Има људи у Србији који мисле да се односи са Русијом могу комотно покварити а да све у српској спољној политици остане исто. Они се варају, а варају и друге. Бој се љути бије око енергетске политике и судбине енергетског сектора у Србији који се, пре свега, односи на изградњу гасовода „Јужни ток”
Српско-руске односе ремете првенствено они који су за њихово погоршање одавно заинтересовани и који својим утицајем стварно могу да их погоршају. Реч је о антируском лобију састављеном од овдашњих политичара, медијских могула и власника капитала који у свему преферирају западне економске, политичке и културне интересе. Досовска номенклатура је формирана 2000. године на вестернистичком обрасцу, као антитеза Милошевићевим следбеницима који су се, макар и имагинарно, ослањали на Русију. Смена Милошевића није извршена само на изборима, него и уз активну западну медијску, финансијску и логистичку помоћ, о чему сведоче историографски налази новијег времена. Отуда је првобитни олигархијски ДОС-а био активно усмерен на сарадњу са западним земљама. Досовска политичка телеологија подразумевала је темељну спољнополитичку преоријентацију и напуштање сваке происточне примисли. Тим више, што је долазак на власт ДОС-а, а онда и континуитет у постдосовској ситуацији, коинцидирао са првим и другим председничким мандатом Владимира Путина. За разлику од извесних симаптија према Јељцину, ДОС је имао отворени зазор од Путина. Неким досовским лидерима се више свиђао слаби и неодлучни Јељцин него све јачи и све одлучнији и популарнији Путин, који се није либио од сучељавања са западним политичарима. Наравно да се то није нимало свиђало западњацима у Србији. То их је, заправо, плашило – указује политички аналитичар Милош Кнежевић, и објашњава ко и зашто покушава да поремети традиционално добре односе Србије и Русије.
Да ли се такав карактер српско-руских односа испољавао током читаве протекле деценије?
– У време друге владе Војислава Коштунице догодило се извесно побољшање српско-руских односа. Оно је уследило тек пошто је постало јасно да је опчињавајућа прозападна енергија исцрпљена, пре свега због западног признања независности КиМ. У том часу, сви они који су имали принципијелни став око интегритета и суверенитета Србије, окренули су се оној великој сили која је то подржавала, а то је била Русија. Они, пак, који су ревидирали свој став о Косову и својски се трудили да прате западну антисрпску политику - попут Чедомира Јовановића, Весне Пешић или Ненада Чанка - окренули су се против Русије која помаже Србију и оних политичара у Србији коју ту подршку траже и примају. У Србији од 2006. до ове године траје амбивалентна ситуација у којој су до недавно неприкосновени западњаци добили ривале у онима који их из различитих разлога оспоравају. Међу таквима нису сви источњаци, али су сви противни занемаривању руске подршке и помоћи. У ствари, бој се љути бије око енергетске политике и судбине енергетског сектора у Србији који се, пре свега, односи на изградњу гасовода Јужни ток.
Све то нам, свакако, компликује односе са Русијом?
– Односи Србије и Русије су и раније били осетљиви и сложени. Највећу компликацију у односу на Русију представља то што руском врху пречесто изгледа као да Србија, у ствари, водећи српски политичари не знају шта хоће, нарочито када је реч о међусобној сарадњи. Овде, уосталом, још увек има људи који мисле да се односи са Русијом могу комотно покварити а да све у српској спољној политици остане исто. Они се варају, а варају и друге. Још гори су, међутим, они којима до добрих српско-руских односа, заправо, уопште није стало, штавише који мисле да ће односи са Западом да буду утолико бољи, уколико су односи Београда и Москве све гори. Оно што недостаје у сагледавању глобалних односа и месту Србије у њима потиче из жабље перспективе из које је видљив само тренутни и сужени економски интерес, по нека краткотрајна корист, без дугорочног стратешког сагледавања. Зато се овде занемарује промена геоекономских и геополитичких односа снага у свету и раст и развој групације БРИК. Зато се превиђа садашња и будућа улога Русије и Кине, на пример.
Украјински гасомор
Колико је проблем са Украјином вештачки изазван?„Онај“ ко тежи изградњи гасовода „Набуко”, очигледно има превелике амбиције, a Русија му стоји на путу, односно „Јужни ток”.
