Вјатичи су староруско племе које је живело у сливу реке Оке. Родоначелником Вјатича летопис сматра легендарног Вјатка: “А Вјатко сеђаше с родом својим на Оки, од њега се прозваше Вјатичи”.
Рани кургани (хумке) Вјатича са спаљеним лешевима познати су у горњем току Оке и Дона. Они садрже по неколико сахрањених чланова рода. Многобожачки погребни обред се одржао до XIV века. Многобројни омањи кургани (хумке) у којима су сахрањени Вјатичи датирани су XII-XIV в. Уз сахрањене мушкарце понекад се проналазе оруђа рада (нож, секира, стругало); у женским - српови и често обилни комплети украса. Поједини од њих представљају племенско обележје Вјатича: слепоочни прстенови са седам лопатица, решеткасто прстење и др. Земља Вјатича је била шумовита и мочварна. На југозападу су биле густе Бринске шуме сматране непроходним које су раздвајале Суздаљску земљу од Кијева. У то Залесје (област иза шуме) житељи Кијева нису путовали правим путем, кроз земље Вјатича, већ околним путем - преко горњег тока Дњепра и Волге. Не чуди што једна билина (руска епска народна песма, тј. оно што је некад било) сматра за подвиг Иље Муромца то што је први из Мурома стигао “правце” у Кијев.
Градишта Вјатича обично су се налазила на гребенима. Једном страном су излазила на реку, са друге две су се граничиле с долинама, јаругама или потоцима, док је четврту страну пресецао насип или ров. Пример такве градине откривен је приликом ископавања код села Спас на левој обали Оке. Градина се уздизала 15-18 метара над водоплавном долином. То је правоугаони гребен стрмих падина, нешто нагнуте површине. Централни део градине заузима горњи град површине 3 хиљаде квадратних метара окружен ровом дубине три метра и насипом висине 6 метара. Настамбе Вјатича су испрва биле округле, а у другој половини првог хиљадулећа н.е. - у облику правоугаоних земуница. У њима су биле камене пећи. Зидови земуница облагани су дрветом.
Главно занимање становништва је била земљорадња, у почетку крчевинска. Оруђа крчевинске земљорадње била су гвоздена секира, мотика и велики нож - косир. За затрпавање посејаног семења коришћена је дрљача - чворњача. Летина је скупљана гвозденим српом. Од житарица високе приносе је давало просо, а од гомољача - репа. У другој половини првог хиљадулећа н.е. крчевине замењује обрада земље. Главно оруђе постаје рало, испрва дрвено, а касније са гвозденим раоником. Привредни развој Вјатича се у поређењу са другим источнословенским племенима одвија полагано. То се објашњава тиме што су њихове земље смештене у крајини. До дванаестог века ту није било градова.
Вјатичи су у деветом веку заједно са другим словенским племенима плаћали данак Хазарима. У другој половини десетог века после похода кијевског кнеза Свјатослава 964. и 966. године против Бугара са Волге и Хазара Вјатичи су ослобођени хазарског јарма и ушли у састав Кијевске Русије. У једанаестом веку код њих почиње развој феудалних односа. Вјатичи су, премда и плаћајући данак кијевским кнежевима, дуго времена задржали своју посебност и више пута покушавали да се ослободе власти Кијева.
Кнез Владимир Всеволодович Мономах у списку својих крупних војних подухвата спомиње поход у земљу Вјатича на њиховог кнеза Ходоту и његовог сина.
На земљи Вјатича се у XI-XII веку појавио низ занатских градова - Москва, Колтеск, Дедослав, Неринск, Серенск и др. Вјатичи су у XI в. из горњег тока Оке стигли до ушћа реке Москве, скренули на северозапад и населили области доњег и средњег тока те реке.
Вјатичи су као и друга источнословенска племена све до краја једанаестог века били многобошци. Код њих је постојало многоженство.
Примање хришћанства код Вјатича повезује се са проповедничком делатношћу кијево-печерског свештеномученика из XII века Кукше.
У другој половини XII века земљу Вјатича су после унутрашњих раздора поделили суздаљски и черниговски кнежеви. Својим племенским именом су последњи пут у летопису названи 1197 г.
