Форум има широку мрежу пријатеља у свету. То нису само пријатељи Форума, већ превасходно, пријатељи Србије и српског народа. Све њих са нама повезују идеје мира, равноправности, универзалних људских права, борба за истину и супротстављање политици силе, милитаризма и гушења слободе
Беофорум за свет равноправних обележио је деценију рада. Импресиван је био „глас” сваког уваженог госта којису на светковину допутовали из Русије, Немачке...и других земаља. Личности од интегритета које се нису утопиле у американизовано ништавило и подлегли НАТО- диктату.То свакако говори какав углед ужива Беофорум.
– На недавној свечаној академији поводом 10 година рада могао се чути само део признања која је Београдски форум за свет равноправних примио од сродних организација и угледних интелектуалаца из иностранства. По значају се, ипак, издвајају она која су на свечаности у СКЦ-у изговорили Танасис Пафилис, генерални секретар Светског савета за мир, са седиштем у Атини, адмирал Елмар Шмелинг, представник Форума за мир у Европи, са седиштем у Берлину и академик Јелена Гускова, из Москве. Прошле године Београдски форум је окупио у Београду 230 проминентних интелектуалаца са свих континената међу којима су били научници и ствароци чија су дела обележила читаву епоху прелаза из 20. у 21. век као што су, на пример, еколог и књижевник Франц Вебер, из Швајцарске, филозоф Мишел Чосудовски, из Канаде, борац за људска права Ремзи Кларк, из САД, стратег-генерал Леонид Ивашов и многи други. Све њих са Београдским форумом повезују идеје мира, равноправности, универзалних људских права, борба за истину и супротстављање политици силе, милитаризма и гушења слободе.
Присетите се година и људи који су са Вама били од почетка. Како сте тада функционисали, у каквим условима ? Какав је однос према Беофоруму имала српска јавност, политичка елита?
– Београдски Форум је настао пре свега као побуна слободно мислећих интелектуалаца против политике силе и свега што она собом доноси – једноумље, неслобода, слугерањство, волунтаризам, ниподаштвање сопствених и прихватање туђих интереса као својих, национално, културно и духовно обезличавање, ревизија историје, одрицање од пријатеља... За пројекат Беогрдског форума као независног, нестраначког и непрофитног удружеља определили су се само људи који виде даље од тренутка и уског интереса и који прихватају ризик критичког погледа на званична тумачења стварности. То објашњава зашто су се међу оснивачима нашле такве личности као што су академици Михајло Марковић, Иван Максимовић, Јагош Зеленовић и Коста Михајловић, затим, професори Ратко Марковић, Оскар Ковач и Ивица Стојановић, књижевник и сликар Драгош Калајић, дипломата Владислав Јовановић, генерал и професор Радован Радиновић, Чедомир Мирковић, Борка Вучић, Гавро Перазић и многи други. Све их је красила и краси истинољубивост, интелектуална и морална храброст, презир према опортунизму, корупцији, интелектуалној летаргији и капитулантству. Многи од њих, на велику жалост, нису више међу живима, али њихове идеје, поруке и циљеви трајно су уграђени у основе Београдског форума. Средње и млађе генерације интелектуалаца из матице и расејања све више се учествују у активностима Форума што је гаранција континуитета и ширења утицаја његових идеја.
Када Вам је било најтеже у раду и зашто?
–Најтеже ми је пало искуство са појединцима који су се после октобра 2000. тако нагло променили да више нису личили на оне које смо бар деценију пре тога слушали као аутентичне тумаче националних и државних интереса. Једни су се повукли у мишју рупу, други даноноћно изражавали лојалност новој власти тражећи милост и мостове према ДОС-у, а трећи наједном постајали толико „храбри“ и „мудри“ да су учествовали у оркестрираним јавним аутопсијама бивше власти у којој су били на врло високим положајима. Али, то је њихов избор. Срећом, нису прихватали позиве да се придруже Форуму.
Како се родила сарадња са светским мислећим људима, онима чија реч има тежину, почев од Франца Вебера, Јелене Гускове, генерала Галоа ...и других.Они су наши доказани пријатељи који много више помажу српском народу него политичари који су у држави за то плаћени!
