Кирејев Александар Алексејевич (23.10 (4.11).1833 - 13(26).07.1910.) је био војни и друштвени посленик и публициста словенофилског усмерења. Потицао је из древног племићког рода. Породично имање Кирејевих у Тулској губернији често су посећивали земљаци и суседи А.С. Хомјаков, И.В. Кирејевски, Ј.Ф. Самарин, породица Аксакових. Сама атмосфера тог исконско руског краја са давнашњим традиционалним начином живота учинила је Кирејева, по његовим речима, словенофилом по пореклу. По личном указу Николаја I, Кирејев је 1849. године, после очеве смрти, упућен у Пажевски корпус - једну од најпривилегованијих школских установа Русије. По завршетку школовања 1853. године Кирејев је изабрао Коњички пук царске гарде, такође једну од најелитнијих гардијских јединица. Уосталом, Кирејевски није намеравао да води само „гардијски“ начин живота, и када је започео Кримски рат, видећи да његов пук остаје у престоници, одабрао је да крене на ратиште и учествује у борбама.
По повратку из рата, у коме је испољио велику храброст и добио низ награда, млади официр 1856-1859. постаје ванредни слушалац Петербуршког универзитета, у жељи да допуни своја знања. Кирејев 1862. године, као један од најобразованијих, најхрабријих и најсавеснијих официра, постаје ађутант великог кнеза Константина Николајевича, намесника Царства Пољског. У Пољској ускоро избија побуна и Кирејев учествује у војним дејствима на гушењу буне у покрајини. Постепено Кирејев, и даље остајући у војсци, стално напредује у служби чак до чина генерала, почиње да се претвара у публицисту. Сарађује с издањима попут „Руског прегледа“, „Богословског весника“, „Црквеног гласника“ и др. Ревносни хришћанин, „оцрковљени војник“, Кирејев 1872. године постаје један од оснивача, а потом и руководилац петербуршке подружнице „Друштва љубитеља духовне просвете“. Осим верских питања, Кирејева као правог Руса занима судбина балканских Словена, и није случајно то што је постао један од оснивача Петербуршког Словенског комитета. У време устанка херцеговачких Срба против Турака 1875. године Кирејев је образовао посебну Херцеговачку комисију, поставши један од организатора свестране, укључујући и војну, помоћи балканским Словенима. Уз помоћ Словенских комитета су у Србију упућене хиљаде руских добровољаца, међу којима је био и брат Кирејева, Николај, који је јуначки пао јула 1876. г. Његова смрт, о којој су саопштиле све руске новине, поспешила је добровољачки покрет. Један савременик пише: „Покрет добровољаца из Русије, испрва слаб и бојажљив, после смрти Н.А. Кирејева брзо почиње да напредује“. Русија 12. априла 1877. објављује Турској рат који је завршен победом руског оружја у фебруару наредне године. Сам Кирејев је горео од жеље да оде на фронт, али се морао повиновати наредбама претпостављених и бавити се у позадини организационим и пропагандистичким радом. Проблеми словенства упоредо с дубоким познавањем хришћанског учења нису могли а да не доведу Кирејева до покушаја превазилажења верског раскола Словена на православце и католике. Наравно да се као истински хришћанин негативно односио према свим пројектима „спајања цркава“, што је предлагао В.С. Соловјов (са самим Соловјовим је Кирејев годинама водио преписку-полемику). Словенски покрет и проблеми хришћанства нису били једине теме у публицистици Кирејева. Оно главно о чему је говорио, писао и чему је Кирејев служио била је Русија. На размеђу XIX-ХХ века, напустивши активну службу, Кирејев је и даље један од најистакнутијих теоретичара словенофилства, при чему истиче да остаје „последњи Мохиканац“ класичног словенофилства А.С. Хомјакова и И.В. Кирејевског. Кирејев се такође с правом може сматрати теоретичарем политичке доктрине словенофилства. Посебно су занимљиви његови погледи на самодржавље. Под самодржављем Кирејев схвата потпуну, сасвим независну од притиска споља, целовиту и неподељену врховну власт. Издваја три врсте самодржавља: 1. Бирократско (апсолутна монархија уз ослонац на чиновништво, чија суштина се изражава фразом „Држава - то сам ја!“); 2. Словенско-руско (много умова али једна воља); 3. Парламентарно (много умова и много воља). Либерална штампа је, разумљиво, не водећи полемику о суштини предмета, на генералове чланке одговорила подсмевањем и извештаченим гневом. Уосталом, Кирејев је навикао да спокојно подноси подсмевања. Више га брине ширење безверја и западних теорија међу омладином. Своју забринутост 1903. износи у књизи „Русија почетком ХХ века“ коју заправо чине писма господару Николају II. Стари генерал пише да Русија у новом веку има два пута: или да се стровали у устав и правну несређеност, или да се „врати кући“, ка извориштима националног живота.
