Сада није месец мај и ми нисмо у Француској!
Пуковник Фон Либенштајн, начелник штаба 2. тенковске армије
Лепо је ићи смрзнутим путевима ове земље са селима на врховима брда. Али је педесет пет километара - јако много.
Хелмут Пабст, артиљерац
Догађаји код Москве пре 63 године још увек су предмет спорења међу историчарима који разматрају како конкретне епизоде битака и веродостојност њиховог описа у овим или оним изворима, тако и понашање команданата с обеју страна фронта. Стећи јасну и разговетну слику тих догађаја, схватити колико су исправне биле ове или оне одлуке, можемо само после дубоке анализе тока борбених дејстава и састава снага које су у борбама учествовале. Ретко се који аутор, пишући за широку публику, оптерећује дубоком анализом механизама те војне кампање, а међутим управо таква анализа омогућава да се схвати огромна улога беспримерног подвига наших предака, заснованог на тачном стратешком прорачуну команде. У таквом истраживању зачудо највише помажу документа и успомене наших противника.
Да, лето 1941. године беше препуно победничких извештаја - заузети су Минск, Кијев, Харков, Смоленск, заузета је Прибалтика, немачки тенкови су напредовали ка Москви, Лењинграду, Ростову. Међутим, и поред свих звучних победа, извршавање плана “Барбароса” испадало је из предвиђеног распореда. Немцима није пошло за руком да онако како је планирано тенковским клештима обухвате и униште читаву Црвену армију западно од Дњепра. Руси су, губећи комору и позадинске јединице, сачували борбену способност и повлачили се на исток, задержавајући Немце борбама заштитнице. Руси су се даноноћно кретали, даноноћно трпели поразе у тим борбама, спасавајући се њима од пораза у рату.
Изгубивши у том раздобљу око 2 милиона само заробљених, Црвена армија је ипак остала борбено способна снага. Борећи се до последњег, често потпуно опкољени, задржавајући кључне тачке у позадини непријатеља, руске дивизије и пукови су подносили такве губитке какви би довели до расула било које друге армије. Тај отпор је везивао Немце, не дајући им да брзо напредују, ометајући их да заврше рат до касне јесени - онако како је било планирано.
У позадини су формиране нове јединице, каткад не нарочито добро обучене и опремљене, али су постојале, стизале на фронт и бориле се, задржавајући Немце који су и даље имали превагу у моторизацији и управљању трупама. И поред тешких совјетских губитака, показало се да се још ниједна друга армија није толико успешно борила са Немцима.
“Немачка армија је до рата са Совјетским Савезом трпела изненађујуће мале губитке. У свим војним кампањама од почетка рата немачке копнене снаге су укупно изгубиле мање од 100.000 убијених и несталих. Исто толико само убијених изгубиле су већ за првих осам недеља рата против Совјетског Савеза” - писао је генерал Б. Милер-Хилебрант. Совјетска армија је Немце приморала да летње борбе плате онолико колико су их заједно коштали освајање Пољске, Норвешке, Француске, Балкана, Крита и победе у Северној Африци током лета 1941. године. Располажући војно-индустријским и пољопривредним ресурсима читаве континенталне Европе, Немци нису успели да сломе Русе првим ударом, и сада је требало преиспитати планове будућих офанзива.
Најмање пустоловно настројени немачки генерали предлагали су да се ујесен јединице повуку на зимске позиције, схватајући да се још једна ризична офанзива може отегнути, као и претходна, после чега ће јесења бљузгавица и хладна зима поништити предност Немаца у моторизацији - услед чега ће немачка армија доспети у критичан положај. Планско повлачење армија омогућавало је поуздане позиције на релативно кратком фронту, на којима би се могла сачекати руска офанзива, издвојивши за њено одбијање маневарске резерве.
