Нада мном су пловили облаци. Снено и очарано сам их посматрао. Просто сам лежао и посматрао облаке. Лева рука ми је утрнула, али нисам могао ништа да урадим по том питању. На мојој левој руци спавала је Злата. Колико дуго рука може живети без крви? Доктори кажу два сата. Злата је спала већ четрдесет минута. "Можеш још издржати - рекох сам себи - на крају крајева, нека то буде захвалност жени за то што ти је подарила љубав". Злата је дубоко уздахнула у сну и ,вероватно због хладноће, још ближе се привила уз мене. Лежали смо на пропланку у густој планинској трави. Испод нас је била моја маскирна јакна. … Заправо љубав и није била у плану. Касно ноћу смо се вратили у село са фронта, где смо недељу дана провели у непрестаној борби с Хрватима. Отишли смо на спавање. Потпуно исцрпљени, намеравали смо да се не будимо бар двадесетак сати. Међутим, организам ми тако функционише да сам се пробудио око десет. Не могу да спавам после десет сати ујутро. Нисам имао шта да радим, па сам кренуо у шетњу шумом поред села. На излазу из села сустигла ме Злата. Злата је докторка у болници наше бригаде. Тачније, само је зову "докторка". У ствари, она је студенткиња медицинског факултета. Завршила је трећу годину. Почео је рат … У болници је већ пола године. Болницу представља обична сеоска кућа у којој је једна соба преуређена у операциону салу, где црномањасти, проћелави, "увек под гасом" доктор Марко чисти наша, гелерима и мецима израњавана, тела. Он обрађује само лакше рањене. Тешке одводи хитна помоћ из града који се налази двадесет километара одавде. Тамо је права болница. Права хирургија. Овде - осам кревета за прехлађене, рањене и остале, укључујући и сеоске жене које су се, само док сам ја овде, већ два пута порађале у овој назови болници. Марко је добар доктор. Док чепрка по нашим ранама, вадећи из њих неугодне челичне гелере, прича "клијенту", искеженом од болова, доживљаје из свог живота. Сви доживљаји се обично тичу жена. Слушајући Марка (и верујући му) човек би помислио да је упознао наследника Казанове. Приметио сам да му све приче почињу исто: "Попијемо ти ја и она подоста шљиве …" И уопште, описи самих жена у Марковим причама заузимају много мање места него прича о квалитету и укусу шљивовице, ракије, вина, који су при том били употребљени. Злата је његов асистент. Првог дана сам просто са завишћу погледао Марка када је на улицу изашла Злата. Мала, згодна, изузетно је личила на принцезу из цртаног филма "Аладин", који је данима гледала у Москви моја кћерка. Дошли смо по Сергеја, борца из нашег одреда, коме су се пре недељу дана гелери зарили у леђа. Сергеј је изашао из "болнице" одмах после Златом и по томе како су се поздрављали видело се да Сергеј одавде односи само своје тело, његово срце остајало је у џепу "доктор Злате". Мој сапутник Игор Ростовцев, бивши капетан-падобранац из Костроме, такође је био задивљен лепотом докторке и зато је, не обраћајући пажњу на Марка почео, мешајући српски и руски, пропитивати "доктор Злату" какав је Сергеју третман сада потребан. Је ли можда потребно долазити овамо по лекове? За Марка је изгледа ова слика била толико позната да он на ово није обраћао никакву пажњу. Био је сјајно расположен. И, погледавши на потпуно избачену из равнотеже двојицу бораца, одмах се обратио мени: "Да попијемо, брате?" Што да не? Ушли смо у његову болницу у кренули са испијањем ракије. Била је сјајна! - Пази брате, у Београду сам имао женску, - замишљено поче монолог Марко - Каква женска! Ватра! Попијем ти ја једном с њом по три четири чаше вискија са ледом. Знаш, Чивас-Регал. Опор укус, јак … Целим путем Ростовцев није могао да се смири. - Сергеј, поштено ми кажи. Ова ханума, - Ростовцев је некада служио у Ташкенту и све лепе жене је звао "ханума", - има ли некога? Сергеј ћути, по његовим љутитим погледима видим да је срце доктор Злате слободно и да он љубоморно размишља о шансама чврстог, високог бившег капетана - падобранца. Након тога отишли смо у брда на две