Упадљив спој бројки у календарском датуму - „10.10.10.“ сада ће се изгледа задуго урезати у памћење свих оних које нису оставили равнодушним београдски догађаји од 10. октобра 2010. године. Без сваког преувеличавања се може рећи како је тог дана српска престоница постала позорница народног устанка.
У сваком устанку постоји свој „субјекат“ и „објекат“ - увек неко устаје против неког. У разматраном случају је ситуација јединствена по особеностима свог „објекта“: гневном народу су биле супротстављене не просто садашње структуре власти (како је предвиђено класиком жанра), већ сасвим изненађујући хибрид власти са заједницом такозваних сексуалних мањина, опседнутих идејом нужности одржавања „геј-параде“ у Србији.
Већ је не једном било покушаја да Београдом прођу поворке изопачењака. Реакција српског друштва на то је била непромењено изразито негативна, и зато су сви покушаји били безуспешни. Сасвим је очита чињеница да идеју јавних поворки содомита не подржава претежна већина српског становништва и у њу не треба нимало сумњати. Уз то се одбојност изражава у облику активног протеста чак до спремности за супротстављање силом и уличне борбе. Претходни покушаји одржавања „параде“ су се непромењено завршавали масовним уличним протестима и нередима који су често прелазили у насиље и тучњаве. Већ у јесен 2009. године се у устима хиљада људи није чула пасивна фраза „ми не одобравамо“, већ беспоговорно-радикална „ми нећемо дозволити“. Људи су били спремни не само да на речима изразе своје неслагање, него и да непосредно учествују у принудном спречавању покушаја содомита да прођу улицама престонице. Тако је 2009. године покушај одржавања поворке содомита у Београду био онемогућен зато што је број грађана спремних да разјуре изопачењаке неколико пута премашивао број полицајаца предвиђених за обезбеђење поворке. И поред упорне намере власти да демонстрира Европи своја достигнућа у ствари борбе са хомофобијом, „параду“ су морали опозвати. Тада је покрет „Косовски фронт“ истакао да је
„државна власт републике Србије рекла содомитима „да“. Али се с тиме није сложило само српско друштво - оно је дигло глас и рекло „не“. И држава је то морала узети у обзир“ -
http://www.srpska.ru/article.php?nid=12564
Могло се очекивати да ће поука извучена из такве ситуације приморати власти Србије да одустану од понављања сличних покушаја убудуће. Испоставило се да није.
У лето 2010. године је поново званично објављено како се на јесен спрема „геј парада“. Овог пута је Тадићев режим намеравао да по сваку цену оствари замишљено. Одлучено је да се отпор друштва силом сузбије…
…Овде би требало направити паузу у хронолошком излагању и замислити се о питању чиме се објашњава манијачка упорност садашњих власти Србије у њиховом стремљењу да „усреће“ своје суграђане посматрањем параде изопачењака.
Зашто су уопште икоме потребне „геј-параде“? На то питање се може дати одговор и у целини - уопште за савремено друштво и свет, и посебно, примењиво на данашњу Србију. Не улазећи у разматрање питања треба ли она самим „гејевима“, истичемо оно главно. Пре свега је несумњиво да је „геј-парада“ - символ. Символ некакве победе, пошто сам термин „парада“ сви уобичајено схватају као победничку поворку војске која је победила непријатеља. И ако је московска парада 1945. године била символ победе СССР над хитлеровском Немачком, онда и парада „сексуалних мањина“ улицама престонице символизује победу те мањине над… „сексуалном већином“ исте те земље, то јест над свим нормалним људима. Једино можда недостаје тријумфално бацање застава пред подножје некаквог „споменика незнаном хомосексуалцу“. Премда ово последње више није толико далеко од стварности: како јавна гласила саопштавају, 2009. године су „београдски“ содомити планирали спаљивање државне заставе Србије у знак „протеста против ограничавања права сексуалних мањина“.
„Геј-парада“ као символ тријумфа содомита - то је један од светих атрибута идеологије либерализма која данас полаже право на глобалну светску превласт. Већина земаља западног света је, уз демагошку реторику о „одсуству владајуће идеологије“, већ одавно подлегла диктату норми исте те идеологије. Једну од таквих норми представља безуслован захтев за „подједнака права“ полних изопачењака и нормалних људи (у пракси се тај постулат обавезно претвара у очити приоритет првих над другима).
