Водило нас срце!
Изборили смо се, након жестоке борбе, да се поврате пређашњи називи наших школа, установа. Да нам деца у Дрвару уче ћирилицу, да стасавају духовно, образовно, интелектуално - каже Мира Лукач
Срби из Дрвара, после десет година, више се не могу назвати повратницима. Они су много више од тога. Величанствени су пример како се храброшћу и упорношћу остварују снови. А њихов сан прогнанички, после злогласне „Олује” Туђманове солдатеске, био је да се врате у родни крај. Сви! И јединствени су по томе! На путу повратка у град на трумеђи Босне, Лике и Далмације водила их је велика жеља. И нада. У годинама избеглиштва, расејани у туђини, са чежњом и поносом причали су о предивном Мартин Броду, убеђивали све- да је то најлепши водопад на свету, где цветају дивље орхидеје заносног мириса, где столује древни манастир од сидре Рмањ из времена Николе Алтомановића, који зрачи огромном духовном снагом. И веровали смо им!!
Шта рећи о људима, о граду који је зналачки прославио сваку годину повратка, а пре тога не казати- од њих се учи ! И то животним, пре свега, националним лекцијама. За овдашње прилике- лудила српске свеопште неслоге- они су, опет, изузетак! Јер није важно, ко си, шта си- важно је да волиш...њихов Дрвар!
У походе српској престоници дошло је њих педесетак културних емисара на челу са Миром Лукач, некада чувеним југословенским, познатим европским етнокореологом и кореографом и дугогодишњим председником КУД-а „Дрвар”. Речју- личност која је више од три деценије стожер културног-друштвеног живота у Дрвару. Била и остала. И данас окупља, пише књиге, организује, везује и повезује људе, градове и државе! Млади су јој, вели, највећа брига и љубав.
Са друге стране, овде, у престоници за „своје ближње” све су припремили и организовали њихови Дрварчани, Крајишници, под будним оком др Никице Грубора, председника Удружења Дрварчана у Београду. Човека који ни једног момента не заборавља на завичај.То, наравно, показује делима. Доктор Грубор је млад, али врло познат, цењен и успешан хирург у Србији, Београду.Од своје лекарске каријере не прави помпу, али када му поменете Дрвар, очи заблистају и прича зажубори. Као поток! Са две смо изузетне личности које се истински дају свом народу у Крајини. И од њих двоје се учи!
Дрварчани би и чешће долазили и престоницу, али новац!! Ту је онда др Грубор, који не мирује док им све финансијски не обезбеди. Онолико колико може. Да дођу, да се сретну, сви буду заједно. А растанак- је најтежи!
Импресивно је било недавно у велокој сали „Језера” на Ади.Од фасцинантног декора, који је одједном попримио контуре озбиљне елегантне сцене, до људи познатих, и оних других.Утисак је да је њима неважна титула-већ-критеријум-шта можеш да учиниш за свој род!
Мира Лукач, аутор бројних књига из области културног живота, традиције, етнологије, није непозната нашој широј јавности. Могла је да живи било где на свету, али магична је ствар -родољубље! Откако се прикључила првим повратницима, пре десет година, чуда чини да сабере младост у Дрвару. Да их организује, да се не осипају, да пишу, уче на матерњем, ћириличном писму, ту у Дрвару, или у 10-том Ф БиХ кантону, што је сада њихова званична геополитичка лична карта.
Мира Лукач, мало уморна од 12- часовног путовања, али дух и воља су челични.
– У Дрвару је преко 10 хиљада Срба, и то, наравно охрабрује. Вратила се огромна већина, а они који се пустили корење у другим градовима Србије, и целог света- помажу, колико могу. Као да на тај начин враћају свој дуг Дрвару. Пре несрећног рата, који је порушио и наш град, живело је око 18 хиљада српског становништва, већинског. Захваљујући донацијама у завршној фази је реновирање нашег Дома културе, или како га зовемо Радничког дома, импозантног здања . Био је скоро уништен у рату. А сада, као пре, краси град.То вам кажем, јер знам колико је битно очувати духовност, традицију и културу на западно крајишком простору. Поштујемо и туђе стваралаштво, то је у духу нашег народа. Формирали смо етно-радионице које професионално раде, основали етно-певачке групе, нашу песму проносе светом, ту су ликовне колоније...и да не набрајам. Рат је, нажалост, отргао велики број младих. Примера ради, у КУД-у „Дрвар” некада је било преко 500 младих, а данас је око 200 младића и девојака. А град Дрвар чини много , даје велики допринос култури БиХ- каже Мира Лукач, говорећи о животу, борби за достојанствен опстанак.
