Љубав. То је задивљујуће осећање које преображава све унаоколо, отвара срца, пружа наду, мења човека и читав свет.
У Србији смо осетили необично снажан талас љубави према Русији и Русима. Према нама су се од првих минута сусрета и током читавог путовања односили са врло искреним и топлим осећањем. Осврћући се уназад, схватам да за то није било никакве наше личне заслуге. Просто, ми смо Руси. Русија је за Србију старији брат, ватрено љубљени брат, до пријатељства са којим јако држе. Тим братом-заштитником се поносе, поштују га, њему стреме и од њега очекују заштиту.
И ето, чини ми се да је та братска љубав променила и погледе наше деце. Захваљујући односу Срба према нама, Русима, нашој култури, деца су другачије погледала и на себе саме, на наше народне песме и игре. Захваљујући занимању српске стране, деца су увидела вредност руског наслеђа, према коме се код нас, у Русији, понекад потцењивачки односе (изненађује што међу таквима има много интелигенције). Нигде нас нису дочекали онако као у Србији. И сви учесници колектива „Златна капија“, поготово деца, осећали су то и из све снаге се залагали! Последњи концерт је то нарочито показао. Изнурени дугим путовањем, не стигавши како ваља ни да презалогаје, доспели на позорницу право из аутобуса, певали су, играли, свирали, бринули су због сваке песме, сцене. Грдили једни друге због грешака и радовали се када наступе добро, без омашке.
Још у Москви смо сазнали да ћемо бити смештени у српским породицама. Зато су многа деца и родитељи били узнемирени. Мене то, напротив, уопште није забрињавало, радовала сам се због њих и жалила што ћу одсести у хотелу. Пошто се у блиском додиру, у породици, боље могу схватити и спознати традиције, култура, па и сами људи. Испоставило се да је таква могућност боравка у породицама све спријатељила. Сва деца су била запањена тиме КАКО су их дочекали и примали у породицама. Пажња, топлина и срдачност су запањиле нашу децу. Чувши приче о таквим околностима њиховог живота у Србији, родитељи су плакали, чудећи се таквом односу Срба према сасвим непознатој деци. Наравно, деца су све своје нове другове звала у госте у Москву. Али бих ја желела да код нас у Русији, у нашем Митину, у нашој музичкој школи сви виде наступе изванредног играчког ансамбла Младост. И ми смо већ тамо, у Србији, жарко пожелели да организујемо њихов долазак у новој школској години. Надамо се да ће се, милошћу Божијом, наше наде остварити!
Још један пријатан потрес смо доживели у Крушевцу. Прво у школи „Бранко Радичевић“, а онда на концерту у биоскопској сали. Читава школа се припремала за наш долазак. Дочекали су нас са хлебом и сољу, изузетно укусним! Српска деца су нам отпевала руске песме на свом језику, играла, и то просто чудесно играла! Јако ми је жао што нисмо стигли да макар понешто од њих научимо. А када смо узвратили песмом „Са Косова“ - одрасли су плакали!
У биоскопској сали су деца из те школе била, чини ми се, најзахвалнији слушаоци и најватренији поштоваоци, буквално фанови. Сви су хтели да се сликају, тражили аутограме од наше деце, исписивали телефоне и мејлове, читав аутобус и сва стакла на њему су исписали љубавним изјавама. Испраћали су аутобус када смо касно увече одлазили. Наша деца у то просто нису могла да верују. „Мислила сам да се тако нешто дешава само звездама“ - зачуђено је рекла једна девојчица после растанка са српским ђацима. Управо тада почињеш да схваташ колика одговорност лежи на нама, Русима. А сада и на свој нашој деци која су видела и осетила искрени однос Срба. Зато што у сталној ужурбаности и градској јурњави не схватамо и не осећамо улогу наше земље, наше културе за друге…
Свугде у Србији су нас са љубављу дочекивали. И у породицама, и у градској скупштини - градоначелник, и код власника одмаралишта, и у манастирима. Свугде смо били у прилици да доживимо то топло осећање пажљивог и деликатног односа према нама.
И ето, дошао је дан одласка, и онда смо сазнали да су сви летови отказани због ерупције вулкана. Осећање неизвесности није тако страшно - схватамо ми да овде нећемо пропасти, неће нас напустити, у свему ће нам помоћи. Саша Лазаревић - представник Српске подружнице покрета „Косовски фронт“ који нам је био пратилац - продужио је свој годишњи одмор и остао са нама како би нам помогао, пружио нам подршку, довео нас до самог авиона. Он нам је у свему помагао, бактао се са нама као са сопственом децом. Али су деца свеједно била забринута за нашу даљу судбину. Неизвесност тишти, поготово младе душе. И ето, на предлог да се свакодневно окупљамо на заједничку молитву за наш срећан повратак кући одазвали су се сви: и деца и одрасли. Ујутро и увече смо се окупљали у хотелској соби и били скупа у заједничкој молби. Полетели смо првим могућим летом. То је чудо! - говорила су деца, већ седећи у авиону. А Саша Лазаревић све време трајања нашег лета није напуштао зграду аеродрома, и даље се молећи за наш срећан повратак кући. „Моје срце је са вама!“ - писало је у Сашиној поруци добијеној после слетања авиона у Москви.