недеље. Кад смо се вратили, штаб нашег одреда пребачен је у село у ком се налазила болница. Дисциплина у одреду је одмах опала. Обични Срби гаје према Русима некакву дечју, скоро восторзхенују љубав. Ракија је текла рекама. Емоције су киптеле. Све чешће је донски козак Олег Бабјук ноћио не у касарни, него код Снежане - младе поштарке чија се кућа налазила недалеко од касарне. Снежана је већ скоро три године удовица. Муж јој је погинуо код Вуковара деведесет друге. Сада је донски козак вратио Сунце у душу Српкиње. Њена деца, петогодишњи близанци, одмах су Олега признали за оца и свугде га пратили, као некакви кучићи. Све то је толико погодило Бабјука, добровољца који већ четврту годину ратује, да је све чешће у нашем друштву, после неколико чашица ракије, замишљено чупкао своје дугачке бркове. - Досадио ми је момци овај рат. Готово. Кад се заврши остајем овде, код Снежане. Дом, деца, жена која те воли и коју ти волиш. Шта је човеку још потребно? … Злата поново дубоко уздише и отвара очи. Очи су јој крупне, црне. Трепавице и обрве су јој исто врло црне. Не мора да их боји. Види се да турска крв код Злате није на последњем месту. Дуго, дуго ме гледа и затим ми леже на груди. - Узми ме са собом, у Русију - врло тихо проговара она. Од изненађења замало да се загрцнем. - Желим да будем са тобом - понавља она. - Узми ме са собом. - У њеном гласу осећам страст. Не знам шта да јој одговорим и почињем да је грлим и привијам уз себе. - Шта ће ти то, Злата? Шта ћу ти ја? Шта ће ти Русија? - Волим те. Заволила сам те оног дана кад сам те први пут угледала. Желим свугде да будем са тобом. Желим да отпутујем са тобом. Не остављај ме овде саму. Лоше ми је овде … Дефинитивно се губим. Она ме гледа. Сасвим близу, очи у очи. Нисам спреман за љубавна признања. Давно сам запечатио своју душу од тих речи. У тој далекој Русији, у коју ме Злата моли да је одведем, остао је мој дом. Дом, који сам створио за жену која ми се две године клела у вечну љубав и која ми је обећала срећу. Тај дом је празан. А она је остала у оном дому који је, по њеним речима, мрзела. "Волим те" - заборавио сам укус тих речи. Заборавио сам њихову слатку горчину, њихову страст. Све то сам сахранио на самом дну своје душе. И ево, поново их чујем. И поново осећам њихову сласт и горчину. Ја не желим да ме сада неко воли. Не желим никоме да наносим бол. Тим више овој нежној и лепој девојци, која као да је овамо искочила из неког цртаног филма. Немам речи. Зато својим уснама тражим њене. И ми поново заборављамо на све … Све је почело пре две недеље. Сергеј и Игор буквално нису излазили из болнице, обилазећи "доктор Злату". Ја сам, мирно одлучивши да не учествујем у тој трци пошто нисам имао никакву жељу за тим, свако вече навраћао код Марка на чашицу-две. Пили смо вино, ракију, све што нам је стизало под руку и ја сам само повремено пријатељски поздрављао "доктор Злату", са задовољством разгледајући њено танко лице са веома израженим јагодицама. Једне вечери, док сам пушио испред улаза, пришла ми је са леђа, пропела се на врхове прстију, и лагано ми прешла руком преко косе. - Свила - рече она са некаквом, мени до тада непознатом, топлином у гласу. - Руска свила. Након тога се окренула и ушла у кућу. Остао сам зачуђен и изгубљен. Никад нисам своју косу сматрао посебном. Светла, изгорела на сунцу, коврџава. Ништа посебно. И одједном - свила… Можда зато што је светла?! Срби скоро сви имају црну или кестењасту боју косе. Успомена на турски јарам. И у нашем одреду су сви искључиво тамнокоси. Једино ја и Јура Непрајдва имамо светлу косу. Додуше Јура само до пола, друга половина му је ћелава. … Следећа три дана били смо у брдима. Тамо се налази линија фронта. Овамо, у ову долину, ево већ више од два месеца покушавају да се пробију Хрвати и муслимани. Ова долина је посебно место - овде има нафте. Једина нафта у целој земљи. Онај ко освоји нафту, освојиће надмоћ. Победиће. Већ пет векова овде живе Срби, али после распада Југославије, овај