asia/20091023/156416720.html
ЛИТЕРАТУРА
Атай, Молдобаев: Внешная политика Турции на современном этапе, http://www.easttime.ru/analitic/2/6/365.html
Бајић, Јово (ур): Јермени – историја – генцид – расејање, Српско – јерменско друштво, Београд, 2003.
Ванлы, Исмет Шериф: Меморандум по курдском вопрису в контексте иракского кризиса, Дружба, No 25, Москва, 2003.
Мамаев, Шамсудин: Турция приступает к «активному стоянию» на Каквказе, Политический журнал, No 10, Москва, 30 сентября 2008
Мурадян, Игорь: Доктрина «неоосманизма» и актуальная политика Турции (част 1), http://geoplitica.ru/Articles/269
Политика, 9. јануар 2010.
Санберк, Оздем: Внешная политика в обстановке неопределенности, «Radikal», Турция, 26. 07. 2007.
Стивенс, Филип (Philip Stephens): Турция поврорачивается на восток, а Европа цепляется за прошлое, The Financial Times, 23. 10. 2009, према: http://inosmi.ru/asia/20091023/156416720.html
Филлипс, Ли (Leigh Philips): Ван Ромпёй: Турция никогда не станет членом ЕС, «Euobserver. com», Белгија, према: http://inosmi.ru/europe/20091119/156566085.html
Хафизоглу, Руфуз: Турция превращается в супердержаву региона, http://inosmi.ru/europe/20091120/156577378.html
|
|
|
