Наша највећа награда ће бити, када за 20, 30 година ово велико зло у свету прође, све исплива на површину, а онда се неко сети да смо и нас двојица постојали, радили , снимали филмове о Србима у време када то скоро нико није хтео, или смео
Чешком редитељу филма „ Отето Косово” Вацлаву Дворжаку и продуценту Алешу Беднаржу након скоро годину и по дана од првог емитовања у нашој земљи, додељена је награда „Растко Петровић” Матице исељеника Србије. То није једино одличје које су из Србије понели у Европу ови весници истине о нашој националној трагедији. Припала им је и Годишња награда „Достојевски” Свесловенског књижевног друштва за емитовање документарног филмског остварења, аутентичног потресног сведочанства, који је, све су прилике, у великој мери утицао да се измени став о косметском проблему у Чешкој. Али и много више од тога, јер након емитовања у Чешкој, као да је полако почело да се одмотава словенско клупко!! Тако барем тврде наши саговорници који и сами кажу да су у дубоко свесни свог словенског корена.
Ови чешки филмски ствараоци, новинари, када је Космет у питању нису - устукли, као огромна већина њихових колега у свету, али нажалост и у самој Србији. Јер, мало је храбрих и одабраних који смеју, имају одважности да се отисну у опасан свет доказивања српске истине - која у постојећим, ЕУ и НАТО приликама, значи професионалну неизвесност, велике непријатности, али и много озбиљније последице са којима рачунају сви они којима је истина света. То, уосталом, истиче и наш саговорник мр Вацлав Дворжак, коментаришући да су се самоиницијативно одлучили подстакнути чињеницом да су итекако постали свесни дугогодишње медијске сатанизација Срба и Србије и лицемерног, злонамерног и систематски тенденциозног, бестијалног новинарског пласирања лажи о српским приликама. Као фантастични професионалци решили су да истражујући, боравећи, неколико пута на Косову и Метохији докажу- шта је једино реално! Фасцинантно је колико су зналачки, студиозно, аналитички указали на историјску позадину и повезаност свих, по Србију, несрећних околности почев од Балканских ратова, затим Првог и Другог светског рата. Разумели су одлично - веле - да се српски народ крвљу уграђивао вековима у европску историју, деценијама градио чак и заједнице са другима, зарад заједништва које никада није било искрено. Увек и неизоставно, Срби су крвљу плаћали свој и „туђи” мир, и касније незахвалнист, у најгорем случају патолошку мржњу других, која је „васкрсавала” чим би се букнуо, био потпаљен- нови балкански ратни пожар. Схватили су, напомињу обојица, зашто баш Космет!
Али итекако су знали да прикажу ужасно тежак положај Срба на Косову и Метохији . Знају шта српском народу значи КиМ- национални стожер, извориште, оно без чега српски народ - не може! Све то схватиле су чешке колеге, за разлику од већине српских политичара, којима је, очигледно не допада, или имају индиферентан став према величанственом професионалном гесту Дворжака и Беднаржа. Нисмо приметили да се било ко од њих огласио!
– Након титоистичког сецкања - једино Србије, на централну Србију и две покрајине, где су на КиМ Албанци уживали сва права, дуго година припреман је сценарио дестабилизације Балкана – и врло лако је изведен. Срби су, по ко зна који пут, жртвовани, а онда и сатанизовани. То се види у нашим појединим филмским кадровима, који су, разуме се, документаристички. Врло брзо се медијска мешинерија у свету толико захуктала, да готово није било информативних кућа, које нису певале исту, или сличну песму. Лажна слика послужила је као оправдање НАТО за све зло које ће починити над српским народом: бомбардовање СРЈ, уништавање националног, природног и привредног богатства једног нарида, недужне жртве, колатерарне штете, затим повлачење војске са КиМ, а са војском и бежање, касније прогањање народа, затим злогласни 17. март, стравичан погром српског живља који се дешавао пред очима успаване светске демократске јавности, без савести. Уследило је самопроглашење, фебруар 2008. као кап у препуној чаши!! А Срби без конкретне подршке и истинских пријатеља. Месецима смо , снимајући материјал, боравили на Косову и Метохији, бележили казивања Срба, али и Шиптара. Пре свега, Срба који су и поред свог ужаса, остали да чувају своје. Вековно - каже за „ Печат” мр Вацлав Дворжак, говорећи о историјској позадини српске косметске голготе, и још горе садашњости, коју су верно и без зазора представили у награђеном филму.