Либерализам с победничким содомитима неминовно улази у противречност с још увек незаборављеним традиционалним (тачније, јединим и природним) моралом који вуче порекло из хришћанства. У западним земљама је тај проблем већином већ решен: хришћанство је тамо одавно осиромашено у нешто бесадржајно и не игра пресудну улогу, „традиционални морал“ се у случају сукоба с либералним „вредностима“ жигоше као реликт мрачне прошлости и званично се прогони. Током последњих неколико десетлећа се у западном свету, без преувеличавања, одиграла права правцата културна револуција. Тај свет је почео да представља простор унутар кога социјалне односе регулишу норме нове либералне религије. И свакој земљи, сваком друштву које пожели да уђе у западни свет поставља се строг услов усклађености с тим нормама.
Земље у којима још увек претежу традиционалне вредности, међу којима је и Србија, таквим критеријумима очито не одговарају. Шта да се у том случају ради?
Познати амерички писац и друштвени радник, верујући католик Патрик Бјукенен у својој књизи „Смрт Запада“ описује процес тоњења своје земље и читавог западног света у провалију „нове религије“. Бјукенен тај процес назива револуцијом која народе неминовно доводи до губитка идентитета, изопачавања и изумирања. Противречност између нових и традиционалних вредности Бјукенен јасно назива „сукобом вера“ и истиче:
„катехизис револуције учи да је хомосексуалност - врлина, нипошто грех, и да су људи који се према хомосексуалцима и лезбијкама односе с неодобравањем - конзервативци које се мора поново учити“.
Потпуно у складу с тим катехизисом председник Србије Б. Тадић и његова влада су одлучили како Србе треба поново учити. Ако су српски народ и „геј-парада“ неспојиви - значи треба озбиљно порадити на истом том народу. У својству средстава обраде и поновног учења истурено је 5.000 полицајаца са гуменим пендрецима и сузавцем.
„Неправилан“ народ се са своје стране припремио да пружи отпор таквом „поновном учењу“.
Све у свему, и много пре октобра 2010. године је Тадићев владајући режим у Србији пружао небројено мноштво повода за излив народног гнева. Међутим, управо проглашавање „геј-параде“ за нову моралну врлину постало је онај повод који је у протест на улице Београда извео хиљаде људи. Тадић спроводи управо ту револуцију која растаче Запад, о којој пише П. Бјукенен. Српски народ јој се противио пошто је, како је у свом прошлогодишњем обраћању истакао „Косовски фронт“,
„поворка ликујућих колона содомита на улицама Београда - символ духовног (а упоредо с тим и политичког) срозавања српске престонице. Прихватање таквих појава као норме - обележје је духовне смрти друштва“.
Српско друштво је поново доказало да је духовно као и пре „живље од свих живих“. И одговорило Тадићу београдским устанком 10.10.10.
Хроника догађаја
Учесници „геј-параде“ - гомила месних и придошлих изопачењака с дугиним заставама и ружичастим значкама - почела је да се окупља око 10 сати ујутру (време је овде и даље у тексту - београдско) у парку „Мањеж“. Међу содомитима су примећени представници српске владе и низ месних политичара, шеф представништва Европске комисије у Србији Венсен Дежер, шеф мисије ОЕБС Димитриос Кипреос, амбасадор САД у Београду Мери Ворлик. Место окупљања је опкољено раније невиђеним бројем полиције. Над средиштем Београда су кружили хеликоптери, све улице око парка, од Вишеградске до краља Александра су затворене. У улици Краља Милана су примећени коњичка полиција и јединице са псима. Појачано присуство полиције и жандармерије је било приметно и на границама дела града затвореног за саобраћај. Пред хотелом „Москва“ се постројило неколико десетина џипова жандармерије, полиција је проверавала документа свима који по њеном мишљењу могу ометати одржавање параде. Сви прилази улици Краља Милана у средишту града са стране Славије су били блокирани. Полицијски кордони су се сместили између зграде старе Скупштине Србије и резиденције председника, као и у парку крај тих зграда.
Подсећамо да је у заштиту содомске параде владајућа клика извела између пет и шест хиљада полицајаца, хеликоптере, различиту технику и специјална средства. Такође су, како је представницима „Косовског Фронта“ саопштено у амбасади Србије у 13:30 по московском времену, у борбену готовост биле доведене јединице војске. Уистину је „геј-парада“ представљала нешто непобитно свето за Тадићев режим! Још ниједан јавни скуп у Србији није био удостојен таквих мера заштите.