Имали смо изванредног возача - Драгана! То је чудесан човек! Са њиме су се сви брзо спријатељили и заволели га као најближег друга! Никада ни на кога није викнуо, није испољавао незадовољство чак ни када то заиста заслужимо (тешко је преседети неколико сати у аутобусу не дижући се са места, поготово малишанима). Он им је дозвољавао да притискају дугмиће, подрже волан у рукама, дозвољавао старијим дечацима да управљају мењачем, наравно, надзирући све то. А при томе уопште није знао руски, причали смо на енглеском, који је сам научио из књига и песама. Путем смо га учили (на његову молбу) руском језику, а он нас српском. Са њиме су сви проналазили заједнички језик, чак су се и малишани некако са њиме споразумевали! Драган нас је частио, показивао нам слике, заједно смо шетали, одлазили у кафиће, заједно тражили изгубљене ствари. Стално се распитивао како се осећамо, дизао нам расположење, шалио се, чак се и играо са нама, на основу на енглеском објашњених правила. Долазио је на сваки наш концерт, надахњивао нас - стичеш самопоуздање када је неко близак теби у сали! Драган је такође причао занимљиве случајеве везане за Србију, причао о себи и људима који ту живе. Сви су се трудили да нешто Драгану поклоне! Њега се сви сећају, воле и поштују. Чим смо слетели у Москву, прво смо написали Драгану и Саши Лазаревићу. Драган је за сваког од нас један од најближих људи у Србији.
Највише ми се у Србији свидело то како су нас примали! Када смо живели у породицама, тамо су чинили све како би нам било добро! На пример, за једну нашу малену девојчицу су у породици припремили посебну собу и украсили је меканим играчкама! Свидели су ми се сви наши наступи, осим првог (било је мало гледалаца) и последњег (јако смо се уморили и закаснили на концерт). Изненадила ме је и обрадовала реакција гледалаца док певамо „Тамо далеко“ и „Са Косова“ (гледаоци су певали заједно са нама, пљескала је читава сала, многи су плакали).
Мислим да је захваљујући овом путовању свако од нас понешто научио. Ја сам се научила стрпљењу и томе да свако треба да мисли не само о себи него и о људима око њега. ТО ЈЕ ЈАКО ВАЖНО! Људи у Србији су јако добри и увек спремни да прискоче у помоћ. Јако ми је драго што сада имамо много другова из Србије. Јако се надам да ћемо и надаље остати у вези. Сазнала сам много тога новог и занимљивог. Запрепастила ме је природа Србије! То је малена гостољубива земља у којој живе прекрасни смирени људи! Такође смо се током тог путовања боље међусобно упознали, испољила су се добра и лоша својства сваког од нас. Почела сам да се боље разумем у људе. У сваком случају, ово путовање је постало важан део нашег живота и сви ћемо памтити тренутке проведене заједно!
Јако ми се свидело у Србији! То је јако лепа земља, ту су добри људи и практично сви они воле Русију као рођену породицу. Јако ми се свидело како су нас примили - дочекали су нас као најближе и највољеније! Јако ми се свидела моја породица где сам живео, како су ме тамо примили. То је чика Саша Станковић, директор музичке школе. Још ми се свидео наш возач Драган и наш главни чика који нас је свуда возио и о свему причао - Саша Лазаревић. Научио сам се стрпљењу и много тога другог. ЈАКО МИ СЕ СВИДЕЛО!!!
Док смо слетали свидела су ми се поља Србије пребогата свим могућим бојама. Сместили су нас у разним породицама. Тамо је било јако удобно и добро. Срби су врло добронамеран и гостољубив народ. Било је много концерата. Свугде су нас дочекивали с посебним узбуђењем и љубављу (љубављу према руском народу). Било нам је јако тешко да се са свима опростимо, али смо ипак морали… Већ ми недостају наши другови из Србије, колектив „Младост“, моја Мила из Прокупља код које сам живела, а поготово Драган и Саша Лазаревић!!!
Запрепастило ме је то како су нас примили. Сваком градоначелнику је било драго да прими нашу делегацију, а у њој је 80 одсто деце. Као представници земље имали смо културну, пријатељску, духовну мисију. Штета што све мањи број ученика бира да учи руски језик који сада више није обавезан. Сви стари људи су нас врло добро разумели, премда су заборавили како се прича на руском. Ђаци који су нас примали боље говоре енглески него руски; руског имају 2 часа недељно. Ипак у Србији још има изванредних подвижника на том попришту - као што је Зорица Ковачевић из руске гимназије у Прокупљу. Она води кружок руског језика, приређује вечери посвећене Русији и изванредно говори руски, са малим, готово неприметним акцентом. Својим ученицима је у шали (а можда и озбиљно) говорила да ће добити двојку из руског ако са нашом децом буду причали на енглеском…
Још су ме запањили празни манастири. Овде је у поређењу са нашима тако празно - мало је монаха и нема ходочасника. Драго ми је што смо имали довољно снаге за све пријеме и путовања, као и гласа за све концерте. Стекли смо драгоцено искуство самоорганизовања деце током гостовања. Надам се да смо постали сложнији и тактичнији. Искуство вишејезичности је такође корисно за децу, можда их то подстакне да приљежније уче енглески и изазове занимање за друге језике. Европа је Европа, и унети оно најбоље из ње у наш дом - то је такође важан задатак. Па ипак су људи у Србији смиренији, без обзира на то што економске прилике не дају повода за самоувереност. Традиције - ето њиховог главног сидра!