<Лебедев С.В.
Зашто је село у Бугарској добило име руског официра
Док је просечан европски малограђанин био уверен да је Херцеговина заправо име нове звезде и није имао представу о томе ко су Бугари и где живе, у Русији је национално-ослободилачка борба балканских народа наишла на одјек у срцима стотина хиљада Руса. Тај родољубиви народни покрет представља невиђену историјску појаву - „покрет готово беспримеран у другим народима по свом самопожртвовању и несебичности, по дивљења достојној верској жудњи да се страда за праведну ствар“ - писао је Ф.М. Достојевски. То су по речима великог руског писца били најбољи људи Русије. Један од њих је и Николај Алексејевич Кирејев.
Још се није завршио ослободилачки руско-турски рат, а Ф.М. Достојевски новембра 1877. г. у свом „Пишчевом дневнику“ пише како ће се, када Русија ослободи Словене од вековног туђинског јарма, наћи они који низашта на свету неће тај рат признати за велики подвиг. Напротив, истаћи ће као политичку, а потом и научну истину како би, да није било ослободитељице-Русије, они већ одавно успели да се ослободе од Турака сами или уз помоћ Европе. Штавише, упозорава Достојевски, понеки ће чак и о Турцима почети да говоре с већим поштовањем него о Русији, улагиваће се европским државама, клеветати Русију, сплеткарити против ње. Почеће да причају како је Русија наводно Бугарску ослободила „успут“, решавајући своје сопствене спољнополитичке задатке, рачунајући да Словене ако не прогута оно потчини. А они који појме сву величину и светост дела које је Русија извела, биће исмевани, омражени и чак политички прогоњени.
Све се збило како је написано. Фактички одмах после ослободилачког рата зачуше се гласови како Русија није благовремено ослободила Бугарску, није је ослободила онако како би требало, и исход рата би могао бити значајнији. Такви искази су доживели и до наших дана, и поготово су доживели процват у последње време. Као ни у прошлости, не наилазе на отпор од стране честитих и објективних људи којих на срећу има доста. Њихова верност правди и заветима очева и дедова супротстављена је покушајима назовинаучника и поборника политичке коректности да „ослободе“ Бугаре од бремена сећања на вековно турско ропство, на јунаке Априлског устанка, на свете мученике Батака.
Ф.М. Достојевски је врло тачно зацртао правце русофобске ревизије историје ослободилачког руско-турског рата, међутим, чак ни руски геније није могао претпоставити да ће нигде другде до у Бугарској предложити да се на Шипки постави споменик Сулејман-паши и његовим удворицама…
Било би апсурдно порицати да је Русија имала своје циљеве у рату, као што су их уосталом имале све велесиле које су учествовале у решавању Источног питања. Међутим, немогуће је не видети да је само Русија доследно бранила идеју независности словенских земаља од вековног турског ропства, док су европске силе на све начине покушавале да пруже потпору Отоманској империји, помагале јој штедрим новчаним субвенцијама, војним консултантима, испољавајући запањујућу равнодушност према чињеницама нељудских мрцварења и масовних убистава десетина хиљада Словена. Штавише, цивилизована Европа је отворено бранила право Турака на примену силе, истребљење Словена у одговор на њихове устанке против ропства. Китећи своје противдејство ослобођењу Словена паролом заштите европске цивилизације, освештавали су зверства од којих би црвенела Европа чак и у доба инквизиције.