Хитлер је био другог мишљења. Веровао је у то да се Совјетски Савез налази на ивици катастрофе, веровао да Руси више немају ни људских резерви, ни техничких. У то га није могла разуверити чињеница да је СССР по свим правилима рата већ требало да се преда, а није се предао. Суштина немачке војне политике заснивала се на ризику и авантури, и на новој авантури као средству ликвидације последица неуспеле авантуре. Први неуспеси муњевитог рата морали су се надоместити још муњевитијим операцијама.
Сада, у операцијама источно од Дњепра, “борбе за опкољавање и уништавање” саме по себи нису више толико користиле Немцима. Више није толико било потребно уништити руске јединице колико у најкраћем року искоренити сам извор њиховог појављивања. Управо је зато Вермахт за наредни циљ поставио заузимање крупних градова - саобраћајних, мобилизационих и индустријских центара - Москве, Лењинграда, Ростова. Москва је била главни циљ, за њено заузимање на централном делу фронта су две тенковске армије ојачане још једном. Почетком октобра, после пробоја совјетске Ржевско-Вјаземске одбрамбене линије, 3. тенковска армија Хота развијала је офанзиву на Калињин, коридором на север од Волоколамска, 4. тенковска Хепнера се јужније од њега кретала према Истри, Звенигороду, Наро-Фоминску, 2. тенковска Гудеријана је обилазила Москву с југа, кроз Тулу. Немци су се спремали да последњи пут искористе своју предност у моторизацији, док је време томе још доприносило, док та предност није постала мана. Покретне јединице је требало да једну за другом пресецају железничке линије које служе као главне саобраћајне артерије Црвене армије и, стекавши на рачун тога додатну предност у мобилности, да затворе обруч око града. Кључни моменат плана били су рокови његовог спровођења - и најмање кашњење у почетној етапи имало је за последицу још веће проблеме у будућности, који су са своје стране муњевито нарастали као снежна грудва.
Немачка врховна команда је жудела да у складу с фиреровом наредбом максимлано убрза темпо офанзиве и зато је, прописујући отпремање терета за војску, нарочито наглашавала допремање муниције, технике и горива. Није се журило с допремањем јединицама већ спремљене зимске опреме пошто су освојене железничке пруге ионако једва успевале да изађу на крај с бујицом терета - Немцима није успевало да постигну совјетску делотворност железничког саобраћаја: није било довољно стручног особља и локомотива способних за коришћење у Русији.
Октобарска беспутица и расквашени колски путеви нису улазили у немачке предратне рачунице - ратовање у октобру уопште није било планирано.
“Возила на точковима могла су се кретати само помоћу гусеничара - писао је касније Гудеријан. -
То је доводило до великог преоптерећења гусеничара какво приликом њиховог конструисања није било предвиђено, услед чега су се возила брзо хабала. Због помањкања сајли и других средстава потребних за вучу возила, морало се авионима избацивати свежњеве конопаца за возила заглибљена на путу. Обезбеђивање снабдевања за стотине заглибљених возила и њихово људство морало се одсад и током многих недеља вршити авионима. Припрема за зиму била је у јадном стању. Глизатин (компонента антифриза) који смо још пре 8 недеља требовали допреман је у незнатним количинама, као и зимска одећа и обућа за људство. Последња околност је током наредних тешких месеци изазвала потешкоће и лишавања који су се лако могли избећи...”
Хитлер је ризиковао, ризиковао све више и више, слично страственом коцкару који удвостручује улоге у нади да ће нови добитак надмашити све претходне губитке. Гориво, муниција и резервни делови отпремани су јединицама, оне су се кретале напред, комуникације су се развлачиле, а терета је требало отпремати најмање колико и раније. Успех такве офанзиве зависио је од једног јединог питања - отпора Црвене армије. Само је он могао смео продор Немаца према престоници претворити у катастрофу.
