Методика стварања негативне представе о Србији у руском културном простору битно се разликује од методика уходаних у Северно-атлантским крајевима.
Не могу а да тим поводом не испричам карактеристичан виц који илуструје особености нашег менталитета:
Када је Путин објавио како ће „подавити по клоњама“, тим исказом су остали незадовољни сви, без изузетка. Либерали су вапили: „Где то има: председник обећава да ће „подавити по клоњама“!? Родољуби су незадовољно мрмљали: „Где то има: председник обећава да ће „подавити по клоњама“, а не дави?“
Зато у Русији чињеница разарања Вуковара током српско-хрватског рата и дизање хистерије око измишљених логора у Сребреници уопште не окреће људе против Србије. Не даје резултат ни малограђанска аргументација: „Док су се товили под Титом нисмо им били потребни, а кад им је догорело до ноката, почеше да се братиме“.
Зато су рускофонски србофоби, чија су „циљна група“ они који себе искрено сматрају руским родољубима, исфабриковали беспрекорни манипулативни модел: „контекст одређује тумачење“.
* * *
Ретко ко се међу руским родољубима није замислио над питањем: „А шта би било да Русија није везала своју судбину са Француском? Јер, управо је сукоб са Немачком и довео до катастрофе Првог светског рата која је и упропастила нашу државу…
А заправо су за све они криви…“
И сместа се одабиру одговарајући виновници за оцрњивање. Такав „виновник“ је могао бити св. цар Николај, сада се за виновника одређују Србија и словенофили који су наводно пре сто година давали тон руском јавном мнењу и гурнули државу у катастрофалан рат са Немачком. Бушков је одабрао контекст са сигурним згодитком.
Први светски рат је био један од основних видних узрока слома царске Русије. Непосредан повод за улазак Русије у рат била је заштита Србије од аустријске агресије. Из тога што је Русија узела Србију у одбрану, Бушков извлачи закључак како је управо Србија упропастила Русију. Тачније, он иде даље. Ток његовог размишљања је следећи: Русија се уплела у рат против Немачке не толико зато што су је подстрекивали нови савезници - Енглеска и Француска, нити зато што су у Немачкој тон давали „јастреби“, већ управо зато што је у Русији надвладала словенофилска идеологија која је друштво заслепела илузијом „крста над св. Софијом“ и илузијом „обједињавања Словена у утицајној сфери Русије“.
Управо је превласт словенофилске идеологије у руском друштву по Бушкову не само допринела прекиду традиционално пријатељских односа између Русије и Немачке, већ је и довела до сукоба кобног по обе монархије.
* * *
Вероватно је покушај оспоравања књижевника у моди сличан борби против ветрењача - снаге и времена се троши поприлично, а корист од учињеног је врло сумњива. Јер, већина поштовалаца бушковљевог дара тешко да ће имати прилику (па чак и жељу) за упознавање са замеркама. Али, ствар је у томе што сада из пера писца Александра Бушкова не излази псеудоисторијско хулиганство, већ спретна манипулација с уграђивањем истинитих чињеница у лукаво организовани конктекст.
Како је говорио Гумиљов: „примат концепције над чињеницом“…
Књига „Распутин. Пуцњи из прошлости“ 1 написана је за Бушкова обичним тоном, сасвим достојним трамвајског неотесанца и обилује како противречностима тако и отвореном пристрасношћу.
У поглављу посвећеном надвладавању идеологије словенофилства у Русији у другој половини XIX века („Варљива драж илузија“) противречности штоно кажу вапију.
На пример, на стр. 51 аутор пише:
1. „Постојале су још две релативно безазлене струје: западњаци и словенофили…“
2. Све у свему, и једне и друге смело можемо сматрати тихим градским лудацима, и ништа више од тога…“
3. „Ни једни ни други све у свему нису имали иоле приметнији утицај на живот земље, на њену политику, привреду, културу…“
Већ на стр. 67-68 се тврди сасвим супротно:
1. „Означени панслависти, исти су и словенофили, створили су прилично складну, добро разрађену теорију о обједињавању свих словенских народа под врховном командом и покровитељством Русије…“
2. „Најтужније је што то није била вежба шачице маргиналаца, већ моћан и у Русији врло популаран покрет, представљен јако познатим именима…“
3. „Мало-помало се уобличила теорија која је потом Русији донела гомилу невоља и незгода…“
А на стр. 71 аутор своди рачуне делатности „тихих градских лудака“ који „нису имали иоле приметнији утицај на живот земље“:
„Понављам, све то је било крајње озбиљно. Идеја панславизма је у кратком року стекла мноштво присталица - и не само међу мислиоцима у цивилу, већ и међу војним лицима, па и оним с вишим чиновима…“
* * *
Живописно приказавши злослутно кретање панславизма, Бушков по свим правилима манипуланта почиње да ваја фантома коме сам додељује карикатуралне црте.
Поглавље „Водич кроз „братске земље“ по замисли манипуланта треба да реши два задатка:
1. Да покаже потпуну неодрживост панславизма.
2. Да створи галерију љупких портрета у светлу којих ће Србија изгледати чак не као карикатура већ као чудовиште.
У том поглављу Бушков више и не покушава да изгледа објективно.
