Тешко искушење задесило нас је 1941. године. Много је великих држава срушено у том страшном рату. Како је наша Отаџбина опстала? Ко је спасао? Одговор на то питање налазимо у раду протојереја Василија Швеца.
Пред сам почетак Великог Отаџбинског рата један је старац Валаамског манастира током службе у храму имао три виђења.
Прво: Видео је Богородицу, Јована Крститеља, светог Николу и сабор светаца како моле Спаситеља да Он не напушта Русију. Спаситељ је одговорио да је у Русији толико ослабила вера и побожност да је немогуће трпети толико безакоње.
Сви свеци и Богородица су се и даље у сузама молили. Најзад је Спаситељ рекао: «Нећу напустити Русију».
Друго: Богородица и свети Јован Крститељ су стајали пред Спаситељевим престолом и молили Га за спас Русије. Спаситељ је опет одговорио: «Нећу напустити Русију».
Треће: Богородица је сама стајала пред Сином Својим и у сузама га молила за спас Русије.
«Сети се, Сине Мој говорила је како сам стајала крај Твога Крста и хтела да паднем на колена».
«Немој рекао је Спаситељ Ја знам да Ти волиш Русију, и због Твојих речи нећу је напустити. Казнићу је, али ћу је сачувати».
Старац који је имао та виђења завршио је свој живот у Псковско-Печерском манастиру доживевши готово сто лета.
Патријарх Антиохијски Александар III се на самом почетку рата обратио посланицом хришћанима читавог света за молитвену и материјалну помоћ земљи Руској.
И у Русији беше великих заступника као што је великосхимник Серафим (Виришчки). Хиљаду дана и ноћи, док су непријатељи земљу кињили, он се молио за спас Русије. Али, као и 1612. године, Промислом Божијим за пријатеља и заступника би одабран заступник из братске цркве из Антиохијске Патријаршије митрополит гора Либанских Илија.
Сишавши у каменито подземље, камо није са земље допирао ниједан звук и где не беше ничега, сем иконе Богородице, архијереј се тамо осамио. Није узимао храну, није пио, није спавао, већ се само молио Богородици умољавајући Је да открије како се може помоћи Русији.
И ето, после три дана и три ноћи му се у огњеном стубу јавила Сама Богородица и објавила да је он, као истински заступник и пријатељ Русије, одабран да пренесе Божији налог за ту земљу. Ако тај налог не буде извршен, Русија ће пропасти.
За спас Русије су се морали отворити по читавој земљи храмови, манастири, богословије и богословски факултети. Свештеници, враћени са фронтова и пуштени из затвора, морају почети са службама. Лењинград се не сме предати. За његово спасење нека изнесу чудотворну икону Богородице Казанске и носе је у литији око читавог града. Онда ниједан непријатељ неће крочити на свету земљу града на Неви. Пред Казанском иконом треба одслужити молебан и у Москви. Затим је треба однети у Стаљинград, који се такође не сме предати непријатељу. Казанска икона мора с војском ићи до граница Русије, а када се рат заврши, митрополит Илија мора отићи у Русију и рећи како је она спасена.
Тада је архијереј ступио у везу са представницима Руске Православне Цркве, са совјетском владом и пренео им Божији налог.
Стаљин је позвао митрополита Сергија, митрополита Алексија и обећао да ће извршити оно што је митрополит Илија пренео.
Из Владимирске саборне цркве у Лењинграду изнета је икона Богородице Казанске и пронета у литији око града. Блокада Лењинграда била је пробијена на дан празновања свете равноапостолске Нине, просветитељке Грузије.
Казанска икона је после Лењинграда почела свој поход по Русији. Молитвама и заступништвом Богородице постигнуто је и чудо спасења Москве. Немци су у паници побегли.
Икона Богородице Казанске је после Москве однета у Стаљинград, где су пред њом непрекидно служени молебни и панахиде. Икона је постављена на десну обалу Волге међу нашу војску, те Немцима није успело да пређу преко реке. Браниоци града су чак у једном тренутку остали само на парчету земље крај Волге, али Немцима није пошло за руком да наше ратнике потисну међу њима се налазила чудотворна икона.
Велике су потешкоће искрсле на путу наших ратника приликом ослобађања старог немачког упоришта Кенигсберга. Ево шта прича официр који се налазио у самом средишту битке за град.
«Наше јединице су већ сасвим посустале, док су Немци још увек били јаки... Одједном видимо: стиже командант фронта, много официра и са њима свештеници с иконама. Многи су почели да се шале: «Гле, довезоше попове, ти ће да нам помогну». Међутим, командант је брзо прекинуо такве шале, наредио свима да се построје и скину шапке. Свештеници су одслужили молебан и кренули с иконом ка првој линији. Ми смо збуњено гледали: куд то иду? сасвим усправљени та, све ће их побити... Али, они су смирено кренули у ватру. И одједном се паљба са немачке стране истовремено прекинула. Онда је био дат сигнал и све су наше јединице кренуле у јуриш на град-тврђаву с копна и с мора.
Како су касније углас причали заробљеници, уочи руског јуриша се на небу појавила Мадона, читава Је немачка армија видела, и... апсолутно свима је оружје отказало... Управо је онда наша војска сломила отпор непријатеља и заузела град. Током тог јављања Богородице Немци су падали на колена и велики број њих је схватио... Ко то помаже Русима».
Кијев мајка руских градова био је ослобођен на дан празновања иконе Богородице Казанске. У то доба је било отворено 22.000 храмова. Биле су отворене богословије и богословски факултети, Тројице-Сергијева и Кијево-Печерска лавра, поједини манастири. Било је дозвољено да се мошти светитеља Алексија, митрополита Московског и све Русије, пренесу у московску Богојављенску саборну цркву, где је током читавог рата стајала иста она чудотворна икона Богородице Казанске, која је била и с народном војском 1612. године. Десио се препород вере у Русији.
