Сада се у Русији све чешће чују предлози да се одустане од процедуре демократских избора и одозго именују сви одреда, све до органа локалне самоуправе и сеоских кметова
(разликовати сеоске старешине, кнезове од феудалног кметског система). Убацују се митови о народу који “још није дорастао до демократије”. У вези с тим је умесно сетити се историјске чињенице: пре 450 година је уз одобрење цара Ивана Грозног у Поморју била укинута институција именованих чиновника, тако да су сва службена лица почели да бирају међу локалним становништвом. Све локалне руководиоце је у освит настанка Руске државе именовао цар. Он је именовао намесника у региону (та је функција одговарала садашњој функцији шефа обласне управе). Намесник је са своје стране именовао начелнике области - “волостеле”.
Волостел је управљао облашћу, инокосно судио и кажњавао, прикупљао порезе, царине (наравно, не лично - именовао је управнике, дијаке, судске извршиоце, иследнике, царинике и остале чиновнике). Међутим, ондашња номенклатура за свој рад није добијала плату, већ право “храњења” (то јест, одређени део прихода области слао се у државну благајну, а остало су узимали себи). Што је већи био намет на сељаке, тим је више припадало чиновницима за “храњење”. Са становишта савремене јуриспруденције то је била стопостотна корупција. Поморјанима (житељима Поморја, руских земаља на обалама Белог и Баренцовог мора) таква власт није пријала.
Мудри цар.
Житељи три поморске области Двинског среза (камо су улазили садашњи окрузи: Приморски, Пињешки, Мезенски и Лешуконски) исцрпљени бескрајним наметима написали су цару Ивану Грозном неколико жалби на тежину издржавања “волостела, управника и њихових слугу” и замолили да их ослободи чиновничке “вертикале”. Сами ћемо, веле, изаћи на крај с тим... То је исто као кад би сада северњаци написали Путину писмо с молбом да их ослободи од садашњих градских и обласних проневерилаца државног новца и сву власт преда у руке локалног становништва. Садашња централна власт највероватније чак не би ни схватила о чему се ту ради...
Али је зато Иван Грозни, кога многи историчари сматрају малтене деспотом, схватио шта народ хоће. И заповедио да се више не именују чиновници у Двинску земљу, него да се локална власт бира међу достојним локалним људима. Према уставној земској грамати
(акту који одређује начин локалне самоуправе) из 1552. године локална власт трију поморских области прешла је са чиновника (“волостела и управника”) на “изборне најбоље људе” међу Поморјанима (!).
Међу овлашћењима која се са чиновника преносе на народ биле су побројане чак и обавезе прикупљања пореза и кулучења:
- оброк за веверицу и хермелина свако десето (најбоље) крзно Поморјани су морали давати у државну благајну;
- “новац за поштански превоз и кремењаче”;
- “служба ралом”;
- редарство;
- новац за откуп заробљеника
(већином из Крима).
Слобода за новац.
Цар, дабоме, није тек тако ослободио Поморјане од чиновника. Државној благајни је био потребан жив новац, а тада народ малтене нигде у Русији осим у Поморју није имао живог новца. Ствар је у томе што у то доба руски сељаци-кметови
(неслободњаци) нису имали посла с новцем (живели су натуралном привредом на земљи земљопоседника). А у Поморју, где није било земљопоседника и развијала се поморска лука, већ је настало рано буржоаско друштво где је новчани оптицај међу сељацима био уобичајена ствар. Зато је становништво три поморјанске области за своју слободу од корупционаша морало додатно платити живим новцем у царску благајну по сто рубаља годишње на “месне покладе”. За оно доба велике паре. На пример, стрелци
(војници), тобџије и друга звања добијали су плату од 2 до 4 рубље годишње. Педесетник (четовођа) - 6 рубаља.
Поморјанска срећа.
Поморјани су се сложили са свим царским предлозима, и масовне корупције (толико својствене средишњој и јужној Русији) ту није било све до краја прошлог, ХХ века. А пошто није било корупције - ни народ није крао (та риба увек почиње да смрди од главе). Зато се ни врата домова Поморјана никада нису закључавала. И Поморјани су током скоро четиристо година (!) сами бирали руководство међу својим достојним грађанима, сами прикупљали порезе, одлучивали ко да иде у “цареву службу”, ко на ком подручју да лови дивље животиње и рибу, шта и где да гради, па и сва друга социјално-економска питања. И били су срећни због своје слободе избора.
А када су током сезоне лова и риболова села остајала без мушкараца, све те обавезе локалних власти вршиле су удате жене (отуда, очито, и независан, покаткад суров карактер поморјанских “женица”).
У руским уџбеницима историје о том локалном поморјанском искуству самоуправљања ништа не пише. Но, можемо разумети историчаре - та ту је живот грађен на другим начелима, и требало би написати посебан дебео уџбеник историје Поморја... Знатно је једноставније у школама проучавати само историју кметовске Русије и јадиковати на вековну заосталост народа.