„Историчар“ је одлучио да не пуни главу читаоцу прегледом историје узајамних односа балканских народа 2. Уместо тога, он читаоцу фамилијарно поверава сопствене симпатије. При томе „добри“ испадају сви, без изузетка, историјски супарници Србије:
Стр. 123. „Будући да су реалисти, Албанци ни о каквој некаквој Великој Албанији нису ни зуцнули, што их карактерише с најбоље стране - људи су трезвено процењивали сопствену снагу, а то није свакоме дато“.
А ево шта пише на стр. 121 поводом босанских муслимана: „Уопште, народ је био врашки хладнокрван. Прво су без имало роптања живели у саставу Отоманске империје, а кад су изнебуха доспели под власт аустријске круне, слегнули су раменима и прихватили промене с олимпијским спокојством.
Поштено признајем: од свих балканских народа управо Босанци изазивају у мени отворену симпатију…“
А ово је већ поводом антисрпског геноцида Хрвата, од кога су се згрозили не само италијански фашисти него и немачки нацисти:
„Наравно, усташе су умногоме претерале, покаткад приређујући прави покољ, и нема им оправдања - али се ипак не сме заборављати да се мржња према Србима није родила из ничега…“ (стр. 159).
Даље ми се не само да цитирам него чак и да више додирујем рукама странице Бушковљеве књижице никако неће, тим пре што је свакоме разумљива „информативна вредност“ и „објективност“ његовог текста.
Преостаје само да додам како то поглавље емотивно припрема читаоца за поглавље „Кратак курс вампирологије, или популарна историја Србије“.
* * *
Ту главу нећемо претресати, назив сам за себе говори. Текст није просто јако лажљив, већ је намерно написан немарно. Час се датум за два века не поклапа, час се уместо аустријских појављују „аустралијски Срби“. Вероватно је по пишчевој замисли „тако више у фазону“.
„Љубитељ фазона“ из петних жила покушава да изазове емоцију: „гле само, људи, због каквих ништавних неваљалаца се посвађасмо са Немцима и уплетосмо у рат што нам упропасти империју!!“
Контекст одређује тумачење. На почетку књиге аутор кривицу због сукоба са Немачком приписује управо Србима (тачније, руским панславистима заслепљеним илузијама „крста над Софијом“, а сада је живописно приказао разноврсне наказности те нације ради које се наводно Русија и посвађала са Немачком). Слика оцрњивања је аутору кримића испала толико јарко, да по пишчевој замисли већ не само од панславизма, већ и од уваровске тријаде не треба да преостане ни камен на камену.
Аутор као да пуца у Србе који сносе главну тежину кривице за увлачење Русије у рат са Немачком, али заправо мету представља идеја Православља-Самодржавности-Народности! Па наравно! Јер, управо са Православљем се морају асоцирати „илузије Крста над св. Софијом“! Управо са Народношћу се мора асоцирати заношење „илузијама панславизма“! Управо инструмент Самодржавља није омогућио „трезвеним политичарима“ да мудро управљају бродом државности и не дозволе да их уплету у пустоловину…
Ето куда, по нама, циља Бушков својом новом књигом.
* * *
А шта ћемо ми?
И даље ћемо у рукама стискати књиге Хомјакова, Данилевског и Леонтјева, како бисмо их обрушавали на главе далеких потомака Херцена и Компаније?
Или ћемо их ипак отворити. И сазнати како се у принципу, првобитно суштина онога што је дефинисано као „словенофилство“ уопште није састојала у панславизму, већ у, авај, неуспешном покушају да се поново осмисли и органски спроведе идеја Трећег Рима. Говорећи о неуспешном покушају одговора на изазове либерализма, имамо у виду то да су од времена словенофила па све до дан-данас широко раширене грешке у схватању руске идеје - попут уздизања у идола било племена, било државе. Тако руски словенофили од времена Достојевског па до данас, авај, нису нашли за сходно да се подробно снађу у реалијама међусловенских односа. И озбиљна проницљива славистика би нам помогла да стекнемо тако важну врлину као што је отрежњење.
А покушај заштите начела државе, као што је познато, није довео до политике органског конзервативизма, већ до политике конзервације појединих спољних облика.
* * *
То што људи који себе сматрају родољубима недовољно схватају, а каткад и уопште не познају суштину идеологије грешком означене као „словенофилство“ доводи до тога да остајемо беспомоћни против спретних манипулација.
Циљ руског одговора претњи васељенског свеопштег мешања није у томе да прегазимо територије Источне Римске империје и њене житеље натерамо да пију квас уместо коле, већ у томе да држава по могућству одржава такву друштвену климу у којој би се човек руководио управо таквом мотивацијом понашања која би била плод хришћанског схватања како смисла, тако и начина живота.
* * *
Што се пак тиче србофоба, најбољи одговор на те, авај, традиционалне испаде може постати озбиљно промишљање сложених епизода руско-српских међусобних односа.
Свачега је бивало међу нашим државама. И Русија је изневеравала Србију, и Србија је подметала Русији. То је било. То треба памтити.
Али не треба заборављати ни то да у садашњој Европи нема ниједног народа који би се према нама односио с искреном симпатијом. Изузев Срба.
Зборник „Демократија и Саборност“
(издао Институт за политичке студије у Београду)