– Не мали број оснивача Београдског форума, нарочито научника и дипломата, уживао је и ужива поштовање изван Србије, одржава везе и сарађује са врло угледним интелектуалцима и политичарима у Европи и свету. Оснивањем Београдског форума марта 2000. они су препознали да је то организација која се бори за истину, за легитимне националне и државне интересе Србије (СРЈ), за равноправност и сарадњу па су зато постали његов поуздан ослонац. Власт ДОС-а их је отписала резонујући упрошћено да су то пријатељи „бившег режима“ не схватајући да личности тих формата никада нису биле нити могу бити ичији привесак. Многе од таквих личности које су по 40 и више година биле на листама угледних званица за пријеме у нашим амбасадама и конзулатима поводом државних празника, одједном су избрисани и заборављени.
Запажено је Ваше учешће, излагања- у бројним земљама по скоро свим континентима. Где сте, по Вашем мишљењу, срели највише пријатеља и када је Ваша реч о српском проблему имала највише одјека?
– Форум има широку мрежу пријатеља у свету. То нису само пријатељи Форума, већ превасходно, пријатељи Србије и српског народа. Када бисмо имали финансијских могућности, сваког месеца би представници Форума учествовали на две или више међународних конфернција. Нажалост, пошто немамо потпоре од државе какву имају тзв. невладине оргнизације, представници Форума учествују само на оним скуповима чији организатори покривају трошкове међународног транспорта и боравка. Највише одјека имали су ставови Београдског форума априла прошле године на међународној конференцији у Стразбуру и на Светској мировној конференцији јуна такође 2009. у Каракасу када је Форум примљен у чланство Светског савета мира. У оба случаја, по више хиљада делегата са свих континената, потврдило је оцене о злочиначком карактеру агресије НАТО 1999. против Србије (СРЈ), а у завршним документима осудило илегалну сецесију Приштине дајући пуну подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу.
На прослави Београдског Форума у дворани је било много пуковника, генерала, оних људи којима би се поносио сваки нормалан народ и држава. Свидело се то коме или не, сви они ће у српској историји остати запамћени као наши велики хероји.
– На наше велико задовољство било је представника бројних организација и удружења сличних програмских оријентација из Србије, Републике Српске, Црне Горе. Драго нам је што су свечаности присуствовали и представници српског расејања из 10-так земаља Европе, Северне Америке и Аустралије, што се том приликом чуо и њихов глас.Форум врло успешно сарађује са Клубом генерала и адмирала Србије од његовог оснивања. Резултат су заједничка издања књига, конференције, промоције, изложбе, трибине, обележавање значајнијих датума из историје, продукција филмова... Клуб обједињава рад преко 300 генерала и адмирала Србије и велики број високих официра који су после 2000. отпуштени из Војске Србије, по званичном тумачењу, због „реформе“ и „модернизације“, а по уверењу многих, једино зато што су учествовали у одбрани земље од агресије НАТО. Ради се о врхунском професионалном кадру каквим, тешко да располаже било која земља на свету, о непроцењивом државном потенцијалу који је лакомисленошћу и сервилношћу власти, потезом пера отписан. Тиме је направљена непроцењива штета држави. Узмите, на пример, пуковника Дани Золтана, команданта јединице која је 1999. оборила амерички ловац бомбардер Ф-117, познат као „невидљиви“. Уместо да добије високо државно одликовање, уместо да држава на тај начин покаже младима колико цени храброст и професионалну способност испољену у одбрани слободе од агресора, она га је игнорисала, као да га се стиди. Срећом, Дани Золтана нису заборавили суграђани, Буђановци су му поклонили плац. А неће га заборавити ни историја, ни војна наука. Дани Золтан је и 26. марта 2010. био међу почасним гостима Форума.
Уверили смо се да после деценију рада имате много пријатеља и то не формалних. Постали сте скоро институција! Некада то није било тако.Шта је то што људи поштују у Беофоруму?