Међутим, сваки пут до истине је трновит, тако је било и у случају првог приказивања филма „ Отето Косово” у Чешкој!
– Филм је прво приказан у затвореном политичком кругу, а потом чешкој публици. После извесне паузе, представљен је и на РТС. На гледаоце је оставио дубок, снажан утисак. Уследиле су одмах реакције, реаговања, запрепашћење виђеним. Јављали су нам се људи, прво из наше земље, а касније, пошто је филм интернетом путовао – из целог света. И сада нам пишу, дају подршку Србима на Космету, и нама као истраживачима. И то је за нас велика сатисфакција за све што човек мора да прође када се суочи са великим препрекама - истиче Дворжак.
Шта је Ваш мотив , да се упустите у режисерски подвиг, путујете Косметом, бележите приче људи наших у гетоима, сакупљате и систематизујете историјску филмску документаристику коју сте нашли у архивама? Данас говорити о Србима на КиМ, о Јасеновцу, Сребрници није нимало захвално!
– Истински професионалац одлично зна када се јавности презенује потурена лаж. Зна да чита између редова. Од наших колега пристигло нам је пуно проверених информација још 90-их. Располагали смо са довољно веродостојних података одмах после бомбардовања СРЈ да смо чисте савести могли да размишљамо о томе како да реализујемо документарни филм. Јер, требало је несметано доћи до Космета и снимати. Били смо пет пута, срећом, успели да забележимо све оно што нас је интересовало. Дирнула нас је на сваком кораку та доброта, једноставност и мучеништво српског народа.
У разговор се укључује продуцент мр Алеш Беднарж, човек који је у потпуности финансирао филм, организовао путовања, снимање, окупио екипу камермана. Особа која стоји иза пројекта, а његови мотиви- врло су дубоки! Предачки!
– За време бомбардовања СРЈ смо се врло лоше осећали у Чешкој. Сумњали смо у информације западних медија које су запљусивале у незадрживим таласима о „ Србима злочинцима”. Нас је интересовала истина, односно права позадина бомбардовања Србије. Уништили су вам фабрике, које сте деценијама градили, болнице, обданишта, школе, гађали мостове, убијали недужне људе! И то у на прагу 21. века! Нешто што људски род не сме да заборави докле год постоји! Нисмо лако могли тада да дођемо у Србију. Након 17-мартовске трагедије српског народа на Космету 2004. више нисмо имали стрпљења. Позвали смо људе из тадашњег Координационог центра за КиМ, који су нам максимално изашли у сусрет, повезали нас са правим људима, местима, гетоима. Тако смо почели већ у априлу!
О чему сте размишљали, како сте доживели све оно што сте видели на Космету?
– Носила нас је жеља да докажемо оно што је косметска стварност. Уверили смо се колико је страшно, ужасно, зло које се чини Србима! И ниједног момента нисми сумњали да је тако!Све оне информације које су отицале у свет, Европу, у Чешку, о томе како су међународне организације, „мировне” мисије, НАТО, ту на Космету да „одрже равнотежу ” мултинациналности, мир, стабилност, све је пука је лаж. Срби на својој земљи били су апсолутно обесправљени, незаштићени! Алеш је обезбедио камере, кола, снимали смо по Космету све оно што може да послужи- истини. Алеш је обезбедио новац, мислим да још није израчунао колико га је све коштало.