Приметићемо и следеће: још пре почетка „параде“ је одмах постало јасно да ће тај скуп бити „затворен“, и током саме поворке и на „празнику“ у Студентском културном центру нико неће моћи да му се придружи. То је важна појединост, без обзира на добијену легализацију и подршку власти, никако се не може рећи да су се изопачењаци осећали као газде у граду. Напротив, град изван полицијских кордона је содомитима уливао ужас; „победници“ су подсећали на злосрећне окупаторе окружене партизанском војском. „Гејеви“ су били принуђени да прођу у поворци не по граду, већ унутар ограђеног обора, а у случају да он буде пробијен није их ништа добро очекивало.
Новинарима је после низа провера дозвољено да уђу у парк „Мањеж“ нешто после 10 сати.
…Противници „параде“ су се усредсредили у разним деловима Београда у скупинама од неколико десетина до неколико стотина људи. Они су почев од 10 сати покушавали да се пробију кроз полицијске кордоне и приближе месту окупљања содомита.
Највеће занимање изазива питање састава снага противника „геј-параде“. И поред тога што је на основу постојећих саопштења тешко склопити потпуну слику, јасно се показује да су се масовни наступи дешавали у читавом средишту града; демонстранти су јуришали на полицијске кордоне који су запречавали пролаз до гомиле изопачењака, појављујући се у разним улицама час спреда, час отпозади. При томе се истиче високи степен организованости и збијености дејстава учесника протеста уз фактичко одсуство координационог центра.
Дејства демонстраната по свом карактеру не подсећају на спонтан хаотичан наступ, већ на широк и моћан устанак који се излио у вишечасовни улични рат. Како је тачно истакао координатор „Руског Образа“ И. Горјачев,
„последњих година се током уличних нереда у Београду - када су испоручивали Радована Караџића, када је Косово проглашавало независност, на прошлогодишњој геј-паради - све чешће чује позив „Устанак!“ који упућује на први и други Српски устанак почетком 19. века, када је Србима после дуге и крваве борбе успело да изборе аутономију, а потом и независност од Отоманске империје. Може се рећи да је нови „Устанак“ почео 10.10.2010.“
Тако је у одговор на „геј-параду“, одобрену од Тадићевог режима, у Београду букнуо Устанак.
Тешко је рећи тачан број устаника који су непосредно дејствовали на улицама. Догађаји претходног дана говоре да протест носи изузетно масован карактер: 9. октобра је на демонстрацију која изражава неприхватање планиране поворке содомита изашло преко 25.000 људи. По свему судећи, сутрадан није изашао исти број да разјури изопачењаке (ипак се не може од свих захтевати да учествују у сукобима с наоружаним полицајцима), али је то ипак био врло значајан део, већином млади мушкарци. Изгледа да их је било отприлике исто колико и њима супротстављених службеника структура силе.
…Око пола једанаест је скупина од стотину устаника покушала да пробије полицијски кордон на Славији; на полицију се обрушио град каменица, али је препрека како се испоставило била озбиљна, и нападачи су се после краћег сукоба повукли према Бирчаниновој улици. Али су се већ пет минута касније борбена дејства на Славији обновила: полиција је била принуђена да примени сузавац како би одбила напад скупине од око 250 људи која је покушавала да се пробије до учесника „геј-параде“. Неколико људи је приведено.
Ипак је већ у 10.45 кордон код Славије пробијен, сукоби полиције и устаника су избили крај зграде Скупштине, један полицајац је рањен. Противници параде су око 11 сати кренули ка Славији, приморавши полицију на повлачење.
…Нешто после 11 је полиција потиснула противнике „параде“ у улици Краља Милана. Борци полиције, налик на космонауте у својој опреми за растеривање демонстрација, у 10.30 на углу улица Драгослава Јовановића и Краља Милана, „без примене силе“ нису дозволили стотини младих људи да прођу. Устаници су обуставили навалу, стали испред два полицијска кордона који су затварали улицу Драгослава Јовановића и, како јављају агенције, почели да певају песме „с увредама упућеним како учесницима параде, тако и полицији“.