Руски народ је у јединственом пориву подржао браћу по вери, започето је прикупљање средстава, појавили су се добровољци, они који нису подлегли материјалном искушењу, већ се залажу за дело Божије, који „воле правду и кад затреба устају да јој служе, напуштајући кућу и породицу, жртвујући живот“. Живот, подвиг и смрт руског официра Николаја Кирејева одлучно оповргавају измишљотине русофоба. Не успут, не зарад ћара, не у потрази за пустоловинама - дични син руског народа је дошао у Бугарску по зову срца да брани увређене, ослободи угњетене, пошто је као истински православац живео по завету Христа: „Нема веће љубави од оне кад неко да душу своју за пријатеље своје“.
Аристократа, потомак угледног племићког рода из Тулске губерније, познатог по својим словенофилским традицијама, млад, леп, богат, одважан 25-годишњи капетан II класе, Кирејев је постао један од најактивнијих руководилаца петербуршког Словенског комитета. Морао је напустити службу у војсци због повреде десне руке. Кирејев је развио енергичну делатност на организовању месних подружница Словенских комитета у Русији, прикупљању добровољних прилога у корист Словена за потребе цркава, школа, војних болница, сиротишта, за школовање српске и бугарске омладине у Русији. Кирејев је помно пратио развој догађаја на Балкану, припремао писмене извештаје за руководиоце словенских комитета и публикације у руској штампи, између осталог у петербуршком листу „Руски свет“. Са његовим написима су се упознавали високи политички и војни званичници Руског царства.
Кирејевљеви извештаји о чудовишним жртвама међу Бугарима у Перуштици, Брацигову, Панађуришту и Батаку звучали су као звоно за узбуну, будећи праведан гнев и саосећање у Русима - петовековни турски јарам је довео бугарски народ на ивицу физичког уништења.
После новог излива ослободилачког покрета на Балкану средином 1870-их година Словенски комитети су почели да координирају покрет руских добровољаца који одлазе на Балкан, да јачају везе са бугарским културним и црквеним посленицима у циљу обједињавања напора ради ослобођења словенских народа. Кирејев је био убеђен да се суровој борби Турске за превласт ислама и свог племена над Словенима мора супротставити широки национално-ослободилачки покрет заснован на идеји словенског православног братства. Он је дошао на Балкан када се и сам назив „Бугарска“ претворио у етнографски термин, дошао је да спроводи политику части и великодушности, маштајући о стварању независних словенских држава, уверен да је „руски правац у политици истовремено и општељудски“.
Сазнавши да је Априлски устанак у Бугарској у крви угушен, Кирејев одлази у Србију, где помаже Бугарима у стварању добровољачких дружина ради извођења удара на Турке из Србије и Румуније током новог српско-турског рата који само што није избио. У српском граду Зајечару у близини бугарске границе је под командом Н.А. Кирејева основан одред бугарских добровољаца који су ратовали под руководством прослављених бугарских војвода Панајота Хитова, Филипа Тоћу, Иљу Маркова, Симе Соколова и Ивана Виртопчањина - око 1.400 бораца. У белом блузи, млад, витак, „попут лабуда, прави јунак“ - таквим је Ф. Тоћу запамтио Кирејева. Вазда ведар, великодушан, очински је смиривао трвења међу бугарским и српским четницима. Познат је случај када је избила расправа око тога под којом заставом ће бугарски добровољци ратовати - јер, налазили су се под српском командом. Кирејев је настојао на томе да носе бугарску заставу, и сам је учествовао у њеном освећењу. Сматрао је да ће током напредовања његовог одреда кроз територију Бугарске под ту заставу стати стотине бугарских добровољаца.