Алеш, истичете да је то за Вас било много више од улагања у филм који би требало да донесе профит. Профита није било, али..
– Уложено је око милион круна, или 35 хиљада евра. Није био примаран новац, већ велика жеља да докажемо страдање српског народа. Наш циљ је био и да конструктивно допринесемо јачању, побољшању односа српског и чешког народа. Два словенска народа. Да Чесима покажемо како живе Срби у логорима, а Србима да нису сами и несхваћени. Мислим да смо направили, у том смислу, значајан искорак. И нема новца којим би се то могло платити! Видели сте и сада поново, у Београду на пројекцији филма, да није било човека који је равнодушан. Посебно дас је дирнуло са којом топлином и поштовањем се односе Срби према нашем покушају да свету покажемо - ону праву медаљу. Путовали смо, долазили, разговарали, и у исто време прикупљали историјску филмску грађу коју смо добили. Никоме нисмо говорили шта и зашто радимо. Једном смо ишли на КиМ под изговором да снимамо живот чешких војника који су ангажовани у КФОР-у и тада смо успели много тога да урадимо. Причу о животу наших војника паралелно смо припремали за чешку државну телевизију.
Као продуцент све сте дали од себе да се на терену бележи онако како сте Ви и редитељ Дворжак замислили.
– Треба да схватите осећања Чеха! И ми смо словенски народ. Чеси воле Србе. Према српском народу одувек гајимо специфичну историјску традиционалну повезаност. Она се преплиће и кроз генерације које су преживеле, рецимо, Први светски рат. Не знам колико сте упознати, али много је чешких војника било на Солунском фронту са браћом Србима. То вам говорим, јер је и мој прадеда био саборац солунских српских витезова. То је један од мојих дубоких мотива, јер је у нашим словенским генима много тога записано. Онда је то показао мој прадеда, а данас ја. Он је био прво војник у тадашњој аустроугарској војсци, и када је стигао на линију фронта прешао је на српску страну. Код браће Срба који су тада преживљавали, као и данас праву голготу! Требало је за то имати храбрости и много љубави! Касније је отишао на руски фронт и целог свог живота борио се за словеску идеју. Велику идеју о јединству свих словенских народа. Деда је на том путу словенства постао један од водећих људи у Владивостоку.
Шта никада нећете заборавити из сусрета са косметским Србима?
– Знате, када се сусретнете са тим дивним људима, према којима је свет неправедан и затвара очи, а НАТО, САД чине страшну неправду- много тога се научи. Човек остаје затечен њиховом чврстином, непоколебљивошћу, али и са величанственом људском димензијом која се зове човекољубље. После свог зла које им је нането - не умеју да мрзе!! Оковани жицама, туђинским војницима на њиховој земљи, ти људи, деца, старци, жене опстају иако се све уротило против њих! Постоје сусрети које никада нећу заборавити. Ни њихове речи!У Осојану, једном од првих повратничких села Зоран Репановић каже да цео свет може да буде против њих, али да он никада неће пристати да отму оно што је било њихових предака. Задивљујућа, висока национална свест. Или још један, „небески одговор” једног Србина- исто Зорана из Средске, који каже „То је моје парче неба и недам га никоме на свету”! Због неба Зорановог, и неба свих косметских Срба рођен је наш 57-минутни документарни филм!Они су за нас прави узори! – истиче Вацлав Дворжак.
Када је реч о незабораву, одмах се укључује Алеш Беднарж.
– Чињеница је да су Срби измучен народ, да живе у вечитом неспокоју од шиптарске мржње „по налогу”, или без ње, али они Срби не умеју да се свете. Умеју да седну, угосте, пруже руку Албанцу, Турчину. И то смо забележили камером. И шта се после десило?! Срби се нису плашили да седе са Шиптарима, и никоме нису дужни да полажу рачуне за пријатељство, или попијену кафу са Шиптаром, за разлику од Албнаца или Турака, који су нас после звали и молили да их не представљамо правим именима, јер се плаше шиптарске власти и њихове освете! Безочне одмазде - због тога што су седели са Србима. О којем миру и стабилности на Космету прича сада та демократска Европа и свет !?