крај правно припада Хрватима. Хрватима овде више нису били потребни Срби и почео је рат. Рат траје већ више од три године. Са променљивим успехом. Час Срби прикупе снагу и одбаце Хрвате и муслимане иза брда, час Хрвати и муслимани, наоружани до зуба оружјем допремљеним са Запада, туку Србе и пробијају се овамо. Сад је баш такав тренутак. Пре два месеца је регуларна хрватска армија, прекршивши све договоре о примирју, уништивши ретке посматрачке пунктове УН, једним брзим захватом освојила две трећине Крајине. Тих дана сам као добровољац стигао овамо. И тако сам стигао на ратиште. Али то није био Авганистан. Није било грозних генерала, није било гомила технике, оружја. Није било награда, али ни лопова. Није било оног грозног осећаја да си ти у ствари само мали шраф, део огромне војне машине која испуњава свој задатак рушећи, уништавајући, убијајући све око себе. Овај рат био је другачији. У овом рату је свако ко је узео оружје у руке постајао херој. И сви су били једнаки у овом слободном избору судбине. Овде се операције нису разрађивале издан мапа високоумних стратега у далеким штабовима, него смо их креирали ми, најчешће између висова, ливада и шума за које смо се борили. Наш одред брани десетине километара земље, иза наших леђа су стотине људи који желе да живе у миру. Када се враћамо са прве линије и улазимо у село, имамо осећај као да се враћамо кући. Дочекују нас са надом и поштовањем. Дочекују нас опорим хладним вином и печењем. Дочекују нас пољупци и страсни загрљаји жена, исцрпљеним страхом због нас и нежношћу према нама. Ово је "исправан" рат. И сада ми је овај рат подарио жену. Злату. Ништа нисам тражио од ове земље, хтео сам само да јој поклоним своју способност да убијам њене непријатеље, да уништавам њихове тенкове, аутомобиле. Хтео сам само да осетим да сам потребан некоме, хтео сам само да се осетим моћним поред неког слабог. Ништа ми више није било потребно. Али рат је решио да војнику додели жену. Затварам очи и мислим о њој. Зачуђен сам. За све ове године, привикнут на страст и нежност друге жене, потпуно сам заборавио и разуверио се у то да ми са неком другом може бити лепо. Гипка, неуморна, похлепна, бестидна Злата утопила ме морем љубави. Нисам знао да је таква. Она коју сам познавао, "доктор Злата", била је весела, иронична, помало хладна девојка, навикнута на то да у рату мушкарци размишљају о неким стварима више него у миру и научена како да им такве мисли избије из главе. Такву Злату сам познавао. Али, сада је поред мене лежала сасвим друга Злата. О чему размишљаш? - шапуће Злата. Њена густа, лагана коса затвара моје лице. Ни о чему. О теби. - Па зар сам ја ништа? - са лаким изазовом у гласу, пита Злата и ја поново изблиза видим њене очи. Гледају ме подсмешљиво, али веома пажљиво. Она чека одговор. - Ти си мила, нежна и лепа. Веома ми је лепо. Много месеци је прошло од када ми је било овако лепо - говорим искрено. Она, московска, ме одучила да лажем, започињала је грозне скандале чак и због најмање лажи. Говорила је да је искрена према мени, и од мена тражила исто то. Навикао сам. Две године ми је искрено обећавала да ће ме усрећити, да ће отићи од свог мајора полиције. Чврсто ме грли. - Волим те. Вероватно мислиш да ја овако са многима? Не. Имала сам вереника. Наши родитељи су били пријатељи годинама. Хтели су да се венчамо. Он ми је био први. Али нисам га волела. Био ми је друг из детињства. Било је то давно. Његова породица је отишла у Хрватску. - све ово изговара изузетно брзо, као да се давно спремала да ми ово исприча. Након тога сам ово радила, али ретко. Ја не мислим о теби тако. Престани. Не, морам да ти кажем. Желим да све знаш о мени. Желим да ме заволиш. Дуго гледам њене црне очи. Треба говорити истину. Али како? И коју истину? Истину о томе да волим другу? А волим ли? Прошло је већ девет месеци. Дете можеш родити за то време! Кад смо код тога, хтео сам. Али она ми га није родила. Зато свом полицајцу треба да роди, захвалност за