Сећам се како су почетком рата наши тенкови и авиони горели као да су од шпер-плоче. Само што искрсне месершмит и испали рафал, наши авиони падају. Беше болно и жалосно то гледати.
А касније, у време Стаљинградске битке, био сам уистину усхићен: превласт су стекле наше “каћуше”, артиљерија и авиони, и радовах се због наше земље и наше моћи. Осећао се полет у трупама. Сви беху одушевљени. То нам је Господ помагао! И после смо, Богу хвала, прошли читаву Украјину, ослобађали Румунију и Мађарску, Аустрију...
После ослобађања Стаљинграда нашу јединицу су оставили да врши стражарску службу у граду. Ту није било ниједне читаве зграде. Беше април, већ је пригревало сунце. Једном сам у рушевинама зграде из смећа подигао књигу. Почео сам да је читам и осетио нешто тако блиско, души мило. То је било Јеванђеље. Пронашао сам такво благо, такву утеху за себе!..
Прикупио сам све листиће заједно књига је била раскупусана, и Јеванђеље је све време остало са мном. Пре тога беше таква сметеност: зашто рат, зашто ратујемо? Много тога беше несхватљиво зато што је у земљи био свеопшти атеизам, лаж, истину не можеш сазнати. А када сам почео да читам Јеванђеље, једноставно су ми се очи отвориле на сву околину, на сва збивања. Такав ми је мелем на душу оно давало.
Ишао сам с Јеванђељем и нисам се бојао. Никада. Такво беше одушевљење! Просто је Господ био крај мене, и ничег се нисам бојао.
Стигао сам до Аустрије. Господ ми је помагао и пружао утеху. А после рата ме је довео у богословију. У мени се јавила жеља да изучим нешто духовно...