…Око 11.00 сати су противници „геј-параде“ почели да бацају каменице на жандармерију на Тргу Николе Пашића; жандарми су покушали да потисну устанике од зграде Дома Народне Скупштине Србије. Од стране Скупштине је жандармима стигло појачање, те су противници параде заустављени на углу Таковске улице и улице Кнеза Милоша. Тројица полицајаца су рањена.
Истовремено је педесетак устаника покушало да пробије кордоне полиције од стране Влајковићеве улице; полиција је нападаче потиснула ка Косовској улици. У 10:50 је скупина, која је порасла на готово 100 људи, разбила и запалила контејнере за смеће на раскрсници Дечанске улице и Теразијског тунела. Педесет људи са црквеном символиком и децом кренуло је ка Тргу Републике. Контејнери за смеће у улици Народних хероја су планули 10-15 минута касније. У 11:07 је кренуо нови талас сукоба с полицијом: у Макензијевој улици, на раскрсници Крушедолске улице и булевара Ослобођења, а такође булевара и Охридске улице. Неколико људи је настрадало. На асфалт су полетела стакла разбијених излога.
У 11:20 су запаљени контејнери на булевару Војводе Мишића, саобраћај кроз Теразијски тунел је сасвим затворен, као и у Устаничкој улици код хотела „Славија“.
Око пола 12 су настављени сукоби на Славији, крај Храма Св. Саве. Испрва потиснути од стране полиције у оближњи парк, демонстранти су засули „космонауте“ бакљама; сукоб је настављен поред Народне библиотеке Србије, устаници су прешли у противнапад, користећи против заштитника „параде“ плоче припремљене за пешачке стазе у парку. Двојица полицајаца су рањена.
У 11:25 је скупина младића покушала да блокира Пожешку улицу; истовремено је друга скупина блокирала улицу Лоле Рибара.
Време између пола дванаест и поднева било је врло несрећно за саобраћај: противници „геј-параде“ су у 11:35 на булевару Ослобођења полупали неколико службених аутомобила и аутобус, истовремено су слупани и запаљени полицијски аутомобили и аутобус у Охридској улици, а око 11:40 је разбијено приватно возило на Студентском тргу, у 11:53 - истоветан догађај у Блоку 44.
У пет до дванаест су демонстранти засули каменицама полицајце на раскрсници улица Краљице Наталије и Ломине.
Повремено су се у разним деловима града неочекивано појављивале нове скупине устаника и уливале у Устанак. У 11:50 је неколико десетина младих људи примећено како се окупља у дворишту школе „Гаврило Принцип“. Повећа скупина демонстраната се у 11:55 окупља на раскрсници улица 27. марта и Рузвелтове.
У 12:05 педесет људи креће ка средишту града улицом Краља Петра. Нешто касније је блокирана Крунска улица, нова скупина је њоме кренула ка средишту града, и ускоро напала полицију недалеко од седишта Демократске странке, неколико полицајаца је рањено. Недалеко од тог места је у 12:15 значајна скупина устаника јуришала на полицију у улици Пролетерских бригада. Истовремено су тролејбуси, који су стајали у Макензијевој улици због заустављеног саобраћаја, разбијени и постављени попреко на коловоз као барикаде. У 12:31 је нова скупина противника „геј-параде“ изашла на Булевар краља Александра од стране хотела „Метропол“ (вероватно су се дотле скривали у згради хотела). У 12:46 се још једна скупина сконцентрисала у парку крај Економског факултета.
Између поднева и једног сата Устанак у средишту престонице је и даље беснео, сукоби су настављени: на аутобуској станици „Зелени венац“ су противници „геј-параде“ засули полицију каменицама, скандирајући паролу „идите на Косово“. Натукница демонстраната је више него разумљива: власти су имале и људе и средства да силом заштите поворку изопачењака у Београду, док је покрајина Косово и Метохија срамотно предата Шиптарима, а Тадић даје изјаве којима фактички признаје независан статус покрајине. Испада да је за садашњу владу „геј-парада“ знатно вреднија од целовитости историјске територије и очувања православних светиња.
На Теразијама поред Игуманове палате поново је нападнута жандармерија. Полиција је применила шок-бомбе и потиснула нападаче ка Палати Албанији. Хитна помоћ је одвезла једног рањеног жандарма.