Требало је непријатеља приморати да троши што је могуће више снаге и средстава на напредовање, приморати га да крила одбране обилази у максимално широком маневру који захтева већу количину горива. Требало их је приморати да троше више артиљеријских граната и авио-полетања за неутралисање сваке нове линије одбране. Требало је имати што је могуће више таквих линија у позадини...
Сви ти “требало” били су врло добро познати Жукову који је фактички лично координисао дејства совјетских фронтова за одбрану града. Бивши подофицир царске армије је, прошавши дугогодишњу совјетску војну школу, спајао у себи два квалитета, неопходна команданту у таквој ситуацији - хладнокрвност и виђење ситуације у перспективи.
Жуков је добро познавао своје јединице са свим њиховим манама - помањкање тенкова, транспорта, наоружања, искусног кадровског састава. Још увек је било немогуће зауставити Немце моћним противударима - није било армија да такве ударе изведу. Показало би се да су Немци и јачи и бржи. Преостајала је само активна одбрана - чврста одбрана пешадије поткрепљена противударима релативно малих али добро управљаних тенковских јединица. Жуков је схватао да добити на времену значи добити све - сваки дан и сваки сат одлагања били су улог у победу чије су камате сваког дана и сата расле. Што су Немци даље напредовали, то им је мање ресурса остајало, и тим су предвидљивији били правци и циљеви њихових удара, тим је мања била снага тих удара, тим је већа била шанса да Немци најсуровије зимске месеце дочекају “на широком пољу” без потребне одеће, обуће и опреме. Успех одбране је највише зависио од постојаности совјетских војника.
“Савремени читалац, укључујући омладину - говорио је Жуков после рата у разговору са Константином Симоновим -
не треба да мисли да све зависи од руководства. Не, победа зависи од свих, од сваког човека, од његове личне постојаности у борби”.
“Руси су се - запазио је немачки историчар, генерал Курт Типелскирх -
држали с неочекиваном чврстином и упорношћу, чак и када би их заобишли и опколили. Тиме су добијали на времену и прикупљали за противударе стално нове резерве, које су уз то биле јаче него што се претпостављало... противник је показао сасвим невероватну способност за пружање отпора”.
Најопсежнију драму у јесен и зиму 1941. године представљао је управо очајнички отпор све нових и нових армија које је совјетска команда формирала и слала на фронт. Совјетски пешадинац, у већини случајева релативно лоше обучен регрут или резервиста, устајао је против немачких тенкова и моторизоване пешадије, надокнађујући очајничком храброшћу помањкање наоружања и мобилности совјетских јединица.
“Без обзира на те мане, побројане армије су се укључиле у борбена дејства и упркос очекивањима имале успеха - писао је после рата западнонемачки историчар Рајнхард у свом истраживању “Преокрет код Москве”. -
Притом треба имати у виду да су у време њиховог увођења у борбу немачке јединице, како са становишта наоружања тако и у психолошком и физичком погледу, биле на ивици снага и била је довољна само појава нових јединица противника па да се фронт усколеба”.
Јунаци који су у паради прошли Црвеним тргом 7. новембра 1941. године, својом смрћу су спасли од погибељи читаву земљу, изборивши пресудне сате и дане за Победу. И како се напредовање Вермахта успоравало, тако су већ немачке јединице доспевале у све тежи положај. Гудеријан се сећа да је већ после бојева у рејону Брјанска и Вјазме, који су се завршили победом Немаца, јавило
“питање да ли је група армија “Центар” у стању да настави напредовање, да би тај тактички успех претворила у оперативни”. Хитлер је, дабоме, питање решио позитивно.
Последице таквог ризика морали су искијати Гудеријан и његови војници. Гудеријану је 29. октобра реферисано да подређене јединице 43. армијског корпуса од 20. октобра не добијају хлеб. Сам Гудеријан је 6. новембра овако писао о стању у подређеним јединицама које су јуришале на Тулу и заобилазиле је с истока:
“Наше јединице се злопате и наша ствар је у жалосном стању пошто противник добија на времену, док се ми са својим плановима суочавамо с неминовношћу вођења борбених дејстава у зимским условима... Једина својеврсна могућност наношења моћног удара противнику ветри све брже и брже, и нисам сигуран да се икад више може вратити. Једино Бог зна како ће се ситуација даље развијати...”