Од првих минута сусрета са Србима изненађује отвореност, добронамерност и искрена љубав према нама - Русима! То необично осећање ме није напуштало све време нашег путовања! Наравно, ту љубав нисмо ми заслужили - то је љубав према Русији, руском народу! Она је задивљујућа, она се односи на све и сваког ко има иоле везе са нашом земљом и православном вером! Србија је чудесна лепа малена земља са добрим и вредним људима! Како су само прекрасни њени процвали вртови, зелена поља, кућице - све до једне покривене црвеним црепом! А оно најлепше су старе цркве и манастири! Тамо урањаш у посебну атмосферу благодати, као у мек и нежан облак љубави и сваком ћелијом почињеш да осећаш захвалност Богу за то чудо!
После изузетно топлог пријема тако би ми се хтело да и ми испољимо своју гостољубивост и позовемо код нас у Москву децу из Србије. Јер, њима предстоји да живе у будућем свету, граде га и умеју истински да се друже и међусобно помажу!
Свидело ми се у Србији! У тој земљи су људи који су нас дочекали били јако учтиви и топло нас примали. Такође прија и то што Срби знају руски језик, наравно, не тако добро као ми, али знају. У Србији је јако лепо! Запањиле су ме планине, вечна брда и малене кућице - све са црвеним крововима. Када смо стигли у ту земљу, нисмо очекивали тако топао пријем! Јако ми се свидело у Србији! Обавезно хоћу да опет тамо отпутујем!!!
Јако ми се свидело у Србији. Поготово у првој породици, зато што је тамо било много животиња: пекинезер, вучјак, зечеви, гусан и гуска. Свако вече бисмо сели да брбљамо и играмо се.
Јако ми се свидело у Србији! Тамо су јако добри, гостољубиви људи! Овде је јако лепо - поготово у планинама! Запањило ме је како су нас после концерта испраћала деца из школе „Бранко Радичевић“ у Крушевцу. Чекали су нас напољу све док нисмо аутобусом отишли у хотел. Чекали су до последњег минута и нису се разилазили кућама, премда је већ било касно. Није ми се хтело да одлазим, а још када је наш лет био отказан - била сам на седмом небу од среће! Свидело ми се и у првој породици, и у другој, и у хотелу на Ртњу. Штета што смо на Ртњу само преноћили и нисмо могли дању да се на миру прошетамо, пошто нисмо имали слободног времена…
Највише ми се од свег туристичког програма свидео храм Светог Саве. Било је јако хладно и у храм смо ушли већ јако уморни, али ме то није омело да уживам у величанствености, смирености и лепоти! Свугде ми је пријало да боравим: и у породицама, и у хотелу. У Степојевцу је била тако драга породица. Имају три кћерке, а ми смо живели са двема од њих. А сами родитељи су врло васпитани и смирени људи! Време проведено код њих било је важно у читавом том путовању.
Концертни наступи - то је оно најзанимљивије током путовања! Премда смо се сви ми умарали, ипак сва та концертна ужурбаност и гужва, наступи, гледаоци - то је оно главно током путовања!
Не знам зашто сам заволела Србију! Јер, нисам знала никог из те земље, а прилично лоше сам знала њену историју и традиције. Једино сам много читала и сазнала о њој, док су у Србији вођене ратне операције крајем прошлог века, и било ми је жао Срба, хтело ми се да им помогнем, али чиме? Шта сам ја онда могла?
И када сам почела да радим са децом, јако ми се хтело да и она заволе ту земљу. Да, било им је занимљиво да певају старе српске песме - јако су им се свиделе, али је ипак боље једном видети него сто пута чути. Дуго смо се спремали за то путовање, много је било неуспеха, било је и жалости, али се путовање ипак остварило - и то је чудо. И јако се радујем што су се сви заљубили у ту малену али дивну земљу и њене људе, осетили сродност душа. Током тог путовања деца су осетила и одговорност за своје наступе, а скупа с тиме је дошло и право осећање међусобне подршке и посебан усхит од наступа. Хтело им се да што боље отпевају, одиграју. А још смо и били као једна породица, где је свако морао да обраћа пажњу на друге, да научи да своје тежње подреди заједничкој ствари. Ово путовање је ујединило наш колектив и унело посебно расположење у наше душе. А када су сва деца свесно устала на заједничку молитву, чак и она која ретко кад сврате у цркву, а потом видела колико је она јака - искрена молба Богу, онда сам схватила да нам и то одлагање полетања Господ није тек онако послао! Све то ће заувек остати у њима. Наша ће деца то читавог живота памтити, и те успомене ће им у тешким тренуцима пружати подршку!
.