–Заиста имамо много пријатеља у свим деловима света. Сматрам да они поштују нас, због тога што Форум поштује њих и њихове ставове. Сматрам, такође, да наши пријатељи цене ставове Форума у прилог равноправности људи, народа и држава, у прилог поштовања слободе и независности држава без обзира на њихову економску или војну моћ, то што Форум без комплекса заступа легитимне интересе Србије и српског народа, што се бори за истину и осуђује лажни морал центара моћи, што је против хегемонизма и силе у међународним односима, против двојних стандарда у борби против тероризма и организованог криминала, што захтева укидање војних блокова и страних војних база. Уствари, Србија има много пријатеља у свим деловима света: то су народи, владе, појединци. Зато је изузетно важан однос Србије према пријатељима. Чини се да се српска политичка елита доста скоројевићки односи(ла) према пријатељима. Склона је да да буде незахвална и да брзо заборавља пријатеље из најтежих времена, па чак и да непријатељима указује већу пажљу него пријатељима. На ту слабост указивао је и осведочени српски пријатељ, Швајцарац Арчибалд Рајс непосредно после Првог светског рата. Та особина, нажалост, долази до изражаја и у новије време. Непријатељским војсковођама и пилотима који су 1999. разарали и сејали смрт по читавој Србији, наша елита поставља црвене тепихе; наши министри узимају непријатељске генерале за своје саветнике а чисткама у стаљинистичком маниру отпуштају српске генерале; влада и медији фаворизују тзв. невладине организације које су под контролом страних влада, даје им новац српских пореских обвезника којим блате и и испирају мозак српском народу да би био по вољи страних центара моћи; страни назови историчари пишу фалсификате историје Србије који се онда убацују у српски образовни систем... Паралелно, запостављају се до јавног вређања проверени пријатељи Србије, они који су помагали увек када су могли, који никада Србију нису нападали, окупирали, бомбардовали, који не уцењују нити потцењују, који се не мешају ни саставе ни у послове Владе, ни у образовни, економски, информативни, одбрамбени, судски... систем.Србија, српска елита има много разлога да се озбиљно замисли над својим неодговорним, у суштини, незрелим и скоројевићким односом према пријатељима. Што пре то учини, тим боље за њену будућност.
Доследност подразумева жртвовање, одрицање, али и храброст. Како у постојећим околностима ићи даље?
–Форум је добровољна организација која се издржава од чланарине и прилога чланова и пријатеља. Охрабрује ширење и чланства и пријатеља. У протеклих 10 година Форум је, поред осталог, објавио око 50 књига и публикација о политичким, хуманитарним, економским, спољно-политичким, правним и многим другим темама. Неке књиге као, на пример, Критичка анализа Устава Србије, или Агресија НАТО-а сумрак запада, или шест студија о Косову и Метохији имају трајни значај. У анализи Устава која је објављена 2007. године Форум је констатовао да је он увод у претварање Србије у савез аутономних покрајина. Не звучи ли то актуелно?Форум ће наставити да критички прати развој, да издваја најважнија питања и теме и да на њиховој анализи окупља најпозваније, независне, слободно – мислеће стручњаке. Своје резултате Форум ће, као и до сада, увек стављати на располагање јавности, властима, научним и стручним институцијама и организацијама. Форум нема амбиција на коначне судове. Задовољава се ако је тема из домена приоритетних националних и државних интереса, ако из више углова осветли проблем, ако понуди бар неке идеје за решења и ако било кога подстакне да уради више и боље. У центру пажње ће и даље бити последице економске и социјалне кризе, статус Косова и Метохије дефинисан резолуцијом Савета безбедности 1244 (1999), подршка праву избеглица и протерних са Косова и Метохије на слободан и безбедан повратак на вековна огњишта, подршка очувању статуса Републике Српске у складу са Дејтонско-париским споразумом, људска права делова српског народа у бившим југословенским републикама, уравнотежена спољна политика и активна неутралност.
Врло сте заинтересовани за „случај” Сребрница и убрзо сте се укључили у велику кампању коју воде Двери српске!
–Одговорност за креирање и спровођење политике носи Влада и друге државне институције. У демократском друштву нико не сме себе да редуцира на статус пуког посматрача. Сматрам да је усвајање Декларације о Сребрници лакомислено, кратковидо и погрешно. Уместо да се о тако историјски важном питању ставови претходно усагласе са руководством Републике Српске и са свим значајнијим политичким странкама, научним у духовним институцијама, ишло се „пречицом“, односно, наметањем. Лакомислено зато што је захтев из Стразбура, односно, Брисла прихваћен „prima facie“ иако је потпуно јасно да његови адвокати ни једном нису показали добру вољу или разумевање српских интереса. Напротив. Кратковидо, јер није било слуха ни за један глас упозорења на могуће последице. Нечасно је то што су српски политичари обманули српску јавност да Декларација није усвојена због притиска Стразбура и Брисла иако је свакоме јасно да је то прави разлог. Истог дана када је Декларација усвојена високи западни представник саопштио српској јавности – да политика условљавања даје резулте и да ће бити настављена. Није рекао да ће, бар што се Србије тиче, бити даље заоштравана, али јавност има довољно слуха да праве поруке прочита и између редова. Нечасно је и то што су српски политичари јавно подгревали очекивање да ће друге бивше југословенске републике усвојити своје декларације о осуди злочина против српског народа иако им је јасно да тога неће бити јер, како су неки политичари из суседства до нескривеног јавног вређања, поручили, они имају преча посла од тога.