Чеони удар на Тулу наишао је на снажан отпор бранилаца града, и Немци су одлучили да град заобиђу с југа. Успело им је да заобиђу град и пресеку железничку пругу Тула-Москва, али за нешто више нису имали снаге. До средине новембра у појединим четама је преостало по 50 људи. Резерве горива уместо за четири дана само за један.
Гудеријан је 14. новембра током посете 112. пешадијској дивизији истакао да се
“наши војници одевени у руске шињеле и шубаре могу препознати само по амблемима”.
21. новембра - песимистички:
“Страшна хладноћа, бедни услови смештаја, помањкање одеће и обуће, тешки губици у људству и средствима, као и сасвим незадовољавајуће стање снабдевања горивом - све то руковођење борбеним операцијама претвара у праву муку...”
27. новембра је 29. моторизована дивизија из Гудеријанове армије доспела у критичну ситуацију, пошто њене ослабљене снаге нису могле да задрже у обручу совјетску дивизију, и она се ишчупала, пробивши слабе заслоне Немаца. Напредовање је проклизавало, није било довољно снаге, темпо је постепено опадао.
“Само онај ко је ове зиме наше несреће лично видео бескрајна пространства руских снежних равница, где је ледени ветар сместа заметао сваки траг, само онај ко се сатима возио “ничијом” територијом, наилазећи само на незнатне заштитне јединице чији војници нису имали потребну одећу, обућу и исхрану, док су свеже сибирске јединице противника имале одличну зимску одећу и добијале добру исхрану, само тај је могао исправно оценити озбиљне догађаје који су ускоро уследили...” - тако је Гудеријан окарактерисао стање ствари уочи пресудног тренутка битке за Москву.
На северном крилу Немцима није ишло ништа боље. Заузевши Калињин, они због непланирано спорог темпа офанзиве и великог трошења својих снага нису успели да изврше шире обухватање града и кренули су кроз Клин на Јахрому, где је напредовање заустављено.
Све време док су Немци очајнички покушавали да исцеде све што је могуће из својих јединица које су се налазиле 20 километара од Москве, Жуков је припремао противудар. Једанаест дана, од 25. новембра до 5. децембра, Жуков скоро да није спавао. Задржавајући противника, прикупљао је резерве на пресудним правцима будуће противофанзиве, на крилима развучених немачких клинова. Ка фронту су се кретали ешелони са снабдевањем и попуном. У међувремену су јединице противника доспеле у такво стање када су њихове оперативне могућности биле практично изједначене с могућностима Руса, на чијој су страни сем тога сада биле стратешке предности као што су железничке пруге у позадини које прецизно раде, и сталан прилив резерви.
5. децембра нанет је неодољив удар. Двадесетак совјетских армија, једна за другом, на развученом фронту од Старе Русе до Вороњежа, прешле су у офанзиву против 8 немачких. Немачки штабови су сместа затражили дозволу за повлачење јединица, али је Хитлер то забранио, наредивши да се боре до последњег. Немачки генерали су дуго после тога, како за време рата тако и после њега, ту наредбу сматрали грешком, сматрајући да их је повлачење јединица могло спасти изузетно тешких губитака које су те зиме претрпеле. Међутим, има основа да се сматра да би, да су они напустили своје положаје у рејону Ржева и Вјазме, Руси успели да, захваљујући добро уређеном систему железничког саобраћаја, одржавају онакав темпо напредовања који не би у зимским условима могле издржати немачке јединице у повлачењу. Једноставније речено, сасвим је могуће да је Хитлер био једини који је схватио да је предати Русима железничка чворишта лети - једна ствар, а зими - сасвим друга, тојест - потпуно расуло фронта.
