Велика је опасност када унутар земље нема политичког јединства у стратешким циљевима, у виђењу будућности, перспектива – то непријатељима све знатно поједностављује
Проф. Зинаида Гољенкова Тихоновна доктор је филозофских наука, познати руски академик, и на челу са др Михаиловим Константиновичем Горшковим више година je у руководству Института за социологију Руске академије наука. Озбиљно и дуго година се бави изучавањем крупних друштвених, социолошких, филозофских, па и геополитичких прилика у свету, Европи, на Балкану.
– Човечанство се, видите, у XXI веку суочило с низом врло сложених проблема: глобализацијом, глокализацијом (регионални сценарио глобализације, глобална локализација), регионализацијом. То су реални проблеми. И премда се од глобализације много очекивало, ипак „глобализација” данас – према речима америчког политиколога Џ. Стиглица – не ради за сиромашне. Није проблем у глобализацији, већ у томе како се она спроводи. То је делимично повезано с међународним економским институцијама – са ММФ, Светском банком и СТО (Светском трговинском организацијом), који доприносе, изради правила игре. Оне то исувише често чине, пре у интересу индустријски развијених земаља – и у интересу посебних група у тим земљама – него у интересу света у развоју“ (Стиглиц Џ. „Глобализација, забрињавајуће тенденције“, Москва, 2003). С овим што је речено заиста је тешко не сложити се. Одредница за глобализацију у руској „Социолошкој енциклопедији“ гласи: „све јачи утицај и деловање општељудских, светских (глобалних) процеса на судбину појединачних земаља и народа, као и читавог човечанства у целини. Међу такве процесе пре свега, спадају савремена научно-техничка револуција, која носи интернационално обележје, а чија достигнућа делују ни издалека једнозначно на социјални развој региона земаљске кугле и појединачних земаља“ („Социолошка енциклопедија“, т. 1, Москва, 2003, с. 212). Низ социолога сматра да глобализација представља културну хегемонију Америке. Запажају се и појаве као што су „алтернативна глобализација“, као и „субглобализација“, односно, покрети који су пре регионалног него глобалног замаха (П. Бергер). Многи социолози су солидарни с тим да су „глобализација и глокализација – две стране општег процеса који се одвија практично у свим сферама животне делатности људи и на разним нивоима“ (наводом пример које се може видети у текстовима Бек В. „Шта је то глобализација?“, Москва, 2001, с. 26-28, с. 89-93)-
каже за „Печат” др Зинаида Гољенкова, коментаришући цену коју је човечаство платило ушавши у процес глобализације.
Како процењујете тренутне геополитичке прилике у свету, Европи, на Балкану и како сагледавате положај Србије?
– Нажалост, почетком XXI века се испоставило да је геополитичка ситуација у свету врло забрињавајућа. Према мом мишљењу, стабилност је у свету после Другог светског рата, средином ХХ века почела озбиљно да пуца. Томе је у знатној мери допринео „двоструки морал“ главних политичких западних играча. Стиче се утисак да је за њих , правило – што је више сукоба, па и оружаних, тим боље. То се у потпуности односи на Европу, а нарочито на збивања на Балкану , на Србију и српски народ у целини.
Да ли, и у којој мери, сарађују - руски и српски институти за социолошка истраживања, и какви су резултати? Када је сарадња наша два научна института била успешна, а када мање успешна? Зашто?
– Сарадња између руских и српских социолога и институција је током последњих деценија имала несистематско обележје. Ипак, истине ради, треба истаћи да се радови српских социолога често објављују у Русији у социолошким часописима „Социолошка истраживања“, „Политичка истраживања“, „Образовање“, „Друштво и право“ и др. То су чланци угледних српских научника проф. Данила . Ж. Марковића, З. Видојевића, Љ. Мировића, М. Рашевића, Д. Захаријевске-Стефановић, Весне Милтојевић, Уроша Шуваковића и других уважених научника и социолога. На руски језик су преведени и објављени радови Данила Ж. Марковића, и то : „Социологија рада“, „Социологија“, „Социјална екологија“, „Глобализација и проблеми образовања“, „Социологија безбедности на раду“, М. Алексића „Социологија и менаџмент“ и други. Српски социолози веома често учествују на конференцијама које организујемо овде код нас у Русији, али и руски – у Србији, између осталог, ту су и учешћа наших социлога на научним скуповима који су били уприличени у Нишу и Косовској Митровици 2009. године. Извесно време, поготово током 1980-их година сарадња између београдског Института за друштвене науке и Института за социјално-политичка истраживања Руске академије наука из Москве, била је прилично плодоносна и врло активна, на обострано задовољство. Сваке године су одржаване конференције на горуће теме савремености, издавани су зборници радова на руском и српском језику, размењивана искуства. Чланци руских научника су објављивани у Србији.
Да ли као један од водећих људи руског Института за социлогију планирате да се сарадња са Институтом у Србији још више учврсти и како то постићи?
– Наравно! Сада озбиљно разматрамо питање активирања сарадње у области социологије, припрема се потписивање уговора о сарадњи између Института за социологију РАН (Москва) и Института за друштвене науке (Београд). Таква сарадња је сада врло драгоцена, крајње важна за српске и за руске социологе. Наша друштва иду путем трансформационих преображаја, многи наши, дакле руски и српски проблеми су слични, на пример: формирање и функционисање грађанског друштва, социјално раслојавање и поларизација, формирање средње класе, циркулација елита, демократизација и др. Потребни су напори свих нас за њихову студиозну, детаљнију анализу, за заједнички рад.
По Вашем мишљењу, каква је сарадња Српске академије наука и уметности и Руске академије наука?