Напоменули сте једном приликом да Србији треба стратегија којом ће у најкраћем року да искорени беду и сиромаштво стновништва. Гладан народ, незапослена омладина не могу пружити ослонац какав је неопходан држави и националним интересима, али могу бити лак плен манипулација и превара.
– Најдубље сам убеђен у то што сам изговорио. Неретко помислим да западни центри моћи, уз помоћ на коју имају у ономе што зовемо државне институције, смишљено држе Србију у економским и социјалним проблемима, у процепу, затежу политичко и социјално-економско уже до пуцања све док на стратешко-политичком плану не извуку од Србије све што их интересује. А то су – de facto признање Косова, de facto одрицање од подршке Дејтонско-париском споразуму (читај – од Републике Српске), de facto улазак Србије у НАТО, измена Устава ради претварања Србије у савез аутономних покрајина којима ће управљати више сви други, осим институција Србије.У тим условима, било би упутно да српски политичари престану да говоре о „путу без алтернативе“, јер кад год то изговоре, „путарина“ енормно расте; уместо што деценију размишља шта други могу да јој дају, Србија треба да се пресабере и утврди шта сама може да уради за себе, којим реалним ресурсима располаже и како са најмањим улагањима и у кратком року може да их покрене. Оно чиме још увек располаже требало би да сачува, а не да и то мало распродаје будзашто. Ако би јавна својина била „комунистичка категорија“, онда би Велика Британија, САД, Француска, Италија, Аустрија, Шведска, Норвешка и многе друге земље Запада биле и пре светске кризе, а док она и даље траје поготову, далеко „комунистичкије“ од Србије.Верујем да и данас, у условима беде, сиромаштва, незпослености, глади и болести алармантно великог дела становништва, могуће је покрет и преокрет на боље, могуће је да се заустави пад морала и самопоуздања нације, могућа је већа подршка одбрани националних и државних интереса. За то су потребни одговарајуће поруке, позиви државног врха. Да ли је државни врх спреман на то?
Такође сте указали- цитирам: „ да Србија треба да води политику независне, суверене и слободне државе. Њени представници не смеју бити опчињени празним комплиментима и лицемерним признањима”.
–Треба, наравно, да буду свесни да им та признања дају они који су Србији најпре уводили „хумане“ санкције, потом је „хумано“ бомбардовали, затим великодушно присвојили њену „пропалу“ привреду, одузели јој Косово и Метохију и поклонили сепаратистима који су им важнији од Србије. Све је јасније да ће такви пријатељи и даље наставити са својим „великодушним услугама“ од којих је Србија све мања”.
Потребно је, кажете, реаговати - на груба мешања неких западних амбасадора у унутрашње послове Србије.
–Неки вршљају по Србији као да им је то течевина. Српска јавност има право да зна какав је став највиших државних институција поводом формирања тзв. „групе пријатеља Санџака“ коју, како су медији обзнанили, чине амерички, немачки, француски и италијански амбасадори у Београду. Можда они, заиста, мисле – да су купили Србију. Неко, међутим, има дужност да их подсети да су у заблуди.
Ко?
– Они чија је то дужност по Уставу.
Куда иде Србија?Где смо то забасали ако страни државници бирају, које делове Србије ће посећивати, чије празнике ће обележавати на територији Србије, или ако страни министри посредују у мирењу лидера политичких странака у Србији!
– Никада у прошлости страни амбасадори у Југославији и Србији, прво, нису имали толики публицитет у нашим медијима, нити су се тако безобзирно мешали у наше унутрашње ствари. Чак ни у време Милана Панића, а поготово не у време покојног премијера Зорана Ђинђића. Зашто су садашњи српски лидери постали толико „толерантни“ у односу на мешања и подцењивање Србије као државе, једино они знају.