стан који је добио за вишегодишњу беспрекорну службу у полицији. Шта да кажем? Да је волим? Глупо. У то ни сам не верујем. Премало је прошло времена од оне љубави. Не желим. - Злата, у рату не смеш волети, - хватам се за сламку спаса. - Овде је све погрешно. Ништа не ваља. Ти си мила, нежна, теби треба добар момак, дом, деца. Мораш отпутовати у Београд, заборавити рат, наћи тамо своју љубав. Ја нисам онај којег треба да волиш. Теби се просто чини да ме волиш. Ја сам сасвим другачији, и кад рат престане, поново ћу бити онакав какав сам био пре рата. А шта си био пре рата? - пита Злата, као да није ни приметила сву причу пре тога. Опет се губим. Шта сам био? Како то да објасним овој девојчици? Трудио сам се да зарадим новац. Ти си бизнисмен? - О, не. Бизнисмени су они људи који се возе у скупим аутомобилима, имају фирме, фабрике, ресторане. Ја немам све то. Ја сам се просто трудио да зарађујем по мало свугде где сам могао. А шта си по занимању? - Па имам диплому електро-инжењера. Компјутераш. Знаш ли шта је то? - ни сам не знајући зашто, причам о професији коју сам напустио пре много година. Наравно да знам. Али ти ниси инжењер. Откуд ти сад то? Имаш уметничку душу. Не можеш седети на једном месту. Ниси ти инжењер. Ћутим, задивљен тачношћу њеног запажања. Зовем је девојчицом, а та девојчица ме провалила потпуно. Разложила ме на делиће. Ујутро ме једва пронашао задихани Олег. Одред је хитно одлазио у брда. Са положаја се враћамо тек кроз недељу дана. Дуж целог фронта трају тешке борбе. Хрвати и муслимани се пробијају до долине. Морамо одржати линију. Али премало нас је. За недељу дана имамо двоје мртвих - обојица су Срби. Рањен је Олег. Засули су га гелери. У лошем је стању. Имамо све мање муниције, подршка артиљерије је све слабија. Замењује нас одред из бивше книнске бригаде. Бивше, зато што је Книн пао пре два месеца. На повратку нам дају заробљенике, треба их спровести у село. Потпуковник Некшић их шаље преко нас, основано се плашећи да би Срби могли да им пресуде по кратком поступку. Овде ратује много крајишких Срба, код којих су успомене на августовски покољ још свеже. Водимо шест заробљеника. Гледам их и видим људе изгладнеле, прљаве, зараслих брада и са неком тупом равнодушношћу у очима. Ћутљиви су и покуњени. Из неког разлога, нас се плаше више него Срба. Напредујемо споро. Један од заробљеника је рањен у ногу. Његови другови му помажу, али он је на измаку снага. У селу их затварају у подрум школе. Идем да известим штаб о нашем доласку. Пролазим поред болнице и на прагу видим Марка како пуши. Нерасположен је и прилично припит. - Како је тамо, брате, је ли лоше? - без икаквих поздрава, пита ме и главом одмахује према брдима са којих смо дошли. Лоше је, - искрено му одговарам. Дуго ћутимо, одбијајући само густе димове. - Доћи ће и овамо - као да у неку празнину говори Марко. - Ником нисмо потребни. Београд нас се одрекао. Милошевић служи Америма. Ваша Москва нас се такође одрекла. Јељцин и Клинтон су се договорили да нас предају Хрватима. - Јељцин исто служи Америма, - меланхолично одговарам. Поново ћутимо. Немамо о чему да говоримо. Ионако је све јасно. Да попијемо, брате? - Касније Марко, морам у штаб. Довели смо заробљенике, имају рањеника, требало би га превити. Треба га убити, а не превити. Како је Олег? - прекидам га, пре него што почне да псује. Није најбоље. Ампутирали су му ногу у граду. Имао је гангрену. Желим да га питам и за Злату, али после новости о Олегу не могу. Бацив пикавац, опраштам се од Марка. На повратку срећем Злату. Значи, Марко јој је рекао. Гледам њено лепо тело и размишљам о томе како у брдима скоро и нисам мислио на њу, али овде, у селу, сво време чекам наш сусрет. - Ћао малена! - обраћам јој се на начин, како се давно већ ником нисам обраћао. И одмах се љутим на себе. Каква ми је то идиотска навика - да све своје жене зовем "малена"? Здраво, Злата! Здраво! На рамену јој је медицински руксак. Јеси ли се спремила на далек пут? Марко ми је