Широј јавности је мало познато да је приликом НАТО агресије на СРЈ у одбрани од (математичари су израчунали) око 600 пута снажније НАТО алијансе, Војсци Југославије помагало и неколико стотина страних добровољаца из двадесет земаља света.
Трагом кратких биографија неких од погинулих а златним словима уписаних у књизи "Јунаци отаџбине" – монографији о свим погинулим припадницима Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије у НАТО агресији, о тим страним добровољцима, али и условима које су морали да испуњавају да би се борили на нашој страни, говори недавно пензионисани пуковник Милан В. Петковић, дугогодишњи југословенски војни изасланик у иностранству и један од официра који је за време рата био задужен за њихов прихват.
"Мада ни наша држава, али ни сама Војска Југославије, нису организовале регрутне центре у иностранству, већ са објавом ратног стања, 24. марта 1999. године, у нашу земљу су самоиницијативно почели да пристижу први страни држављани одлучни да се ставе на располагање првом ешелону југословенске одбране против агресора. Војска је искористила чланове Устава СРЈ али и Закона о војсци који кажу да у условима ратног стања страни држављани могу да се добровољно пријаве у јединице Војске Југославије и да приступањем у јединице регуларне војске остварују иста права и дужности као сви њени припадници. Тако је формирано неколико прихватних центара у којима би добровољци проводили не дуже од седам-осам дана и, после одређене обуке и провере, распоређивани даље у борбене јединице, као што су 37, 125. или 549. бригада, махом на прву линију фронта на граници са Албанијом," каже пуковник Петковић, један од руководилаца прихватног центра у близини села Винча у околини Београда.
Из безбедносних разлога, не прецизирајући тачан број страних добровољаца, пуковник Петковић истиче да их је било из двадесет земаља света, највише из православних: Русије, Белорусије, Украјине, Грчке, Кипра, али да вера није била пресудна. Пресудила је њихова правдољубивост.
Добровољци су стизали током читавог рата. У прво време из околних земаља, а потом и из Канаде, САД, Велике Британије, Финске, Данске... За све њих једини предуслов је био да некако дођу до наше границе, а онда би их преузимале одговарајуће службе и доводиле у прихватне центре где је сваки од њих пролазио темељне провере.
"Мада је основни услов био да су одслужили војни рок у својим земљама, ми смо проверавали и да ли су они заиста дошли из часних побуда и да ли се налазе на некој од полицијских потерница. Једноставно, нисмо хтели да правимо нити Легију странаца и примамо криминалце, ни британски САС, па да примамо психијатријске случајеве, нити америчке маринце да примамо робијаше. Био би то шамар части наше војске..."
Према Петковићевим речима, међу овим добровољцима није било дезертера, али је било људи који су због психичких проблема морали бити враћени из јединице и отпуштени из састава Војске Југославије, уз захвалност за исказан гест племенитости према нашој земљи и народу. Највећи број добровољаца се јуначки борио и показао свету најлепшу страну ратника-добровољца, који се бори на правој страни.
"Ти људи су дошли да се боре на насој страни ни мало не калкулишући својим животима и већина их је херојски погинула на Кошарама и на другим поприштима борби, супростављајући се више десетина пута надмоћнијем непријатељу," истиче пуковник Петковић. "Многи од њих су одликовани и остаће у трајном сећању својих сабораца, јединица у којима су се борили, Војске Југославије и српског народа, као племенити људи који су понудили своје животе да би очували слободу наше отаџбине."
(Одломци из интервјуа, објављеног у листу на српском језику "Вести", Nidda Verlag GmbH Frankfurt a/m, Немачка, 28.јуна 2000.године, страна 15)