Кирејевљев одред је добио задатак да осујети дејства турских јединица које су спремале удар на месту спајања Тимочке и Моравске армије генерала М.Г. Черњајева. Борбено крштење Кирејевљевог одреда се збило 22. јуна код насеља Кад-боаз. И премда се одред морао повући под притиском надмоћнијих противничких снага, Кирејев је био задовољан бугарским борцима: „Прави јунаци“ - поносно је говорио.
Почетком јула 1876. г. Кирејев добија задатак да крене с преформираним бугарским одредом из рејона с. Салаш, уђе у Бугарску и нападне турске положаје код с. Раковица, како би на тај начин заштитио позадину главних снага генерала М.Г. Черњајева које је требало да изврше напад на утврђени логор Осман-паше код насеља Велики Извор. Одреду је обећано појачање од два српска батаљона, пошто сопствене снаге нису биле велике - око 600 бораца. За свакога је проналазио лепу реч.
Кирејева су волели, имали поверење у њега. „Нареди ли у ватру, кренућемо у ватру“ - говорили су четници.
Видели су искрену љубав свога команданта према њиховој земљи и његову жарку жељу да је види слободну. У поход су кренули 5. јула 1876. г. и зауставили се два километра од с. Раковица. Кирејевљев одред је 6. јула започео напад, не чекајући обећано појачање. Кирејев је повео у јуриш десно крило. У белој кошуљи, с револвером у руци, пао је погођен непријатељским мецима. Заједно са њиме су погинула петорица српских официра.
7. јула 1876. г. је И.С. Аксаков од генерала Черњајева добио телеграм: „Николај Алексејевич Кирејев, командујући одредом од 5 батаљона пешадије са 4 топа и ескадроном коњице, јуче је, 6. јула, у општем нападу на Турке, предводећи своје војнике у јуриш на турске положаје смртно рањен метком у груди“. У читавој Русији су служени помени за покој душе Николаја Алексејевича Кирејева који је „живот свој дао за свеопшту ствар, православну и руску ствар“. Академик В.Ј. Маковски је нацртао портрет Кирејева који се у хиљадама одштампаних разгледница разишао по читавој Русији, стигао до Београда, Букурешта, Милана, Прага, Лондона.
Кирејевљева супруга, лепотица Ана Ивановна Несвицка је 1877. године, када је започет руско-турски рат, постала милосрдна сестра у санитетском возу Црвеног крста, организованом о трошку велике кнегиње Александре Петровне.
Млађа сестра Олга Новикова Кирејева - позната новинарка и списатељица, супруга руског амбасадора у Лондону, плодотворно је сарађивала са председником московског Словенског комитета И.С. Аксаковим. Својим написима је обавештавала европску јавност о зверствима Турака, дизала свој глас у заштиту поробљених Бугара, бранила њихово право на слободу. За заслуге ју је бугарски кнез Александар Батенберг 1883. г. наградио златним орденом „за науке и уметност“.
Старији Кирејевљев брат - Александар Алексејевич Кирејев, генерал, ађутант великог кнеза Константина Николајевича, наставио је активну делатност у петербуршком Словенском комитету, прикупљајући средства за наоружање и опремање бугарских устаника. Шест година касније је дошао на место погибије брата и заједно са митрополитом Анфимом, бугарским егзархом, учествовао у преношењу његових посмртних остатака на гробље Раковичког манастира Свете Тројице. До суза га је дирнула одлука житеља новог села, насталог недалеко од места погибије Николаја Кирејева, да га назову Кирејево. Блажењејши Анфим је рекао како то речито сведочи да у Бугарској не заборављају нити могу заборавити оне који су проливали крв за њено ослобођење и благословио: „Памтите вечно Русију! Без Русије смо као риба без воде“. У читавој Бугарској су постале познате речи А.А. Кирејева крај гроба свог брата: „Ако опет неко почне да вас вређа и угњетава, наћи ће се исти такав Кирејев који ће вам доћи у помоћ“.
Олга Решетњикова, магистар историјских наука