рекао да си довео рањене Хрвате. Треба да их погледам. Смејем се. Драго ми је што Марко није потпуно обездушен ратом. Само је један рањен. Остали су читави. - Чекала сам те. Веома сам се плашила за тебе. Кад су донели вашег Козака, мислила сам да ћу полудети. Седела сам код Јуле, кад чујем довели су Руса, рањеног. Умире. Никад у животу нисам тако трчала. Уместо одговора, дуго је љубим. Могу да причам шта хоћу, али лепо се осећам што ме неко чека и брине за мене. Тим више таква лепотица. Поред подрума, на клупи, дрема на стражи Гојко, локални филмаџија. Гојко! Отвара очи и лењо ме гледа. - Изведи Хрвате да их докторка погледа. Незадовољно устаје, протеже се. Шта има да их гледа? - говори, зевајући. - Уза зид и готово! Ово сам чуо већ много пута до сада. Доста је било. Отварај и изводи! Из подрума излазе заробљеници. Задњег изводе рањеника. Крајем ока примећујем чудан покрет Злате. Као да ју је ударила струја. Још не схватајући шта се десило, гледам њене широко разгорачене очи, извијене обрве. Рањеника придржава висок, јак младић. У његовим очима такође видим чуђење и збуњеност. И у моменту схватам - то је онај вереник о ком ми је причала Злата. Гојко мој нагли покрет тумачи на свој начин: Смрде, а докторе? Што се уопште петљате са њима? Злата ме гледа и видим, разуме да сам све схватио. Гризе усну, не зна шта да ради. Одједном сам побеснео. - Ти Гојко не блебећи, боље ти је да пазиш на заробљенике. А ви, докторе - издвојио сам реч "ви", - прегледајте рањеника, кад сте већ дошли. Моје речи као да шибају Злату, и она ужурбано прилази рањенику. Овај се немоћно спушта на широки камен поред улаза. Злата вади невелики нож и цепа му ногавицу. Испод ње је завој, прљав од скорене крви. Она га пажљиво сече хируршким маказама и навикнутим покретима открива рану. Рањеник стење док Злата одвајаја од ране прилепљени завој. Рана је највероватније од гелера. Лоше изгледа. Упаљени крајеви су натекли и напукли, види се унутрашњост мишића. Док је Злата заузета рањеником, ја разгледам њеног бившег вереника. Млад је, не верујем да има више од двадесет четири година. Вероватно бивши спортиста, јак, мишићав, без обзира на умор и заробљеништво. Цигански тамно лице, смеђе очи. Љубоморно признајем, лепши је од мене и више пристаје Злати него ја. Вероватно би били одличан пар. Млади, лепи. Хрват, не примећујући мој интерес за њега, гледа Злату. На његовом лицу се смењују изненађење и некакво жестоко очајање. Очајање везаног мушкарца који стоји пред женом коју тако дуго није видео. Вилице му се стежу, очи се сужавају. Неочекивано, осетио је мој поглед и подигао главу. Погледи су нам се срели. Дуго ме изазовно гледа, покушава бар тако да одржи малу победу - да ме натера да скренем поглед. Али ја имам тридесет две године, аутомат у руци, он је мој заробљеник и знам да је некада био љубавник моје жене. Превише тога је на мојој страни. И он први скреће поглед у страну. Злата се придиже изнад рањеника. Променила му је завој. Изгубљено ме гледа. По њеним покретима видим да не жели да укрсти поглед са Хрватом, који стоји поред ње. Обузимају ме умор и раздраженост. Све сам то већ видео у животу. Те изгубљене погледе између "бившег" и "садашњег", растрзаност између "овога" и "онога". Све је то већ одавно досадно и неинтересантно. Гледам Хрвата, гледам како покушава да ухвати њен поглед, како се плаши да се ода, а још више се плаши тога да ће га сада поново бацити у подрум и да више ништа неће моћи да сазна о њој, да је види. Не знам зашто, али жао ми га је. . Некад сам и ја исто овако покушавао да ухватим поглед жене, која је скривала свој поглед од мене. - Гојко, врати их у подрум, али остави овога. Нешто ми је позната његова фаца. Да попричам ја мало с њим. Гојко гура крајњег Хрвата пушком у леђа и показује према подруму. Заробљеници се полако окрећу и крећу према улазу у мрачни подрум. Окреће се и "младожења", али Гојко му наређује да остане, и креће да закључа остале. Одмахујем према Злати: Причајте! Имате