Противници „геј-параде“ су неколико минута касније јуришали на полицију у Каленићевој улици
…Приметићемо да се активност устаника толико изразито испољавала и поред тога што су њима супротстављене полицијске снаге биле очито „моћније“, будући да су специјално опремљене за уличне сукобе. Просто „оружје пролетаријата“ - каменице, плоче, бакље итд. - само у случају доброг поготка могу причинити озбиљну штету истренираном и специјално увежбаном погромашу одевеном у моћан оклоп, шлем и штитнике за ноге. Устаници су у поређењу са својим противницима били просто „голи“: нису имали никакав прибор способан да им заштити главе и тела од ударца пендреком или гуменог метка. У случају непосредног сукоба са „космонаутом“ наоружаним пендреком бејзбол-капа неће заштитити од потреса мозга, а лака јакна - од повреде унутрашњих органа, као што ни „респиратор“ купљен у најближој апотеци неће спасти очи и плућа од нагризајућег сузавца. Све то је врло добро схватао Тадићев тим, планирајући „геј-параду“ као једно од средстава реализације програма „преваспитавања“ српског народа у духу нових либералних вредности. Те вредности се најбоље „утувљују“ у свест „неправилног“ друштва помоћу пендрека и поткованих ципела полицијских погромаша. Изгледа да је таква методика по мишљењу садашњих власти најделотворнија за то да Србија достигне стандарде неопходне за улазак у ЕУ.
Може се рећи да се за заштиту своје свете краве - „геј параде“ Тадићев режим тог дана буквално борио на живот и смрт. Главни циљ, како су га неки видели, канда је постигнут: света крава је обором ограђеним хиљадама полицајаца прошетала без губитака по себе (за разлику од полицајаца). Ипак је то да се Срби нису покорили наметаној им изопаченој идеологији, да нису предали своју престоницу изопачењацима и њиховим покровитељима, да се град неколико сати фактички налазио у рукама устаника - то је видео читав свет. Реакција обичних Срба је била реакција здравог организма на вештачки споља унет вирус огавне трулежи. Обични Срби су се у очима свих нормалних људи света појавили као носиоци и браниоци здравих вредности. Али зато о садашњим властима Србије треба рећи сасвим супротно: показале су се као инородна клика, непријатељски настројена према сопственом народу, која покушава да друштву силом наметне идеологију и морал који су му туђи.
Зато не чуди што су српски грађани, не досегавши колоне содомита, свој гнев обрушили на тадићевске снагаторе. А као што је већ споменуто, убрзо после поднева се у домашају устаника обрео посебно омражен објекат: седиште владајуће Демократске странке у Крунској улици. Седиште је запаљено и растурено, устаници су упали унутра и потрудили се да изразе своју захвалност Борису Тадићу за његову бригу о народу. Нападнути су и ватрогасци који су покушали да гасе пожар у згради. Пожар је локализован око 1 сата поподне, када је у помоћ ватрогасцима приспела жандармерија. Петорица полицајаца су рањена.
После 1 сата поподне је дошло до већег сукоба између противника параде и полиције на Тргу Николе Пашића.
У 13:05 у Таковској улици поред зграде број 10 - окршај између неколико десетина полицајаца и стотине устаника. Полицији је убрзо стигло појачање. У 13:09 скупина противника „геј-параде“ је кренула Светогорском улицом ка Тргу Републике.
У 13:20 је непознато лице на скутеру засуло каменицама полицајца поред Дома омладине. Истовремено је омања скупина противника параде са мочугама кренула Нушићевом улицом према Дечанској улици. Неколико минута касније се сукобила са „космонаутима“ поред Чумићевог сокачета. Полиција је засута бакљама, каменицама, кантама за отпатке; полицајци су узвратили сузавцем.
У 13:45 је из позадине нападнут полицијски кордон на раскрсници улица Мајора Илића и Таковске.
Око 2 сата се гнев устаника обрушио на још два омражена објекта: седиште Социјалистичке партије Србије и „независан“ РТС. Зграда је засута камењем и запаљена, на седиште социјалиста је јуришало око двеста људи, а на згради про-тадићевског РТС су врата разбијена у парампарчад. Отприлике истовремено је велика скупина противника параде засула камењем и молотовљевим коктелима кордон полиције на углу Косовске и Таковске улице, а такође напала жандарме на углу Узун-Миркове улице и Краља Петра.