Истине ради треба истаћи да су наредбу
“издржати или умрети” Немци извршили тамо где нису могли издржати умирали су. На пример, у пуку “Фирер” СС дивизије “Рајх”, која се борила против совјетске 39. армије, после 17 дана окршаја преостало је 35 људи, а у пролеће, по завршетку совјетске офанзиве, читава је дивизија је, прешавши 22. јуна границу у саставу 20.000 људи, била сведена на два батаљона и отпремљена у Француску на одмор и попуну.
Јануара 1942. године, услед критичног стања на фронту и потешкоћа око транспорта, у немачким јединицама је уведена забрана одсуства за људство. Није било ни речи о раскоши као што је замена јединица на линији фронта. Ситуација је била критична и са снабдевањем док су Немци у септембру 1941. године на Источном фронту добили 2.093 ешелона војних терета, у јануару је та бројка износила свега 1.420.
У нељудским условима, у хладноћи и гладовању задржавајући “по сваку цену” саобраћајна чворишта, овај пут су Немци чекали да малакше совјетска офанзива. Руси су, “стегнувши” клештима општевојне и ударне армије, као и коњичко-механизоване групе, Ржевско-Вјаземски “балкон”, крајем априла на његовим крилима избили на Киров и Великије Луки, где су се и зауставили. Совјетске јединице су истрошиле потенцијал ситуације настале до децембра 1941. године, а Немци су уз то хитно пребацили на исток неколико десетина дивизија из Европе.
Дошло је време да се оближу ране и сведу резултати, да се прикупљају снаге за летње борбе.
Главни позитиван резултат јесење и зимске кампање за Црвену армију је, осим одбацивања непријатеља од Москве, представљало то што се рат отезао, и то отезање је радило за нас. Механизам немачког брзог, “муњевитог” рата почео је да се престројава за дуготрајан рат, саморазарајући се током тог престројавања и постепено губећи своје повољне стране. Крах авантуре с офанзивом на Москву захтевао је наредног лета још пустоловнију замисао, услед које је дошло до пораза код Стаљинграда.
Зима на Источном фронту, између осталог и Битка код Москве, довели су до невиђеног пустошења у редовима Вермахта. Уз 743.000 укупних губитака од 22. јуна до краја новембра (од тога 244.000 погинулих и несталих) придодато је још 400.000 војника и официра педесетак дивизија изгубило је преко 50% свог састава.
Уз 100.000 моторних возила од укупно 500.000 колико је Вермахт имао пред почетак рата, изгубљених од 22. јуна до краја године, Немци су током зимских борби, по сопственим подацима, изгубили још 74.000 моторних возила (попуна је износила свега 7.400 возила). Комора и артиљерија су током зиме изгубили 179.000 коња (као попуна је добијено свега 20.000). И губици у тенковима и артиљерији су такође били значајни.
Виновници краха офанзиве на Москву и претходног пораза код Ростова брзо су именовани смењено је 35 генерала и фелдмаршала, укључујући главнокомандујућег копненим трупама фелдмаршала фон Браухича, команданта групе армија “Центар” фон Бока, команданта групе армија “Југ” фон Рундштета, команданта 2. тенковске армије генерала Гудеријана.
Међутим, такво тражење виновника и откривање узрока пораза било је превише површно, као што су површна и спорења око тога ко је тада био у праву Хитлер или његови генерали. Наша победа код Москве, као и наша победа у рату у целини, није почела од грешака и хазардних игара немачких команданата, она је почела нешто раније, када се у дневнику борбених дејстава 9. гардијске стрељачке дивизије појавила следећа забелешка:
“Заробљен је старији каплар, рођен 1920. године, 90. извиђачког батаљона 10. тенковске дивизије. Из Немачке стигао у октобру. Сав је вашљив”.