неколико минута. Злата ме гледа изненађено и изгубљено. Ја се демонстративно окрећем. Дуго ћуте. Затим је Хрват тихо пита. . Муж? - долеће ми до уха. Злата нешто кратко одговара. Хрват поново ћути. Затим ме гласно зове. Козак, одведи ме у подрум. - Не погледавши Злату, креће према вратима подрума, поред којих се досађује Гојко. . Не да су попричали . Према болници идемо ћутећи. Расположење је, да не може бити горе. Љут сам на самог себе, на своју идиотску љубомору. Стидим се, криво ми је. Хрват ме је победио. С презиром се одрекао милости непријатеља, остао је мушкарац, издигао се изнад својих осећања. На степеницама болнице Злата се окреће према мени. Из очију јој севају муње. Све си сазнао. Шта си хтео овим да постигнеш? Неодређено слежем раменима. Умор и празноћа. Лаку ноћ Злата! - и не чекајући одговор идем ка капији камене болничке ограде. . После друге чаше ракије, коначно стиже "нирвана". Седим на клупи, наслоњен на зид и затворених очију ослушкујем звуке око себе. Разговоре мојих другова, звецкање чаша услед старог руског обичаја да се куца и наздравља сваки пут кад се пије. На крају крајева, шта ја имам са Златом и са њеним "младожењом"? Дошао сам овамо да ратујем. Нису ми овде требале ни љубав, ни страст, ни љубомора. Свега тога сам имао у Москви и више него што ми треба. Све жене су исте. Воле једне, удају се за друге, варају их са трећима. Заљубљују се до ушију, и одмах почињу цинично себи да искамљују станове, робу. А ни ми, мушкарци, нисмо бољи. Зар их нисмо ми направили таквима? Шта је остало у нама? Ни снаге, ни гордости, ни воље. Онај мајор је целих годину дана знао да га његова жена вара са мном.И шта је урадио, је ли узео пиштољ и испалио ми метак међу очи? Не, плачући је молио жену да му се врати, са воловском упорношћу подносећи срамоту, трачеве, рогове. Или ја, јесам ли му ја предложио да пиштољима решимо коме припада та жена? Не. И ја сам је наговарао да живи са мном. Копрцао сам се, улагивао јој се. Трпео сам њеног мужа. Људима, да би били срећни, увек недостаје један корак. Корак напред. Скок у провалија, провалија осећања. Провалија страсти. Провалија одлуке да промениш свој живот. Да више не буде повратка, пута назад. А ми до краја живота остајемо поред те провалије, седећи, скупљајући боре, мрзећи себе због слабости. Одједном моје мисли прекида глас командира: Момци, устајање! Отварам очи. Командир је у пуној опреми, држи оружје у руци. Имате пола сата да се спремите. Хрвати су пробили фронт. Ујутру ће бити овде. Село се евакуира. Ми и Калајићева чета, морамо да организујемо одбрану. Задатак - издржати до вечери. Нема питања. Све је одавно ишло ка овоме. Улице су пуне људи. Светло гори у свим кућама. Село подсећа на мравињак. Чују се аутомобили, трактори. На приколице се трпају ствари. Све на брзину, без икаквог реда. Телевизори, теписи, посуђе, постељина, фотографије, конзерве. Чују се дечији гласови, плач жена, бат корака, лупање врата. Гледам све ово и осећам страшну горчину. Навикао сам на ово село, на ове људе. Навикао сам на њихов мирни живот, на хладну ракију у малој летњој кафаници под старим кестеном, на шкрипу виолине старог Циганина Августа, на лагане разговоре и породичне празнике. Тога више никад неће бити. Кроз неколико сати, они ће бити још једна измучена, бесциљно путујућа колона избеглица. Стадо очајних, изгубљених људи, људи који никоме нису потребни. Колико сам таквих колона само видео за ових неколико месеци. Нисам никад успео да се навикнем на њих. Гризем усне од горчине и жалости за селом. Више му ничим не могу помоћи. Напротив, ујутро ћу бити тај који ће га рушити. Скриваћу се у кућама и пуцати на непријатеља, док све не постане велика рушевина или док ме не убију. ... Поред подрума са заробљеницима, Гојко се лагано пакује. - Шта чека ове? - Видеће они свог Бога, Бога и Папу - лагано одговара Гојко. - Не, озбиљно те питам. - Брате, кога је брига за њих? Кад кренем, бацићу доле пар бомби. Ко буде имао среће, дочекаће своје