Отприлике од 13:55 до 14:20 је долазило до окршаја устаника са полицијом у близини француске амбасаде. Поприлична скупина фудбалских навијача је покушала да се пробије до амбасаде САД, тачних података о исходу тог покушаја нема. После 2 сата поподне је скупина од око 100 навијача прошла улицом Цара Душана ка средишту града, отприлике иста - преко Старог железничког моста. Спречавајући то, полиција је покушавала да запречи све прилазе средишту града, сасвим су затворене за саобраћај улице Цара Душана и Тадеуша Кошћушка, као и Стари железнички мост.
Отприлике око 14 сати је на почетку Кнез Михајлове улице дошло до новог сукоба. Два полицијска кордона, стојећи леђима једни према другима, нападнута су са две стране, од стране Призренске улице с једне стране, и од стране хотела „Москва“ с друге стране. Полиција је применила сузавац.
Демонстранти су у 14:32 разлупали полицијско возило у Херцеговачкој улици.
Око пола 3 је стигла вест како је устанак ипак „поткачио“ и толико јаросно чувану свету краву: учесник поворке содомита - држављанин Швајцарске - изјавио је полицији да је претучен. Изгледа да то није једини случај.
Негде око 3 поподне, када се шетња поворке изопачењака по ограђеном обору завршила, београдски устанак је почео да се полако смирује. У 14:50 је обновљен саобраћај у Крунској улици, отворен саобраћај у Макензијевој улици до Ресавске према Славији. У 15:00 је отворен Бранков мост и тунел, у 15:05 - улица Кнеза Милоша (истина, семафори нису радили). Градске службе су почеле да склањају барикаде и чисте смеће.
Међутим, у појединим деловима града је дух Устанка и даље пламтео. Како јављају агенције, полиција је у 14:57 засута каменицама на Теразијама, у Васиној улици поред пекаре „Тазе“ је плануо још један контејнер, а Призренском улицом се кретала гомила демонстраната, „сатирући све на свом путу“. У 15:15 су на Студентском тргу још увек горели контејнери, а Васином улицом која води до њега још увек није могао кренути саобраћај због огромног броја жардињера и канти за отпатке бачених на коловоз.
Без преувеличавања се може рећи да је 10 октобра Београд током неколико сати био у власти устаника. Садашње власти су, природно, похитале да све што се одиграло назову хулиганством и масовним нередима, да демонстранте назову гомилом маргиналаца и „професионалних екстремиста“. Међутим, сваком непристрасном посматрачу је очигледно да је наступ противника „геј-параде“, имајући у виду и демонстрације више хиљада њих од 9. октобра, носио јарко изражени општенародни карактер. У догађаје 10. октобра су увучене хиљаде људи, и ни издалека нису сви били страствене „усијане главе“ типа фудбалских навијача и младих радикалних десничара. Тог дана је сама атмосфера у Београду била толико наелектрисана да су се дух протеста и жудња за делањем пробудили чак и у најмирољубивијим срцима и најтрезвенијим главама. Тадићев режим је сопствени народ подвргао нескривеном понижењу, пљунуо на његово мишљење и упутио му изазов. То је било довољно да букне Устанак коме су се придружиле хиљаде Београђана најразличитијег узраста и социјалног положаја. Не желећи да подлегну тадићевском омаловажавајућем експерименту, људи су се јаросно обрушили на полицију која је штитила поворку содомита, на седишта странака и друге објекте повезане с омраженим режимом.
…У 15:30 је градоначелник Београда Драган Ђилас кренуо у обилазак трга Николе Пашића. Започео је процес процене штете која, како је ускоро изјављено, премашује милион евра.
Исход
10. октобра 2010. године је на улицама Београда настрадало преко двеста људи, од чега су преко две трећине полицајци.
Владајући режим у Србији је добио грозно упозорење. Истина, он очито не намерава да га прими к знању - то је сасвим разумљиво, пошто опстанак Тадићеве клике на власти у потпуности зависи од тога како су према њему расположени западни покровитељи, а никако од сопствених грађана. Зато режим и даље остаје веран идејама изопачавајуће „револуције“ коју је П. Бјукенен жигосао, и намерава да и даље српски народ ломи преко колена. На учеснике октобарског устанка се обрушила репресија, до данас је ухапшено неколико стотина људи.
Међутим, више је него јасно да је Тадићевом режиму одзвонило. Преостаје само да чекамо када ће власт испровоцирати још један излив Устанка који ће, како се надамо, бити завршан.