– Мислим да постоје знатни ресурси, научне области, и наравно интелектуални капацитети за проширење и продубљивање сарадње између САНУ-а и РАН-а. Потребни су, пре свега, јака политичка воља и жеља, и међусобни кораци који ће помоћи да дође што пре до поменуте сарадње наше две националне академије.
За Вас се зна да волите српски народ! Зашто?
– Ја заиста волим братски српски народ. Волим вашу српску културу, затим историју, књижевност. Моја научна интересовања годинама су била везана, раније, за југословенску, а сада, за српску социологију. Годинама сам имала прилике да проучавам историју социолошке мисли у ондашњој Југославији, посветивши се озбиљно поменутој теми, том проблему, и одбранила сам тако магистарску, а потом и докторску дисертацију. Објавила сам низ радова, укључујући и књигу „Преглед историје социолошке мисли у Југославији“, „Историја социологије у земљама Средње и Источне Европе“. Та се љубав према српском народу није случајно појавила. Мој муж је Брајовић Станос био је пореклом Црногорац. Када смо се венчали 1964. године он је био југословенски политички емигрант. Заједно смо студирали на философском факултету Московског државног универзитета „М.В. Ломоносов“. Управо он ми је много причао о Србији, Црној Гори, њиховој богатој и тешкој историји, сложеном геополитичком положају. Почела сам у то време много да читам о Југославији, испрва на руском језику, а касније и на српском. Код куће смо имали велику библиотеку. Деца наша , Јелена и Андреј, такође говоре српски језик, чак им је у личне карте уписано да су Црногорци. Тако да, видите, та љубав није нимало случајна.
Како сагледавате косметски проблем, вишегодишњу агонију кроз коју пролазе Срби у јужној покрајини , видите ли неки излаз, решење?
– Дугогодишња агонија коју доживљавају Срби у јужним областима ваше земље, односно на подручју Косова и Метохије врло је трагична. Нажалост, околности су такве да је данас веома тешко наћи право решење, оно које би задовољило све заинтересоване стране. Мислим, надам се, да ће време радити за напаћени српски народ.
Када сте у прилици излажете на научним скуповима у Србији, као, рецимо, на Научном скупу „ Косово и Метохија у цивилизацијским токовима” у Косовској Митровици, о чему говорите ?
– На конференцији у Косовској Митровици сам желела да обратим пажњу учесника на велике и врло озбиљне потешкоће у решавању косметског питања данас. Историју не бирамо, као што не бирамо ни време у коме нас је запало да живимо. Свака међународна завада, сукоб међу народима који насељавају Балкан, на крају крајева, увек користи само другима, њиховим заједничким непријатељима. Када говоримо о Косову и Метохији, ту се пре свега ради о сукобу историјског и етничког принципа у решавању националног питања. Може се запазити одређена тенденција у складу с којом је искључиви значај имао историјски принцип (укључујући примену силе, која је била пресудна). После Првог светског рата је у свету превагнуо етнички принцип. Ипак, још увек нема јасног критеријума за решавање тог сукоба. Инсистирање на једном или другом принципу може имати трагичне последице. Пример палестинско-израелског сукоба представља убедљиву потврду те поставке. Косовско питање се не сме сводити на успостављање реда у једној области. Ту искрсава много других питања која носе политичко, теоретско и практично обележје. Нека од њих су, према мом мишљењу, и егзистенцијална, имају велики значај за читав регион, Балкан, Европу, па чак и читав свет!
Србија је одувек била упућена на Русију? Колико је јака Русија, толико је стабилна Србија! Како руски народ доживљава све ово што се дешава у Србији?
– Руски народ никада није био равнодушан , они се саживљавају са братским српским народом. Увек су били на страни Срба. Уосталом, историја је то не једном потврдила. Грађани Русије јако саосећају са Србима и искрено подржавају њихову праведну борбу. Чак и онда, у оно време када су се руске елите колебале, народ је излазио масовно на демонстрације и митинге за подршку Срба, пријављивао се у добровољачке одреде. Помагао. Историјско памћење о заједничкој борби против Турака, фашиста и данас је живо. Историја је везе наша два народа учинила нерасикдивим.
У Србији су , уз подршку Запада, пре свега, САД, следе нове сецесије - „регионализације”. Актуелно је питање Војводине, а најављује се проблем Рашке. Србима касапе државу!
– На жалост, сценарио „подели па владај!“ Сједињене Америчке Државе и НАТО су добро уходали. Са слабима, јасно, много је лакше обрачунати се, лакше их је потчинити својим интересима. Ипак, ослабити непокорне Србе – то није лак задатак! Али велика је опасност у једном народу, када унутар земље нема политичког јединства у стратешким циљевима, у виђењу будућности, перспектива – то непријатељима знатно поједностављује задатак. Када јединство постоји, народ не може бити немоћан, и верујем, убећена сам да ће Срби и тај озбиљан историјски изазов достојно савладати.
Шта поручујете српском народу, а шта својим колегама, научницима у нашој држави?
– Када сам у октобру прошле године била у Србији, видела сам колико се српски народ искрено радује доласку Дмитија А. Медведева, председника Руске Федерације. Српски народ је показао тада да верује Русији, и наравно са тиме везује своје наде у још веће зближавање руског и српског народа. И ја лично се радујем што су потписани принципијелни споразуми, између осталог, и о заједничким истраживањима у области науке и културе. Надам се да ће то дати додатне импулсе даљој сарадњи између САНУ и РАН РФ, па и у области социолошких истраживања, и у поимању и анализи сложених геополитичких проблема савремености.