саборце овде, а остали ... знаш већ. Гојко је у Крајини изгубио готово целу своју породицу. Хрвати су поклали колону избеглица из српских села… На суровост овог рата сам се давно навикао. Више ми се не гаде ни одсечене главе, ни распорени стомаци, ни угљенисана тела. Крв ових људи је загађена вековном беспоштедном борбом. Убити непријатеља за њих је исто тако нормално као и упуцати зеца или уловити рибу. Размишљам о Златином веренику. Кроз неколико сати, а можда и минута, његов унакажени леш ће остати да труне у овом подруму. Не осећам жалост према њему, али осећам некакав немир. Пече ме сцена од синоћ, његов презир према мени, пркосни повратак у подрум, Златина љутња, своја малодушност. И неочекивано осећам да ме мисао о његовој смрти љути. Не желим да Гојкова бомба стави тачку на нашу борбу. Прихватио сам да се одмерим са њим и нисам успео да га победим. Не желим да се заврши на томе. - Знаш, Гојко, онај задњи који се вратио у подрум ми дугује нешто. Ионако их све чека иста судбина, дај ми овога да се ја раскусурам са њим. - Јел' то зато што је 'онако' погледао Злату? - Шта се тебе тиче шта је у питању? Гојко иронично клима главом и звецка катанцем. Затим гласно виче кроз врата: - Спортиста, излази! Крозо неколико секунди у вратима се појављује заробљеник. Напето загледа свуда око себе, покушава да нађе разлог зашто су га извели. - Води га, - Гојко равнодушно гура Хрвата према мени. Скидам аутомат са рамена и гурам цев Хрвату у леђа: - Напред! Не осврћи се! Чак и у мраку видим да је побледео. Застајкује. Али, Гојко га удара кундаком међу лопатице и овај пада испред мојих ногу. Одмах иза села, баште полако нестају и почињу брда. Недалеко одатле је невелика шума. Хрват корача на пет метара испред мене. По његовом ходу, по опуштеним раменима, видим да очекује скору смрт. Шта да му радим, то је неминовно, у свету правих мушкараца то је нешто што је исправно и неизбежно. Без сумњи, без кајања, једноставно убити свог непријатеља, убити супарника. Уопште не сумњам да бих и ја, да сам сад на његовом месту, кроз неколико минута завршио у неком јарку са рупом у челу. Он је више мушкарац него ја. Ја се губим. Незгодно ми је, оклевам и чекам. Под ногом ми се нашла сува грана и бучно пукла. Од тог сувог, оштрог звука, Хрват се тргао и у тренутку се потпуно укоцио. Лагано се окреће према мени. Његово лице ме подсећа на маску од гипса. Иза леђа, из правца села, чујем неколико експлозија. Гојко је пресудио заробљеницима. Брзо и без права на жалбу. Гледам Хрвата. Нисам веровао да ћу ово икада осетити, али ја заиста желим да га убијем. Да осветнички гледам како његово крваво тело пада у траву, како му се ноге грче у самртној агонији. И ја сам очигледно оболео у овом рату од безосећајности. Не могу му опростити своју срамоту и његову снагу. Од напетости ми се ознојио длан, кундак Калашњикова је све клизавији. Са ужасом размишљам о томе да желим да убијем овог човека. Желим његово понижење, бол, смрт. Нисам знао да сам такав… Хрват стоји непомично. Вероватно по мом изгледу види колико желим да га убијем и не очекује ништа друго. - Пали одавде синко! - одједном почињем скоро да режим. Хрват ме гледа са неразумевањем. - Шта је, ниси разумео? - вичем, а глас ми је пун мржње. - Бежи одавде, псето хрватско! Почиње лагано да корача уназад, не испуштајући ме из вида. Ногом запиње за грану и пада у некакав жбун. Пузећи се придиже и трчи у мрак. Још неко време чујем бат његових корака, али убрзо настаје потпуна тишина. У село се враћам готово трчећи. До зоре је остало три сата. А имам још много тога да обавим. Поред отворених подрумских врата ме дочекује Злата. Прилазим јој. Дуго ме ћутке гледа. У очима су јој бол и изненађење. Буквално ме стреља својим огромним црним очима. - Боље да је то обавио Гојко. - Ово изговара тихо, празним гласом. - Само не ти. Он ми није ништа значио. Све се давно завршило. Он је био само успомена на онај живот. Волела сам те. После пар секунди, скупивши снагу, Злата