Били сте у првој повратничкој „колони”. Шта сте прво урадили за свој град?
– Латила сам се озбиљног посла. Човек , ваљда, у таквим околностима добије огромну снагу, крила. На своме је- после непроспаваних дана, месеци, година избеличког живота. Никада никоме то не бих пожелела.Требало је све обнављати. На нашу иницијативу формиран је Савез културно-уметничких друштава БиХ. Била сам тада, пре пет година, председник Управног одбора. И кренули смо од почетка. Поносна сам на мој Дрварчане, јер свака добра, племенита иницијатива роди се баш у Дрвару. Грабили смо крупним корацима. Звали друге градове, повезивали се. Поново су успостављене немилосрдно прекинуте танане нити културе.Сада сам председник Скупштине Савеза КУД-ова БиХ и знам колико је драгоцено путовати, наступати, представљати у свету, Европи, свој народ, нашу Крајину. За то је потребна универзална ширина. Изборили смо се за очување аутентичности наше музике, песме, игре, ношње. Ништа код нас није аматерско, иако нас тако неки зову. Након жестоке борбе, повратили смо пређашње називе наших школа, установа. Да нам деца уче ћирилицу, знају ко су српски ствараоци. Да духовно, образовно, интелектуално - не закржљају.
Сећате се дана страшних августовских српских погрома - „Олује”!!
– Никада се ти дани не могу заборавити. Знате, када човек све то прегрми, и буде сведок патње, прогона, свог народа, поистовети се са сваком судбином, све преживљава. Боли ме погибија сваког човека. О младости отетој да не говорим. Раздире ме помисао да су многи отишли заувек.Сећам се, ми смо тих језивих августовских дана били на турнеји по Војводини. Дрвар-у Војводини! Ни слутили нисмо да ће за само 24 сата наше судбине бити другачије, и да ће се заиста Дрвар великим делом не песмом, него нашом националном несрећом, преместити у Војводину. Са мном је тада било преко 150 младића и девојака, средњошколаца, студената, деце основаца. Беснела је „Олуја” Крајином.Требало је децу сачувати, помоћи им да преброде први шок. Била су ужаснута. Далеко од домова, свесна да не могу да се врате, а не знају где су им родитељи, браћа, сестре. Морала сам да мислим на њих. Мој син, снаха и унуче, срећом били су на безбедном.Уз помоћ Кикинде, тадашњег градоначелника Рајка Поповића- спасили смо децу. Да Кикинда више ништа није урадила од тада - у нашем срцима остаће угравирана, јер су нам помогли онда када је било најтеже. Тражили смо муњевито сигуран смештај, неку породицу, за свако дете. Страшно је било гледати их онако малене, младе, а очајне, од плакања натечених капака. Беспомоћне! Убрзо сам успоставила контакт са Црвеник крстом, у помоћ су прискочоле и кикиндске „Гусле”. Деца су тако проналазила своје породице. А били су развејани, од Кикнде, Новог Сада, Апатина, Банатског Великог Села, Крушевца, Београда... Нисам имала времена да мислим на себе.Успели смо да сачувано народне ношње, инструменте. Можда вама звучи смешно што у овој ужасној, причи о драми Дрварчана помињем инструменте. Али они су нам касније били све што смо имали!
Ви сте покушали да уђете у „нови” Дрвар, одмах после„Олује”.
– Онај ко о страху, опасности размишља никада се не покрене и ништа не оствари. Страх човеку сужава мисли, уништава креативност. Нисам о ризику ни размишљала.Мислила сам како да извучем све што је вредно за КУД, за Дом културе, за децу. Срећом, уз помоћ смелих много тога смо успели да отргнемо од пламена и уништавања. На мржњу, ми Дрварчани не реагујемо уобичајено, јер све дође на своје место. У ондашњим околностима нисам могла сама да опстанем. Вратила сам се у Банат и убрзо су ми АКУД „Гусле” понудиле посао кореографа, Такође и Банатско Велико село.