– Поремећени односи Русије и Украјине нису повезани само са европским тешкоћама у снабдевању руским гасом. Званична Украјина, наиме, одбија да призна да се некада налазила у националном и државном језгру Русије. Тај поремећај је генерисан начином разлаза совјетских република приликом геополитичке катастрофе СССР-а. Али и раније, украјинска жеља за независношћу имала је подршку у западним антируским круговима, нарочито у Немачкој, Пољској и Ватикану. Украјинска гарнитура ( предвођена Виктором Јушченком), у функцији је западних интереса редефинисања руске интересне сфере на постсовјетском простору тзв. блиског иностранства. Њено понашање је двоструко условљено: не тако обилном евроамеричком помоћи и економском, то јест енергетском зависношћу од Русије. Већина цевовода великог пропусног капацитета, који се од руског истока пружају ка западу Европе, пролази кроз Украјину, што је последица њихове изградње у совјетским временима. Парадокс савремених украјинско-руских односа огледа се у томе што пријемом западне помоћи Украјина не бежи од очигледно клијентског и антируског геополитичког статуса, док, истовремено, никако не жели да призна геоекономску зависност од Москве.
Како се та дубока руско-украјинска противречност разрешава?
– Не разрешава се, јер Украјина нема довољно средстава да плати руски гас по реалним ценама, нити ће их у догледно време имати. Зато се Украјина, у осцилирању по преплетеној западно-источној орбити, под разним неуверљивим изговорима, одлучује на неплаћање дугова Русији. Штавише, Кијев се одважава на „позајмљиваљње“ руског гаса, од кога не зависи само посустала украјинска индустрија него и домаћинства. Русија те скриване „позајмице“ третира као отворено поткрадање. У исто време, Запад, разумљиво, не жели да дезинвестира капитал у трајни украјински трошак, напротив, жели да избегне уливање новца „у буре без дна“, јер је свестан да од тога, по свему судећи, не би имао никакве користи већ само штете. Зато Запад неће геоекономски да преузме Украјину, да исфинансира све њене невоље, нити да плати руски дуг Украјине. А и зашто би, када је погодно време за „куповину“ Украјине пропуштено. Западни став је колико противречан толико лицемеран, јер, истовремено, преко експонента „колорисане револуције“ Јушченка, настоји да са што мање трошкова одржи превлађујући утицај у Украјини. Довољно му је да релативно малим средствима поткупљује тамошњу политичку и економску елиту, а преко разних банака, корпорација и фондова извлачи користи из украјинске кризне ситуације.
Какав је одговор Русије на такву политику Запада према Украјини?
– Русија се све више и све упорније позива на економски реализам тржишне привреде, који сасвим кореспондира реформском капитализму „руских боја“ и концепту суверене демократије. Такав приступ налаже да се Русија према Украјини која, без икаквог либљења, спроводи провокативну прозападну, тј. антируску политику, опходи на начин чистих економских рачуна. Једноставно и убојито: ономе који не плаћа коришћење руских ресурса Русија укида њихову испоруку. Отуда потиче гасоморна криза коју не престаје да изазива увозно неплатежна Украјина а не извозно способна Русија. Али, одатле, такође, потичу и паничне реакције Европске уније, са разлогом забринуте за своју енергетску безбедност. Евроамерики пројекат Набуко је само немушти одговор на опијатску зависност ЕУ од руских енергената.
Украјинским проблемом, Русију је требало приказати земљама ЕУ као непоузданог партнера?
– А да ли су Руска Федерација и Европска унија уопште партнери, или само у неједнакој мери желе да буду партнери? Или су, у ствари, ривали? Да ли се Русија шири на запад, или се Европа Уније шири на Исток? Ко је на Истоку? Русија, дабоме. Иако понеки из Европе још увек размишљају на који начин Русију увући у структуру Уније, и Путин и Медведев су обзнанили да Русија никада неће бити део ЕУ, најпре и најспосле стога што је превелика и исувише снажна, мого већа и идентитетно комликованија од западноевропске могућности апсорбовања. Тиме су само јасно изразили класично руско евроазијско становиште о посебном двоконтенталном бићу руског геполитичког џина. Стога се и питање „непоузданости“ партнерства може обрнути и запитати се колико је ЕУ привржена свом континенталном суседу, а колико упрегнута у ривалство на које је подстиче њен прекоокеански партнер? На то да поводом гасног рата, коришћењем Украјине као тобожње руске жртве, буде избламирана Русија, пре свих су се старали Американци. Од украјинско-руског гасног рата био је, међутим, још речитији показатељ односа снага - сукоб Грузије са Русијом. И у том случају показало се да Русија више није немоћна, нити да је у геополитичкој дефанзиви.
Може ли кроз Србију да прође и Јужни ток и Набуко? Постоји ли такав притисак САД на друге државе ЕУ?
