Октобра 2009. године је на међународном сајму књига у Београду представљен српски превод романа Ј.Н. Вознесенске „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“. Уредница издавачког предузећа „Лепта Књига“, после посете Србији и разговора са преводиоцем Савом Росић, прича о судбини књиге на Балкану.
Роман Ј.Н. Вознесенске „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“ несумњиво проналази свог захвалног читаоца у Србији - и поред практично непостојеће рекламе и било какве комерцијалне промоције. Књига је издата захваљујући заједничком напору друштвеног омладинског православног покрета „Двери српске“ и изванредног преводиоца Саве Росић која је првобитно на сопствени ризик почела да преводи књигу. То јест, готово приватно. И поред тога се књига успешно продаје - успешно по српским појмовима, пошто се структура тржишта књига у тој земљи, благо речено, разликује од руских реалија. Јер, Србија је сасвим малена земља. Ако се окупе сви њени житељи, тешко да ће испасти и половина Москве! При томе многи живе по селима. А уз то је и ступањ незапослености јако висок! Али, тешко да би и у Русији роман могао наћи захвалнији аудиторијум него ту.
Прича Сава Росић, преводилац романа на српски језик: „Сви којима сам давала да читају „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“ били су обавезно одушевљени. „Касандра“ је књига која је у наше доба свима невероватно неопходна, то изјављујем сасвим озбиљно. И највећа ми је награда то што се она продаје, без обзира на све потешкоће и одсуство рекламе. Као и изречене оцене. После превода сам књигу дала на редиговање у манастир Враћевшницу, поготово да проверим тачност превода делова који се тичу Православља, боравка јунакиње у манастиру итд. Знате, у речницима из совјетског раздобља са таквим речима ствари лоше стоје… Дубоко се клањам сестри Агрипини за унете исправке; она ми је у последњој етапи много помогла. Одмах после тога сам изгубила везу са њом, и уз доста потешкоћа ми је успело да је поново пронађем - већ у другом манастиру. У међувремену је, после изласка „Касандре“, престала да буде обична монахиња, постала је игуманија, те више није сестра већ мати. Када сам сазнала у којој се обитељи сада налази, телефонирала и представила се, монахиња која је дигла слушалицу се јако обрадовала: „Јао, то сте ви превели „Касандрин пут“? Извандредно! Све смо, све у манастиру то читале! Каква изванредна књига!“ Ево још једног случаја. Једна моја познаница, зубарка, учинила ми је услугу за коју нисам знала како да јој се најлепше захвалим. Поклонила сам јој примерак „Касандре“, а она је примила поклон прилично хладно. Неколико дана касније сам је случајно срела на улици (она станује у суседству) и пришла ми је с речима: „Али зашто ми нисте одмах рекли да је то таква… таква… ТАКВА књига??!!!“
Прича Дарја Болотина, уредница издавачког предузећа „Лепта Књига“: „Путујући ове године кроз Србију, била сам чак зачуђена одушевљеном реакцијом на „Касандру“. Премда знам да су Срби уопште емотивни људи… Можда је за то заслужна и она огромна љубав и наклоност коју уопште осећају према свему руском.
Моја балканска маршрута је била сложена и кривудава: Београд, Косово, одатле сам планирала да на неколико дана одем на одмор у Црну Гору, а затим натраг у Београд, и одатле се авионом вратим кући. Преводилац „Касандре“ Сава Росић ми је припремила бесплатне примерке романа, од којих сам понела само један - за моју црногорску пријатељицу. Одмах ћу рећи да књига до ње није ни стигла, због чега нимало не жалим… Топлину и ширину српског гостопримства, поготово према Русима, врло је тешко описати, док је љубав косовских Срба чак уопште немогуће. Сасвим непознати људи - познаници познаника Саве Росић - примили су ме као рођену, и у сваком њиховом гесту, свакој речи се осећала дубока искреност - не учтивост, не наклоност, већ управо ватрена непатворена љубав. Стигла сам у косовско месташце Ораховац (половина насеља је српска, половина албанска; Срби су стиснути на јако малом простору) дубоко у ноћи. Чекали су ме Дејан и Јована Балошевић, обавештени телефонским позивом из Београда. Док смо седели за једноставним, али прекрасним столом, почели су да се, наравно, распитују: ко сам, чиме се бавим итд. Ја лоше говорим српски, али сам већ научила да водим разговор на ту тему, пошто је у Београду на таква питања уместо мене не једном одговарала Сава, и напамет сам научила њене одговоре. „Уредница православног издавачког предузећа“ је, свакако, била изванредна препорука у верујућој породици. Ни следеће питање: „А шта конкретно издајете?