Кажете да је за Дрварчане други завичај Кикинда и Војводина.
– Кикинда је тада постала наш велики пријатељ. Наш други, нови дом. Живели смо животима прогнаних, али Банаћани су се трудили да нам надоместе изгубљено.То се не заборавља. Дрварчани пријатеље никада не заборављају, и када смо 2004. прослављали пет година повратка у госте смо позвали наше Кикинђане, уручили им награде, повеље, јер су били уз нас, онда када нам се рушио сав свет.Сада су то дивна вишегодишња пријатељства, рецимо са проф. др Спасојем Граховцем, Душаном Дејанцем, Рајком Поповићем и многим дивним људима. Тако ће остати, сигурна сам, до краја живота.
Поменули сте да спасени инструменти, уначке ношње су за вас биле много више?
– Невероватна је та спона. Можда записана у генима. Сви смо, ма где да смо боравили расејани, били у контакту.Чим гране касно пролеће, распуст, почињу окупљања. А Кикинда нам је била сабирни центар. Месецима пре турнеја, путовања, тражила сам новац да обезбедим деци заједничке дане посвећене Дрвару, далеко од завичаја. Ишла сам од фирме до фирме, обилазила установе, утицајне људе по Србији. Сналазила се! Деца су путовала по Србији, али и Европи. Певали смо и играли по дворанама Немачке, Пољске, тадашње Чехословачке, Аустрије, Румуније. Певали свом Дрвару, а публика је плака. Сећам се, на једном Фестивалу ЦИОФ-а, у срцу Пољске, више од 10 хиљада гледалаца и учесника из целог света- скандирали су: Србија! Србија! У знак солидарности, поштовања, тражили су да наш аутобус са децом уђе у срце огромног травнатог стадиона. Сви су нам скандирали. А ми смо плакали!То је узвишено осећање. Деци никада није била потребна никаквка генерална проба. Срца су им играла! Тако је било годинама, све док се нисмо вратили.
Наставили сте.
– Сада радимо озбиљне студије о изучавању, очувању аутентичности обичаја уначко дрварске долине. Има великих резултата. Прошле године у Француској на Међународном етно-фестивалу наша изворна певачка група освојила је прво место. Слично је где год да наступимо. Или награде нашу ношњу, или музику, или „Уначко коло”, које нас је одржало.
Кажете да у Дрвару, и поред велике беспарице, дишете пуним плућима.
– Свакога дан по један искорак напред. Тренутно уређујемо наш град. Да плени лепотом, као некада. Али проблем је велики, како да запослимо младе људе. Како да регулишемо на најбољи начин школство, здравство! Привреда замрла, сем дрвне индустрије. Има пуно младих брачних парова, који се вратио. Морамо да им помогнемо! Да сачувамо сваку породицу у завичају. Шта ће нам завичај, ако нам оду људи. Боримо се за сваког човека. Навешћу вам један пример: у нашој ОШ „Славко Родић” некада је било 1600 ученика, данас око 400 ђака. У рату су нам преименовали назив школе у ОШ „ Иван Мерц”, али смо се борили да се врати стари, наш назив школе. И успели! Од средњих- срећом добро функционишу Гимназија, економска, шумарска... Некада је преко 80 одсто свршених средњошколаца Дрвара, касније завршавало и студије. Данас , нажалост, није тако. Ми Срби који живимо у најзападнијој српској БиХ општини- просто смо од матице заборављени. Боримо се сами. Срећом, начелник општине је Србин, и председник Опшинског већа. Срби Дрвара дали су 10. Кантону ФБиХ пет способних министара. И председника Министарског већа. Али, и поред тих олакшавајућих околности, не могу да дају неки огроман допринос, нема новца.
–Ако ваш лист објави овај текст, људи прочитају, поготово они који треба да знају и одлучују, кад схвате да негде далеко постоји град Дрвар, Срби Дрварчани, неустрашиви горштаци, чувари националног идентитата и стуб, чињенице да опстајемо скоро без средстава , ваљда ће се и нас неко сетити! Јер, плашим се, ако нам из матице не стигне никаква финансијска помоћ, да ћемо престати да постојимо.Угасила би се институција стара скоро 9 деценија. Једино нам помажу Удружења Личана, Дрварчана.Чак нас нико из Србије не позива на фестивале, а ми опет зовемо, све из Србије у наш Дрвар. И дочекујемо. Дакле, затајила је са једне стране, та драгоцена нит, веза матице - са Србима на крајњем западу БиХ.То може да има тешке последице, за будућност. Морамо да знамо да нисмо сами.