Касније је систем народног самоуправљања проширен на све северне области у којима није било кметства. А то је доба процвата феудално-земљопоседничког власништва над земљом, трговине сељацима и чиновничког деспотизма у Русији.
Изборне дужности.
Кмет
(сеоски старешина, кнез) - у појединим општинама називан “сотски”
(полицијски надзорник) - највише је изборно лице обласне власти у Поморју. У његовој надлежности била је контрола свега што се у области збива: трагање за злочинцима, претходна истрага, хапшење, надзор над прогнаницима, борба с печењем жестоког пића, решавање ситних парница, распоређивање пореза и контрола њиховог прикупљања, отпремање регрута, одржавање путева и мостова, обезбеђивање трговине житом, очување неприкосновеног семенског фонда, помоћ и кредити у новцу и семену онима који гладују због слабе летине или елементарне непогоде, обавештавање надређених органа власти о стању ствари у области, заступање области у државним органима, сазивање зборова сеоских општина.
Положај је био толико важан да је успостављена строга процедура доласка на тај положај. Писмена одлука о избору кмета слала се у среску или провинцијску канцеларију, из које је стизао специјални указ којим су потврђивана овлашћења и службена упутства. Затим је кмет полагао писмену заклетву у присуству изборних лица која овлашћења предају, и свештеника. Кмет је тек после тога преузимао писмене предмете и ступао на дужност.
Помоћници.
Наравно да кмет није могао да све сам учини, и зато су бирани (а не именовани као сада) помоћници да му помажу:
- Скупљач (заклет човек). Прикупљао је и израчунавао државне и обласне порезе и дажбине.
- Посланици - помоћници кмета у крупним областима (1 на 500 људи).
- Регрутски руководилац - пратио је редослед у врбовању регрута, одабирао регруте, што је коначно потврђивано на збору сеоске општине.
- Црквени староста. Водио је благајну и газдинство црквене парохије.
Сеоски кмет - одговорни представник у селу.
Разносачи. За извршавање налога у вези доставе молби органима власти, регрута на место службе. У њихову обавезу такође је улазила достава прикупљеног новца, спровођење ухапшених и т.сл.
- Сведоци. За помоћ приликом истраге и решавања парница.
- Пописивачи, процењивачи (садашњи одитори).
Сва службена лица бирана су по правилу на годину дана.
Кмет је за обављање помоћних радова уз сагласност збора сеоске општине могао унајмити предузимаче: писара (деловођу), ручника (јавног бележника), чувара, “рјадног кормшчика” (примао је и хранио лица пристигла службеним послом).
Власт народа.
Највиши орган самоуправљања у Поморју био је потпуни збор сеоске општине - друштвени скуп представника свих села у области. На збору сеоске општине бирана су сва службена лица. Одобраване су одлуке о расподели пореза, издавању жита из неприкосновених залиха, земљишним парцелама, врбовању регрута, отварању школа, молбама органима државне власти и решавана друга најважнија питања за област.
У непотпуни збор сеоске општине окупљали су се представници заинтересованих села по питањима важним за област. На пример, по питању изградње бране на реци (подељене између два-три села), разгранничавања пашњака, сенокоса и т.сл. Непотпуни збор по административним питањима могао се сазивати и из свих изборних лица општине.
Сеоски збор су сачињавали сви одрасли мушкарци села. На њему је биран помоћник кмета
(биров) и решавана су питања која се тичу села. Заједничко за све зборове било је доношење одлука већином гласова - “општом сагласношћу” после чега је ступала на снагу. Међутим, како пише академик Александар Морозов, “развој тржишних веза и сазревање буржоаских односа се у Поморју суочавало с поробљивачким напорима апсолутистичке државе”. Поморјани су били принуђени (а и дан-данас су) да се томе одупиру.
Правни менталитет.
О делотворности механизма локалног самоуправљања каквог су створили Поморјани говори не само његово вишевековно постојање, него и то што се држава према њему односила с поштовањем. Када је 1767. године Катарина II основала Комисију за Законик (за замену застарелог Саборског законика из 1649. године) у њеном саставу су годину и по дана радили представници области из Поморја.
Притом су на северу земље редови гласача били знатно раширени у поређењу с другим регионима. Области су бирале и слале своје посланике на срески сабор који је са своје стране међу њима бирао поверенике у провинцијску (губернијску) скупштину, а тамо су већ бирани посланици у Комисију за Законик.
Поморјани нису пристизали у престоницу празних руку, већ са нацртима закона. Та обичаји и правне норме Поморјана нису се могли уклопити у Прокрустову постељу кметске Русије, зато је свака пета препорука Поморјана садржавала практичне предлоге законотворног карактера (узгред, подржао их је ондашњи губернатор Голицин). Међу њима је: 18 препорука у области власништва над земљом и коришћења земљишта, 17 - у области трговинско-индустријске делатности, 18 - у области социјално-правних односа. Део тога - слободу трговине и предузетништва Поморјани су добили већ у XVIII веку.
Премда је сасвим несумњиво да би, да су све препоруке биле узете у обзир, то био стваран допринос развоју правне свести житеља Русије.