“ није било тешко чак ни за моје ограничено знање. „Свети оци“ на српском звуче отприлике исто као и на руском. Али кад су чули речи „православна епска фантастика“, у очима мојих добрих домаћина плануше истовремено збуњеност, усхићење и горуће занимање: „А како то?!“ Наравно да је „Касандрин пут“ - тако назив звучи у преводу - сместа извађен из кофера и свечано уручен Дејану и Јовани. Сутрадан ујутру се исти дијалог поновио, само што су моји саговорници били гости брачног пара Балошевић - монаси косовског манастира Зочиште на челу са својим игуманом о. Стефаном. Они су с таквом истинском знатижељом разгледали и прелиставали књигу, истржући је један другоме из руку, да сам се чак уплашила да је не покидају…
Ради таквих тренутака вреди живети: схваташ да напори многих људи - пре свега, списатељице Јулије Николајевне Вознесенске, наше главне уреднице Олге Голосове, преводиоца Саве Росић, свих који су штампали књигу на руском и српском, па и моји скромни уреднички напори - нису узалудни, већ јако потребни људима. Сем тога, пре путовања на Косово сам сматрала да су књиге попут „Касандре“ неопходне само неоцрковљеним читаоцима или онима који тек почињу пут ка Цркви. Али, видевши живу реакцију игумана Стефана и братије, као и дубоко верујућих, одавно оцрковљених мојих гостољубивих домаћина, схватила сам да су такве књиге потребне свима. Косовским Србима - као и свим православцима који живе у наше доба апостасије - књиге Јулије Николајевне пружају наду: да свет још није толико лош и невесео како се каткад учини, да други људи, наши ближњи који засад још нису чили Божји позив, још увек могу да га чују посредством таквих дела, да се одазову, спасу се… „Касандра“ пружа и уверење у то да ми, православци, нисмо усамљени. Да ми, Руси, имамо браћу Србе, а они са своје стране имају нас, ми смо јединствени по вери и говоримо тако сличним језицима да се најчешће међусобно разумемо и без превода. Премда би поједине речи вредело из српског језика преузети у руски. Једна од њих је „ходочашће“. У српском језику две речи одговарају руском „паломничество“: „поклоништво“ (из општесловенског „поклонничество“ одакле води порекло и руска реч), и „ходочашће“ - „ходити да се укаже част“ (светињи). Управо ту реч сам употребљавала када би ме упитали зашто сам кренула на Косово. А употребила ју је и Сава Росић у започетом преводу наставка „Касандре“ - „Ланселотово ходочашће“. У српском језику има таквих открића - својеврсних блесака који откривају основни смисао чак и боље него у оригиналу. Стручњаци удружења „Двери српске“ су приликом припреме корица српског издања „Касандре“ затражили дозволу да пун назив романа („Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“) напишу на насловној страници, а да на корицама великим словима ставе само први део наслова - „Касандрин пут“. А наслов другог романа на српском звучи „Ланселотово ходочашће“. Испао је сасвим лаконски и дубоки редослед…“
Прича Сава Росић: „Та реч („ходочашће“, „ходочасник“) је била једна од ретких где нисам прихватила исправку. Монахиња Агрипина, која ме је проверавала, исправила је реч „ходочасник“ на „поклоник“. А ја сам пре штампе вратила своју варијанту - више је волим. Сем тога, чини ми се да она боље одражава дубинску суштину поклоништва као духовне појаве: „поћи (некуд) да се ода почаст (светињама)“. Друго такво место је било у епизоди пребацивања ухапшене Касандре на затворско острво, где она друге затворенике учи молитви „Оче наш“. У Српској Православној Цркви се сада богослужење углавном одвија на националном језику и исто тако се чита „Оче наш“. У молитвеницима је исто на српском. Али, као прво, Касандра је непобитно очитала по руској традицији - на црквенословенском, а, као друго, ако се молитва наведе на српском, неће бити јасна реплика једног лица: „речи у молитви су некако чудне, канда су наше, а звуче необично…“ А црквенословенски је, било за нас, било за Русе, управо такав - канда је све разумљиво, канда је наш, а звучи необично. Сада размишљам о проблему: како да преведем оно што говори Србин - лице из књиге „Ланселотово ходочашће“. У руском тексту он натуца руски, и то је природно, али Србин у српском преводу не може натуцати српски!.. Вероватно ће и ту црквенословенски морати да прискочи у помоћ. У сваком случају, Јулија Николајевна Вознесенска је ту идеју одобрила. А она монахиња која је редиговала „Касандрин пут…“ сада завршава читање превода књиге „Моје посмртне пустоловине“, и опет се надам њеним драгоценим саветима.
Извор: http://www.lepta-kniga.ru/ncd-0-1-614/news.html