Неколико дана боравка младих КУД-а „Дрвар” у Београду обезбедило је Удружење Дрварчана на челу да др Грубором.
– Још као студент Никица Грубор путовао је са нама, по турнејама, технички нам помагао. Он је човек привржен завичају. Као лекар неретко несебично помаже сиромашне, оболеле- наше Крајишнике. Захваљујући њему млади из Дрвара су стигли у престоницу. За њих је то догађај!. Уосталом, питајте др Грубора колико му значи родни крај!
Никица Грубор дочекује госте у „Језеру”, брине да сви имају места и да им је лепо.Сада су заједно, а то су, вели нам, најдрагоценији тренуци.
– Треба схватити да у Дрвару живе људи великог срца, а ја сам само један од њих. За мене су Дрвар, и манастир Рмањ на Мартин Броду, светионик културе, предачке традиције , духовности свих западних Срба. А како ће бродови да плове без свог светионика- објашњава нам др Грубор.
Ви сте на челу, пре три године, основаног Удружења, и импресивни су резултати.
– Скромним средствима покушавамо да помогнемо деци Дрвара, сиромашним породицама, манастиру Рмањ, спортским клубовима. Учестовали смо у припреми и промоцији монографије „Манастир Рмањ” у Централном клубу Војске Србије. Понекад помислим да је мученичка историја Рмња и историја нашег народа на тромећи, и на прелепом Унцу. Дрвар је у несрећним суровим ратним стихијама горео сваких педесет година, као и манастир Рмањ. Заједничком акцијом са представништвом Републике Српске у Београду и Домом здравља у Дрвару, из Женеве су допремљени болеснички кревети у вредности 78 хиљада франака, наши планови су зацртани. Не одустајемо.
Откуда толика пожртвованост у време када су људи опхрвани себичлуком, личним интересима?Много је оних који су давно заборавили радни крај.
– Увек кажем: „Ја сам Никица Грубор, син Марка и мајке Слободанке и све вредно што поседујем, дугујем њима”. Рођен сам у Дрвару и надам се, да ћу се под старе дане вратити у завичај, а до тада ћу часно радити свој лекарски посао . И док постојим чинићу све да помогнем завичају. Дрварчани су посебан сој, поносан, отресит, горштачки. Они су желели да се врате!И једини то учинили у огромном броју, незадрживо, попут реке – колективно. Зар вам то не говори колико је код свих њих изграђена висока свест о припадности свом роду, завичају, о солидарности. То је за понос и поштовање. И никога нису угњетавали, мада су били злостављани, истерани! Никаво зло нису чинили, само су наставили да граде порушено, да обнављају, да воле и да не заборављају- ко су!
Треба у овим тешким временима изаћи у сусрет Крајишницима, сада када их мало ко помаже.
– Због тога смо основали Клуб привредника. На тај начин смо обезбедили комплетне уџбенике и лектиру за све наше ученике. Деца треба да се школују, да читају и пишу ћирилицу. Кренули смо крупним корацима. Дрварчане никада не треба потцењивати, јер, ево једног занимљивог податка, Дрвар је свету, Србији, Београду уназад неколико генерација подарио преко 30 хиљада инжењера, научника, доктора наука, лекара, писаца, уметника, историчара, културних емисара, духовника. Они никада нису заборављали на слапове Унца. Мало је градова који су се тако одужили свом роду. Сада је дошло време да ми враћамо дуг завичају.
Засвира хармоника. И прекину разговор. Излази младић Богдан Пећанац (25). У уначкој је народној ношњи.
У пролазу нам казује: „Пишите! Са поносом носим ову народну ношњу, иако сам образован млад човек. Шта мислите са којим поносом то чине Дрварчани који се облаче и играју по свету у аутентичним ношњама свог завичаја, старим по стотину година? Играмо ми, и певамо, са нама и наши крајишки векови. Ако не знаш коме припадаш- ко си, онда, - ти ”?!
