Возило је било још новопечено када су га уврстили у строј, а у Првом светском рату су га већ оденули у оклоп и послали на прву линију фронта. Отад је постало неизоставни учесник свих борбених дејстава, а по свему судећи ни у догледној будућности неће бити „пензионисано“. Схватајући то, Камски ауто-заводи (КамАЗ) су се латили за себе нове ствари - производње оклопних возила звучног назива „Вистрел“ (пуцањ). Први нацрти КамАЗ-43269 појавили су се 1997. године, а покретач је био тадашњи руководилац Федералне граничарске службе генерал армије Андреј Николајев. Намера је била да се на јужним границама тим КамАЗовима замене „шездесет шесторке“ пограничних патрола, отворене свим ветровима. Али, ускоро је дошло до нагле инфлације и на државно финансирање се морало заборавити. Протекло је подоста времена док заводи нису пронашли новац за наставак производње. Од 35 „Вистрела“ колико је досад произведено, већина је отишла у друге сврхе. Показало се да је возило добро дошло у „цивилној служби“ за превоз радиоактивних материјала, експлозива, новца и вредних терета. Неколико оклопних возила су купила МУП Казахстана и Азербејџана. Узгред, дуго је потрајало док се није добила извозна дозвола. Али је пре годину дана, током председниковог сусрета са тимом „КамАЗ-Мастер“, шефу државе показан „оклопњак“ - и потребне формалности су за два дана обављене. Велики допринос у пројектовању „Вистрела“ дали су стручњаци Московског државног техничког универзитета „Бауман“, али се у конструкцији не виде револуционарна решења - за то нема потребе. Камен темељац је представљала унификација с војном породицом „Мустанг“, те је зато и у ознаци остао индекс тог возила. У суштини су оригинални само носећа оклопна каросерија и измене у органима управљања, изазване преласком на компоновање са хаубом.
Монтажа се врши у челњинским заводима „Ремдизел“, а ускоро ће тамо почети и кројење оклопних плоча и варење каросерија. Засад оклопне трупове прави „Курганмашзавод“. Зналци ће у обрису новог возила пронаћи много тога заједничког с оклопним транспортерима средине 50-их година - БТР-152 и ГАЗ-40, али се сличност објашњава функционалношћу. Метак рикошетира од искошених бокова, као и пре педесет година, а V-облик доњег построја распршује енергију експлозије при наиласку на мину. Дебљина оклопа износи 16 мм, класа заштите - 6, али ће додатни оклопи пружити још већу безбедност посади приликом отварања ватре на возило. Повећану масу компензују још јачи камазовски дизел-мотор, све до 360 КС, и већа крутост вешања. Бочни отвори - за возача и старешину возила, задња двострука врата - за десант. На клупама или седиштима се смешта до 10 бораца, а у случају потребе могу отварати ватру кроз прорезе-пушкарнице. Има неколико варијанти застакљења: специјалци и полиција захтевају више стакла са стране, цивили - спреда, ваздушно-десантне снаге - на крову.
Јасно је зашто посаде БМП (борбено возило пешадије) и тенкова чине све сами снажни момци средњег раста - тамо се нема где окренути. Све је крајње збијено, а удобност регулисања седишта и волана жртвована је ради још једног пројектила у борбеном комплету. У новом КАмАЗу је све још демократичније. Једино што се мора ногама прегазити оборени наслон седишта како би се доспело до волана. Тако је то осмишљено. Уместо кључа за паљење, у војсци је посебан уређај против крађе са системом препознавања „свој-туђ“. Подробно упутство је у Статуту стражарске службе. Блок педала је широк чак и приликом вожње у војним пустеним чизмама. Нигде не жуља, само што је прегледност - као из кућице за чворке, али када меци задобују по оклопу, и то ће се учинити много.
За разлику од тенкова и БМП, овде се дизел-мотор покреће брзо, пошто практично тренутно постиже притисак у уљном систему, али је зато унутрашња бука слична. Голи оклопни лимови - слаба звучна изолација, али зато нема шта да гори. Ипак је „Вистрел“ споља готово бешуман - згодно када се негде треба прикрасти на „врховима прстију“.
„Трећи, крећи“ - прокркљала је радио-веза. То је наредба мени - „први“ и „други“ су остали у заводима. Управљање „оклопним мустангом“ није сложеније него код обичног камиона, а убрзавању ће позавидети возачи обичних КамАЗова. Како и не би - специфична снага износи 20 „коња“ на тону, али може бити и већа. Из брзине у брзину се пребацује лако и глатко - уз обичан мењач је додат блок електро-пнеуматског управљања. Такав „џојстик“ је добар за цивиле, војска је више навикла на обичну полугу, док би странци хтели аутоматски „Фојт“ или „Елисон“. Шумским, али прилично чистим путем „оклопњак“ већ јури брзином од око 80 км. Треба превалити још десетак километара, па онда пре саме реке пут скреће удесно. После још пар километара се треба испети на брдо, искрцати десант и заједно јуришати на непријатеље. Њих је очито више, али је на нашој страни изненађење. Кроз пушкарницу је заштектао „Калашњиков“ старешине, док је моје оружје - точкови и оклоп. Шта, зар још нисте побегли? Онда ми долазимо код вас… Шишам према групи која оклева, а свако у руци има нешто велико, црно као гавран, а на леђима ранце. Једна фигура ми се учинила познатом, али немам кад да се присећам… Потом сам се досетио - то је наш фотограф. Извини, брате, у рату - к`о у рату.