изговара: - Збогом, Влад! Срби 'збогом' говоре када одлазе заувек. А и никад ме раније није звала Влад. Имам још само тренутак да је зауставим, да је не изгубим. Гледам њене очи, које се пуне сузама и схватам, не, осећам, да не желим да је изгубим. Вероватно сам цео свој бескорисни живот тражио ову жену, жену која живи по неким давно заборављеним средњевековним задонима. Њену љубав, верност, част и страст. Схватам да је, вероватно, волим. То је једино што јој сада желим рећи. Али ћутим. Јер, ја сам љубоморни убица. Њој не требају моја љубавна признања. А ја немам због чега да се оправдавам. Злата се окреће и одлази у ноћ. ... Са Сергејем и Игором, мојим земљацима, укопавам се на периферији села, поред пута. Постављамо вреће са песком и камене блокове око Августове куће. Поред нас пролазе камиони, трактори, аутомобили. Скоро сваки има приколицу или запрегу. На свакој седе људи. Наши пријатељи, познаници, комшије. Не опраштамо се са њима, зато што немамо времена. Само повремено уморно пратимо погледом колону. Један од камиона се зауставља поред нас. Из кабине излази Марко. - Слава, пријатељу, - грли ме. Ћутке грлимо један другога, са неком страшћу, несвојственом мушкарцима. Тек сад обраћам пажњу на то да Марко уопште није млад. Тек сад уочавам боре испод његових очију, седе власи. Опраштамо се ћутке. Речи су непотребне. Он одлази, ми остајемо. То је рат. То је нормално. - Где ти је аутомат? - питам га, чисто да прекинем тишину. - Цивилним лекарима не дају аутомате. Скидам са рамена свој М-70 - југословенску варијанту Калашњикова. - Узми Марко. Ко зна шта још може да те задеси у путу. У Августовој кући ме чекају минобацач и трофејни чешки шкорпион. То ми је сасвим довољно. Марко узима аутомат и поново ме грли. - Само кад будеш пуцао, не заборави да извучеш крпу из цеви - напомињем му. - Јуче сам га добро подмазао. То ти је на неколико дана. Уз аутомат му дајем и торбу са шаржерима. Марко из јакне вади пљоску, свој понос. Ту пљоску му је некада поклонио отац. Пружа ми је. Гутам јаку, љуту ракују. Пијемо наизменично. - Узми брате. Аутомат немам, само ракију и ову пљоску. Поклањам ти. - Где је Злата? - нисам издржао. - У кабини. Да је позовем? - Не треба. Чувај се Марко! - Видећемо се Слава! Затим дуго пратим погледом камион, који након неколико минута нестаје иза хоризонта. Пред зору, село остаје језиво празно. Свуда тишина. Не чује се лавеж, лупа вратима, гласови. Живот је отишао из овог села. Остали смо само ми. Ми смо војници. Убијаћемо док нас не убију. Овде ће ускоро бити фронт. Чекам Хрвате. Поред мене дрема Серјожа. Мало даље, поред болнице, Јура нешто петља с реденицима. ... Негде, далеко одавде, у кабини камиона седи Злата. Размишљам о њој. Размишљам о томе, да ће јој се можда Марко похвалити мојим аутоматом. Да ли ће се сетити шта значи крпа у цеви и свеже подмазан аутомат. Ако се и не сети, нема везе. Можда је тако и боље. Какав смо ми пар? Где бих је ја одвезао? У Москву? Тамо где бих био обичан трговац-шверцер? Зар ову принцезу у Москву? У ону моју рупу и преживљавање од данас до сутра? Вероватно је то обичан кукавичлук. Плашим се да бих је изгубио у Москви. Јер, да бих је задржао, и сам морам да се променим. Или тачније, морам променити Москву. Променити Русију. Иначе, плашим се, Злата ће се претворити у ону, московску, с њеним хистеричним испадима, преварама, слабостима. У ствари, имао сам среће. Имао сам снаге да побегнем из оне цивилизације, да побегнем из Москве. Седим у туђој кући, коју смо претворили у тврђаву, у туђем рату, држим оружје у рукама. И нико не зна шта ће са мном бити вечерас. Хоћу ли вечерас уопште бити жив. Миран сам. Можда зато, што моја судбина не зависи од нечијег новца или нечијих закона, него од снаге мојих пријатеља, оштрине њиховог ока и од просте војничке среће. А можда и не би било лоше да се вратим кући са принцезом. Доћи и рећи јој: "Драга, ово је моја Русија: широка, хладна, велика"... - Еј, Влад, спреми "шејтан-цев" - иду тенкови!