Две вредне награде из Србије, овај пут, заиста иду у праве руке!
– Филм „Отето Косово” снимили смо поштујући професионализам који налаже – истину. Постоје новинари, ствараоци којима је та потреба најважнија, и, нажалост, они други којима је новац - „светиња” и да путу до њиховог „светилишта” неће презати да пласирају, измишљају најгнусније лажи. При томе, они су без трунке савести, јер знају колико то може да буде погубно за један народ. И нисмо филм снимали због награде, мада је диван осећај када вам неко на тај начин ода признање за уложен труд. Наша највећа награда ће бити, када за 20, 30 година ово велико зло у свету прође, све исплива на површину, а онда се неко сети да смо и нас двојица постојали, радили , снимали филмове о Србима, када то скоро нико није хтео, или мало ко је смео. И сада смо ангажовани, врло озбиљно, предано, на снимању филма који разобличава још једну велику историјску лаж о Србима. Неопростива осуда са далекосежним последицама за ваш народ! Али о томе када дође време - напомиње Беднарж.
Након емитовања документарног филма, на државној телевизији у Чешкој уследиле су бурне реакције.
– Као редитељ врло сам задовољан оним што је документаристичко остварење постигло у нашој земљи. Филм је емитован последње недеље јула 2008 код нас, а у Србији на Сретење 2009. Звали су нас Чеси, јављали се, од обичних људи, до интетелктуалаца, мада је и наша интелигенција прилично успавана. Питали се згрожени, да ли је то могуће да Срби то доживљавају, а нама честитали. Оно што је круна, а то ваш народ у Србијни треба да зна, јесте да се Чеси на главном Тргу у Прагу сваког месеца окупљају и протестују због српске агоније на Космету!! Колико је то значајно и у којој мери филм утиче на чешко јавно мњење говори чињеница да код Чеха није обичај спонтано јавно окупљање и поротестовање. А Чеси се данас спонтано окупљају због словенске браће - Срба. Нажалост, немамо дозволу и право да филм емитујемо ван Чешке, тако да сада филм путује интернетом по целом свету.
Као аутор имали сте у почетку проблема да се филм прикаже на вашој државној телевизији.
– Размишљали смо Алеш и ја да ће нас снаћи таква искушења, али смо се изборили. Када смо филм завршили, најавили смо емитовање. У једном тренутку државна ТВ забранила је приказивање. То је учинило њено руководство. Онда смо позвали све наше колеге у Прагу на пријекцију филма која је била у Дому националних мањина. Много људи је дошло. Новинара, писаца, редитеља... Лед је пробијен! Одмах је кренула информација да чешка ТВ не дозвољава емитовљање, центурише филм, ТВ програм. Потом је филм погледан и у чешком Парламенту. После свега ТВ је била принуђена да емитује филм „Отето косово”, а Чешка је, ипак, демократска држава- указује редитељ Дворжак.
За крај, шта поручујете колегама новинарима, у свету, али и у Србији?
– Постоји нешто што је животна сатисфакција - а то је бити весник истине! Дивно је и узвишено то осећање. Новинари морају да схвате колико велику улогу данас има њихова професија. Да су тих 90-их година до данас, сви новинари поштовали кодекс истине, професионализам, убеђен сам да би било немогуће сатанизовати један од најстаријих народа на Балкану, не би било онда лако бомбардовати срце Европе, и ваш народ не би оволико патио. Али свако дело - добро , или лоше, има свој божји „повратни ефекат”. Лоше се врати- лошим, и обратно. Новинар, пре свега, мора да буде правдољубив, да буде неустрашиви истраживач, и изнад свега човек- јасан је Беднарж.