– Притискајући Европу Америка притиска и Балкан који, како се сам рекао, у маниру СЕЦИ иницијативе третира као „блиски блиски Исток“. Пројекат гасовода Набуко није толико плод европске заинтересованости за континенталну енергетску безбедност, колико америчка замисао парирања руском геоекономском примату на просторима угрожене геополитичке супериорности. Реч је америчком пројекту који је рачун без крчмара јер не полази од контролисаног ресурсног подручја. Просту чињеницу руске гасне надмоћи Америка поново покушава да надокнади стратешким повезивањем лојалних земаља у енергетски ланац, путем транспортне трасе која има све, осим поузданог извора напајања.
Да ли су тога свесни политичари и економисти у Србији?
– У великој игри око одређења енергетских праваца „кривицом“ свог повољног саобраћајног положаја, обрела се и прозападно оријентисана Србија која, како је речено, свим срцем тежи евроатлантским интеграцијама. Те интеграције, међутим, подразумевају дисциплину и лојалност у сваком погледу, па тако и у енергетском сектору. Отуда потиче, ко зна која по реду двојност, у српској спољној политици. С једне стране, хоће се све оно што се из дана у дан пропагира у медијима, док се, с друге стране на хоризонту указује обновљена Русија са својим неизмерним потенцијалима. И сада, све оно што схватају разложни Европљни, попут бившег немачког канцелра Шредера, или италијанског премијера Берлусконија, не схватају неки овдашњи политичари и политички задојени стручњаци. А то је проста чињеница да ће Европа уније, много деценија у будућности бити дубоко зависна од руских енергената.
Председник Борис Тадић је недавно изјавио „да Србија треба подједнако да се ослања и на „Јужни ток” и на „Набуко”, па се ућутао?
– Председник Тадић је одлучио да и на овом осетљивом пољу примени своју коњуктивну „и-и“ формулу. Јер, као што је пре тога дефинисао да се Србија бори и за улазак у Европу и за повратак Косова, па онда, да у оквиру „четворостубачне“ спољне политике Србија треба до одржава добре односе и са Русијом и са Америком, тако је сада применио „и-и“ образац, залажући се истовремено и за Набуко и за Јужни ток. У том збирном настојању он је јединствено помирљив актер унутар тзв. западнобалканског политичког поља. То што је, макар и на кратко, пружио руке према Русији озлоједило је вестернистичке фундаменталисте који се гаде али и плаше свега што долази са словенског Истока. Тиме је, међутим, указао домаћим и европским Западњацима да у Србији, у најмању руку, постоји двојако расположење, у коме огроман број грађана осећа и исказује симпатије према Путиновој и Медведевљевој Русији.
Како је на такве потезе реаговала Америка?
– Америкаци сателитском прецизошћу увиђају свако, чак и мало померање на српској политичкој сцени. Нека од тих померања, Американци, уосталом, и производе. Америка је, међутим, у дубокој структурној кризи те усплахирени потези Обама-Клинтон администрације више не наилазе на једнодушну подршку и послушност код савезника. Отуда ни не тако давна „корективна“ посета подпредседника Бајдена „западнобалканском региону“ и Србији није донела очекиване плодове. Међутим, врло је знаковита његова опаска да на Балкану за Америку „посао није завршен“. Није, уосталом, завршен ни за Србију, јер држи отвореним питање статуса Косова, а ни за Републику Српску која одбија утапање у унитарну БиХ.
Шта онда, осим улажења у НАТО, нуде Американци?
– Речено је да нуде крајње неизвесни а можда и неоствариви гасовод Набуко. Подсетимо се да самит лидера земаља Централне Европе у Новом Саду - у које, буди речено, не спада Србија - није имао већи ефекат, иако су они подржали америчке алтернативне цевоводе. Слично је и са ММФ-ом који је убрзао обећану финансијску помоћ Србији, и Бриселом који је испољио ненадану пријемну благонаклоност. Очигледно је потурање нових количина „шаргарепе“ изгладнелом српском „зеки“ само да се, не дај Боже, не би променила оријентација српске спољне политике. Такође је очигледно да је Бајден не тако давно дошао у Србију да би „заборавне“ Србе подсетио на амерички стратешки аксиом у региону: да Босна мора бити јединствена, а Косово коначно и неповратно независно. То иритирајуће подсећање је, наравно, сасвим супротно српским националним и државним циљевима. Заузврат, посетом Медведева, на ужас овдашњих американомана, Срби су се, макар и на кратко, уверили ко им је пријатељ, а ко се за пријатеља само издаје.
